ZA DOM SPREMNI - 500.000 PUTA! HRVATSKA SE KLANJA BOGU RATA: Tompsonov megakoncert na Hipodromu - muzički spektakl ili obnavljanje zakletve?

U Hrvatskoj je prodato preko 500.000 ulaznica za nastup Marka Perkovića Tompsona 5. jula na Zagrebačkom hipodromu.

Ali brojke su ovde najmanje važne.

Od kulturne periferije, Hrvatska je ponovo postala centar nacionalističkog narativa.

Ali, kako je sve počelo?

Nakon fijuka prvih opaljenih metaka, na raspadajuću jugoslovensku muzičku scenu ispaljen je i rafal, mnogi će reći, drugorazrednih muzičara, koji su lakim notama zabavljali pojedine vojnike u časovima dokolice, između puškaranja, rakijanja i svega ostalog, ljudskog i neljudskog.

Po izmučenoj srpskoj estradi rikošetirali su zvuci različitih rodnih krajeva i zavičaja, a artiljerija novokomponovanih autora, dotadašnjih autsajdera, dejstvovala je u trominutnim muzičkim sekvencama, u šumadijskom "dvojka" ritmu. Tragikomični heroji su, uz harmoniku u duru zavijali molske stihove - junačke spevove o časti, smrti, besmislu i osveti - o ratu, dakle.

Hrvatska je birala drugi pravac. Ona ne samo da je raskrstila sa Jugoslavijom – raskrstila je i sa zvukom koji je nju podsećao na strano, na Srbiju.

Tako je klapama udahnut novi život, Oliver je pevao o „zlatnim koncima litnje zore“, a Prljavci – nekadašnji reprezentativci zagrebačkog asfalta i heroji ulice – preobučeni su u folklorne nosioce novog patriotizma, tamburaške svirce sa ružom hrvatskom zadenutom za rever.

Ali jedna figura izdvojila se iz mase – figura koja nije koračala u budućnost, u promenu, u osvežavanje, već se vratila nazad, u "provereno", duboko u senke istorije.

Na scenu stupa izvesni Marko Perković.

Raspad Jugoslavije dočekuje u zloglasnim Zengama, u kojima je dužio pušku koja je i kumovala njegovom nadimku – prastari američki automat "Tompson".

Iz sukoba izlazi, pod do kraja nerazjašnjenim okolnostima, kao svojevrsni "ratni profiter":

Momak koji je pre haosa obavljao časnu konobarsku dužnost dočekao je hrvatsku nezavisnost kao najveća muzička zvezda u zemlji.

Sve zbog jedne pesme, prve i najznačajnije koju je objavio, pesme koja mu je usred rata otvorila vrata uspešne karijere koja traje do dan danas.

Bojna Čavoglave

Već prvim stihom priziva duhove prošlosti i otvara vrata jeziku koji se do tada krio u senkama – jeziku odmazde, jeziku večite mobilizacije, jeziku ustaštva.

"Za dom..."

I dok masa otpozdravlja kao po komandi – "Spremni", najsporniji stihovi ove pesme ipak ne stižu iz prošlosti – oni se obraćaju sadašnjosti.

I koliko god da se ova poruka činila preteranom, krvava statistika devedesetih i sudbina Srba u Hrvatskoj svedoči o njenoj učinkovitosti.

Jer u Hrvatskoj, pesma Marka Perkovića nije ostala samo muzika – postala je forma identiteta, metod pamćenja i mehanizam zaborava.

Na krilima ovog pesničkog manifesta, Tompson je munjevito izgradio karijeru koja nije bila samo muzička – bila je ideološka, politička i identitetska.

Nije bio samo izvođač, nego i nosilac kolektivnog afekta, čovek koji je pesmom artikulisao ono što se nije smelo reći naglas, ali se smelo otpevati.

Biti Hrvat, u toj estetici, značilo je ne samo voleti domovinu, već je i biti spreman na njeno osvetničko vaskrsenje.

Tompsonov meteorski uspon nije slučajan, niti je bio isključivo muzički uspeh. On je simptom.

Njegovi koncerti nisu kulturni događaji, oni su politički mitinzi pod reflektorima, liturgije nacionalnog bunta gde masa ne dolazi da peva, nego da se potvrdi.

Ljutu travu na ljutu ranu

Dok jedni vide u Tompsonu ratnog barda i domoljuba, drugi ga prepoznaju kao revizionistu u pesmi, čoveka koji slavi najmračnija poglavlja nacionalne istorije.

U svetu u kome su pevači zabavljači, on je postao prorok.

U zemlji gde se kultura potiskuje u zapećak, on je postao kulturni fenomen.

Iako njegovi branioci i branitelji tvrde da je sve to umetnička sloboda, da se u njegovim tekstovima ogleda samo refleks realnosti i autentični glas naroda, činjenica ostaje da je Tompson uspostavio i legitimisao retoriku koja je Srbe svela na pretnju, na "bando četnici", na objekt koji se može paliti, progoniti, oterati.

Uprkos brojnim kritikama, zabranama i kontroverzama, ili možda baš zbog njih, Tompson ostaje ključni izvođač Hrvatske.

Njegova popularnost ne jenjava, čak i kad institucije u zemlji i van zemlje prstom pokažu na poruke mržnje u njegovim pesmama.

Sin tisućljetne kulture

Zato hipodrom nije samo mesto koncerta – on je hram.

Tu se neće slušati muzika, već će se obnavljati zakletve. 

Svaka rima je proglas, svaki stih zapovest.

Bina je oltar, a narod – verna vojska u transu.

I dok se broje godine od rata, Hrvatska, barem njen bučni deo, ponosno korača unazad, ka "danu ponosa i slave", sa pesmom koja nikada nije bila samo pesma, i sa zvezdom koja nikada nije bila samo pevač.

Tompson ostaje simbol, onaj koji ne dopušta da se zaboravi ni ono što je bolje zaboraviti.

Njegova reč nije umetnička, već operativna.

Njegova pesma nije muzika, već komanda.

U zemlji koja je decenijama pokušavala da balansira između evropskog ideala i mitskog nasleđa krvi i zemlje, Marko Perković Tompson postao je Hrvatski bog Mars – bog nemira, bog identiteta i bog sukoba.

A peti jul je sve bliže.

Kurir.rs/Dimitrije Petrović