LEŽALI U SMRDLJIVIM BARAKAMA, PILI VODU IZ BARA, UMIRALI KAO PSI – Ovako je zaista izgledao svakodnevni život u Jasenovcu: "Ustaše klale Srbe i bacale u rake"

Brojna svedočanstva govore o strašnim uslovima i stalnim smaknućima koji su vladali u Jasenovcu.

Pozicija Jasenovca

- Jasenovac je varošica, koja leži na samome ušću reke Une u Savu. Od železničke stanice Jasenovac varošica je udaljena 20 km. Usred varoši nalazi se jedna veća dvokatna zgrada u kojoj je smešten „ustaški tabor-Jasenovac".

Nizvodno niz Savu jedno 2—3 km, a na ušću reke Lonje u Savu podignut je na imanju i fabričkom prostoru firme Bačić i drug, Jasenovac, sam zatočenički logor. Logor se nalazi na močvarnom i podvodnom terenu, te je opkoljen nasipima, koji ga štite od poplava.

Kako je logor sa svih strana opkoljen vodom i močvarama, a sa selom Jasenovac vezan jedino jednim jedinim dobro čuvanim putem, te je beg iz logora pod normalnim prilikama nemoguće.

Logor Jasenovac se zove „sabirni" s toga, što je od 1941. god. postao centralni logor u koji se upućuju novi zatočenici, a Jasenovac ih zatim dalje raspoređuje po ostalim filijalnim logorima.

Tako je Jasenovac u neposrednoj svojoj blizini imao 4 filijalna logora i logor u Staroj Gradiški. Tokom jeseni i zime 1941. i 1942. u Hrvatskoj su likvidirani svi muški zatočenički logori osim Jasenovca sa njegovom filijalom u Staroj Gradiški.

- Krajem januara 1942. god. konačno je likvidiran logor „Danica" u Koprivnici, a njegovi zadnji zatočenici Srbi su premešteni u Jasenovac. Tako da danas postoji samo jedan jedini muški zatočenički logor i to Jasenovac sa filijalom u Staroj Gradiški, piše Prnjatović.

"Imanje i fabrički prostor firme Bačić i drug u Jasenovcu izabra to je za jasenovački logor po mom mišljenju zbog sledećih razloga:

a) što je na podvodnom i nepristupačnom terenu, pa je beg iz njega nemoguć, a osim toga vodom i močvarama odsečen je od ostalog sveta, pa se ne može ni na koji način održavati kontakt između logora i spoljnog sveta

b) što se na tom terenu nalaze fabrička postrojenja firme Bačić i drug, a što je sve zaplenjeno u korist Hrvatske države jer je Bačić emigrirao u Srbiju."

Pročitajte i priču o Nadi Šakić, zapovednici ženskog dela ustaškog logora Stara Gradiška. Patološki je uživala u zverskom mučenju i najčešće ubijala bez ikakvog povoda. I pored brojnih svedočenja preživelih logoraša, nikada nije odgovarala za svoje zločine.

Šta su ustaše prvobitno htele?

Naime, namera je ustaša, da od Jasenovca naprave jedan ne samo sabirni nego i jedan radni industrijski logor, budući da su na terenu podignute već veće i dobre tvorničke radionice za izradu lanaca, kovačnice, bravarije, kleštara, limarija, tapecireraj, puškarnica, auto mehanička radionica, stolarija, kolarija, elektroinstalaterska radionica, ciglana, parna pilana, te parna električna centrala, koja podjednako daje svetlo i samom mestu Jasenovac.

Stara Gradiška zadržana je kao filijala logora Jasenovac upravo takođe s napred iznetih razloga jer je logor smešten u staroj kaznionici, a u kojoj se takođe nalazi niz važnih i dobro uređenih radionica. Posebna se pažnja poklanja šnajderskoj i cipelarskoj radionici. Te dve radionice rade sa velikim brojem zatočenika mahom Jevreja  a za potrebe ustaške, Hrvatske vojske i sl.

Na prostoru od Jasenovca do Stare Gradiške ima nekoliko većih i lepih poljoprivrednih imanja, čiji su vlasnici Srbi.

Kako su oni delom svojevoljno, a delom prisilno iseljeni, to su ta imanja sada zaplenjena pa predana logoru Jasenovac na korišćenje. Na obradu tih imanja upućeni su zatočenici iz Jasenovca i Stare Gradiške i to mahom samo Jevreji, budući da ustaše u njih imaju veru, da neće pobeći.

