Život piše čudne priče, nekada loše, nekada dobre. S time se susreo i Splićanin S.A. (63), dijabetičar koji živi sam. Kaže kako nema ni prijatelja ni neprijatelja, a nakon ovoga danas se nada kako će se iz nečega lošeg izroditi jedno novo i lepo prijateljstvo.
Još vidno emotivan, uzbuđen i tužan istovremeno, jedva da je mogao da prepriča šta mu se dogodilo. Kao i uobičajeno, ovaj penzioner krhkog zdravlja išao je kući nakon što je obavio kupovinu.
- Popodne sam izašao iz prodavnice na Pazdigradu i stao sam na autobusku stanicu kod hotela "Zagreb" na Duilovu. Osećao sam se malaksalo i u jednom mi je trenutku pozlilo. Ustao sam i počeo da mašem vozačima da mi pomognu. Prošla su jedan, dva automobila i treći je stao. Muškarac u belom automobilu sa ženom i porodicom mi je samo rekao da uđem i ne pitam puno. Razgovarali smo usput gde sam mu se predstavio i rekao ko sam, ali nisam upamtio ko je on - kazao je i briznuo u plač.
- Došao sam kući i izmerio šećer. Imao sam hipoglikemiju i morao sam da legnem. Da nije bilo njega, možda me danas ne bi bilo ovde. Dijabetičar sam 40 godina i više provodim vremena ležeći nego šetajući. Jednom sam pao u nesvest i imao izliv krvi na mozak, sam sam se probudio i jedva sam preživeo operacije. Samo bih hteo da se zahvalim tom čoveku i da ga upoznam. Teško mi je, kakav je dan iza mene, ali biće bolje, preživeo sam i gore - ispričao je čovek.
Kurir.rs/Slobodna Dalmacija
NE PROPUSTITE