Tek tu i tamo je poslat po koji Srbin i to kao stručnjak kada se među Jevrejima nije mogla naći zamena.

Život u paklu Jasenovca

Kako navodi dalje, stambene prilike treba podeliti u dva vremenska perioda i to:

1) period do dolaska međunarodne komisije u logor (6. 1-1942. g.)

2) od toga dana pa na ovamo.

Kada se saznalo, da će doći međunarodna komisija da pregleda logor i zatočenike, tada je ustaška uprava odredila, da zatočenici na brzu ruku, konac meseca januara i početkom februara 1942. godine podignu 6 komada modernih baraka Nemačkog sistema za sklapanje, zatim jednu baraku za bolnicu, 1 baraku za ambulantu, te jednu baraku za kuhinju.

Srbi zatočenici radeći danju i noću sve su to podigli u jednom rekordnom roku od par dana. Pri tom treba istaknuti da je sav rad obavljen usred najveće zime, a pri temperaturi od 20 do 33 stepena Celzijusa ispod nule.

To zidanje baraka zatočenici Srbi su u velikom broju platili svojim životima, jer su se razboleli, a kako su već bili iscrpljeni te su naglo umirali, ili su ih pak ustaše ubijali kao dalje nepotrebne.

Kada su početkom februara bile gotove nove barake za stanovanje zatočenika, tada su zatočenici prešli na stanovanje u njih, a stare su barake srušene. S tim datumom počinje novi bolji period za zatočenike. U svaku baraku stati oko 160 zatvorenika.

U baraku su smešteni boksovi sa dva ležaja. Svaki boks ima po 6 zatočenika i to na prvi sprat trojicu i na drugi sprat trojicu.

Tako je konačno nakon toliko meseci svaki zatvorenik dobio bar svoj ležaj, i omogućeno mu je koliko toliko, da se brine o svome ležaju i svojim stvarima. Nažalost te su barake podignute na podvodnom terenu, pa su prilikom zadnjih poplava Save i Lonje probijeni nasipi, a barake poplavljene, dok su zatočenici po noći evakuisani na stanovanje po radionicama gde rade i na ciglanu.

Zbog toga su zatvorenici ponovo ostali bez jedinog svog dobra — ostali su bez svojih stanova, svojih ležajeva, pa se s toga danas nalaze u teškom položaju. Ustaška uprava uvidevši i sama neodrživost novostvorenog stanja odlučila je, da jedan deo zatvorenika premesti privremeno u logor Stara Gradiška. Tako je u vremenu od 23. do 24. 1942. iz Jasenovca prevedeno u St. Gradišku oko 500 zatočenika i tamo su privremeno smešteni. Oni će delom biti poslani na razne ekonomije na rad (mahom Jevreji), a drugim delom će biti vraćeni u Jasenovac čim voda opadne i mogne se opet stanovati u barakama u Jasenovcu.

- U Jasenovcu je ostalo oko 400 zatvorenika, koji Imaju za dužnost da održe rad radionica, te da sukcesivno kako voda opada sakupljaju poplavljeni materijal i urede logor. Higijenske prilike u logoru Jasenovac su više nego očajne. One su stvarno ubitačne - obrtne. Pored loših stanova treba istaknuti u Jasenovcu u logoru nema vode. Postoji jedan jedini bunar pokraj ustaške kuhinje. Na taj bunar zatvorene smeju dolaziti. Zatvorenicima tako nije preostalo ništa drugo nego da konzumiraju vodu iz zagađenih bara; koje su leglo bolesti. Voda nije za piće. Može se piti samo prokuvana. Tom vodom se služe i zatočeničke kuhinje. Zbog nestašice vode zatočenici se nisu mesecima i mesecima prali, a o nekom kupanju nije moglo biti ni govora. Za vreme zimskih snežnih dana zatvorenici su koristili sneg za pranje (trljanje snegom).

Bolest i glad

-Tek pred dolazak međunarodne komisije ustaše uviđaju potrebu, da se za zatočenike podigne kakav takav bunar. I zbilja bunar je iskopan za 2 dana kod nove kuhinje. Time je omogućeno zatočenicima da dođu do vode neophodno potrebne za piće (i ako tu bunarska voda nije zdrava) i za pranje. Od toga dana zatvorenicima je pružena prilika da se umivaju i kako tako očiste i peru. Kako je u logoru zavladala velika ušljivost, pa su uši sa zatočenika prešle i na same ustaše, to su ustaše pred dolazak međunarodne komisije dovezli dva poljska vojnička kotla dezinfektora, koji su smešteni u jednu primitivnu baraku. Zatim je prema skromnim i primitivnim sredstvima pristupljeno dezinfekciji i dezinsekciji zatočenika i njihovih stvari. Rezultat je bio taj, da su posle dezinfekcije zatočenici po desetak dana bili čisti i bez ušiju, ali su se zatim opet zaušili od drugih. Ustaše bojeći se da ne dođe do kakvih infektivnih bolesti a posebno tifusa naredili su da se dezinfekcija vrši stalno po grupama i na taj način suzbije ušljivost. Te sve mere su preduzete toliko kasno da se može slobodno tvrditi, da će zatvorenici i nadalje u jakoj meri ostati ušljivi.

Kanalizacije u logoru nema. WC-i - latrine su poljske (poljske jame iskopane pozadi baraka). Po noći se nužda vrši u samim barakama u kante, koje se ujutru iznose i prazne. Obzirom na to smrad po noći u barakama je veoma velik, a sa zdravstvenog gledišta je to posve i jako štetno. Poljske latrine kada se napune zatrpaju se plitkim slojem zemlje, koga kiše speru.

Tek meseca 1942. god. pred dolazak međunarodne komisije podignuta je ambulanta i bolnica. Pre toga ni ambulanta a kamoli bolnica nisu postojali. Do tog vremena bolesnici su ležali u stambenim barakama sa ostalim zdravim zatočenicima. Nisu imali nikakve nege niti pomoći, te su bili prepušteni sami sebi i Božjoj milosti. Redovna je pojava bila, da je svakog jutra u baraci osvanulo po nekoliko mrtvaka.

Od početka februara 1942. otpočele su radom ambulanta i bolnica. Međutim, zatočenici su se veoma nerado i tek u najvećoj nuždi služili ambulantom i bolnicom, a to s stoga što su ustaše svake dve do tri nedelje upadale predveče u ambulantu i bolnicu, te bolesnike podigli i isterali, pa ih zatim „likvidirali" (ubili). Ubijanja su sevršila pred bolnicom, a nekad na samom groblju.

Zbog te činjenice zatvorenici su teškom mukom išli u ambulantu i bolnicu, ali sila Boga ne moli, pa tako i bolest je naterala — hoćeš nećeš — već rezignirane i apatične bolesne zatočenike da traže lek pod smrtnom opasnošću.

- Ishrana bolesnika je bila ispod svake kritike. Čak i za zatočenički logor ispod svakog očekivanja. U principu zatočenici su trebali dobiti tri put hranu na dan (ujutru, u podne i na veče), međutim u praksi smo dobijali mahom samo dva obroka hrane i to u podne i na veče, a tek tu i tamo pokatkad i ujutru. Jutarnja supa (kada smo je dobili ) bila je tzv. "ajnpren" juha.

Kakva je ta supa bila neka kaže sama činjenica, tj. na 1.000 zatočenika dato je svega 4 kg brašna na zapršku bez masti. Ručak se sastojao od kuvanog graška ili kupusa pripremljenih bez masti. Tek tu i tamo je kad kada data po koja kila masti za začin jela. Večera se takođe sastojala od supe od graška ili kupusa, a katkada od kuvanog krompira u ljusci (3 komada za večeru). Hleba nismo mesecima ni videli a kamoli ga dobili. Tek od 22. 1942. god. a obzirom na iscrpljenost zatočenika i predstojeće velike prolećne radove odlučile su ustaše, da zatvorenicima daju dnevno po 1/4 kruha kukuruznog (20 dkg). Tako slaba ishrana, a težak rad i nehigijena, izvršili su svoje. Svi zatvorenici su odreda jako mršaveli i slabili a što ih je direktno zatim vodilo u smrt, jer kad obole i iznemognu tada bivaju redovno „likvidirani".

"Rad oslobađa"

Za celo vreme logorovanja zatvorenik se sam ima da brine za svoje oblačenje, obuvanje i posteljinu. Prilikom dolaska u logor ustaše zatočenicima oduzmu sve vrednije stvari, pa tako i svu suvišnu obuću, odeću, rublje, deke, toaletni pribor itd. dakle zatvorenik u 90 od 100 slučajeva ostane samo u jednom odelu, jednim parom cipela, jednim na sebi odelom itd. Kako svi zatočenici moraju da rade i to po svakom vremenu, ta se odjeća i obuća brzo poderu.

Sada je zatočenik primoran da si nabavi drugu odeću i obuću. Mahom zato svaki to postizava preko „grobara" koji sa mrtvih zatočenika prilikom sahrane skidaju odelo i veš. Grobari te stvari daju svojim prijateljima delom bez naknade, a delom traže naknadu u hrani ili cigaretama (šverc cigareta). Na taj način zatvorenici postižu da ne ostanu goli i bosi. Po propisu ustaša svi zatočenici moraju bez izuzetaka da rade.

 - Niko ne sme biti besposlen osim bolesnika smeštenih u bolnici i ambulanti, piše Prnjatović

U principu razlikujemo dve vrste rada:

1) spoljni rad, 

2) unutrašnji rad.

Radnici određeni za spoljni rad vrše najgrublje i najteže poslove kao: istovar i utovar robe i materijala u železničke vagone (logor ima industrijski vagon vezan sa glavnom železničkom prugom), prenos građevinskog i ostalog materijala, podizanje baraka, zidanje zgrada, čišćenje snega, podizanje i održavanje nasipa itd.

- Drugi deo zato ekipa mahom zanatlija zaposlen je u „lančari" i „obrtnoj grupi" i to kao: kovači, podšivači, limari, bravari, tapacireri, puškari, auto-mehaničari, elektroinstalateri, stolari, kolari, šnajderi, cipelari, brijači, keramičari, staklari, vešeri itd. te kao radnici ciglane.

Oko 15 zatočenika zaposleno je na logorskoj ekonomiji, kao: stalari, kočijaši, kravari i muzari, senari, mesari, kobasičari, čuvari i negovatelji životinja kuvari, nosači drva i vode. Na kraju oko 25 zatočenika tzv. „grobara" zaposleno je svakodnevno na kopanju grobova i sahrani mrtvaca.

Njihova je dužnost da svakoga dana postoji iskopana dugačka raka oko 15 metara za sahranu ubijenih i umrlih. To je svakidašnja predostrožnost jer svakog dana može ustašama da se pruži prilika za masovno ubijanje (ubijanje pri dolasku u logor, ubijanje iz „nastupa", ubijanje na radu, ubijanje iz bolnice, ubijanje po kazni, te umrli). Svi radovi obavljaju se pod strogim nadzorom zatvorenika, kao i samih ustaša.

Rad kroz celo vreme mora biti brz, energičan i intenzivan.

Radi od 8 do 12 sati pre podne i od 1 do 6 posle podne.

U važnijim slučajevima, koji su vrlo česti radi se bez obzira na vreme neprekidno dok se rad ne završi. Svaka labavost u radu, svaki propust i si. kažnjavaju ustaše na licu mesta smrću.

Disciplina je u logoru „gvozdena". Logor nema propisanog nikakvog pravila o životu i disciplini u njemu, niti postoje disciplinske kazne i postupci. Svaki pojedini ustaša ima pravo bez ikakve odgovornosti da ubije zatočenika čim to nađe za shodno. Što to znači nije potrebno opisivati nego savesno i s tim samo konstatovati da ne prođe niti jedan dan, a da bar jedan jedini ustaša ne iskoristi to svoje pravo.

Kao što je napred izloženo logor Jasenovac je ograđen 5 m. visokom žičanom ogradom, koja je široka 3 m osim toga oko logora je voda i močvare.

Logor sa ostalim svetom vezan je samo jednim jedinim strogo čuvanim putem. Zbog toga svaki kontakt između zatočenika i spoljnog sveta je nemoguć.

Nadalje isto je tako nemoguće civilima posetiti logor ili zatočenike, to je najstrože zabranjeno. Dalje, zatvorenici ne mogu pisati nikome, a niti pisma ma od koga primati. Isto tako ne mogu primati niti slati pakete. Svaki ma i pokušaj dopisivanja ili si. kažnjava se odmah smrću. Objavljeno je do duše da će zatvorenici počevši od 1. aprila 1942. god. moći dva puta mesečno pisati i dopisnice službenog formata svojim bližim, te od njih primati odgovore, a sve u veličini od 20 reči. Isto tako da će zatvorenici moći primati jedanput mesečno pakete u težini do 5 kg. Da li će se to u istinu i ostvariti nemoguće je reći...

Ukoliko vam je ovaj potresni izveštaj o stradanju Srba privukao pažnju, pozivamo vas da pročitate i priču o ubistvu Maksa Luburića, jednog od najkrvoločnijih ustaša.

Kurir.rs/Espreso