PROVEO SAM TRI NOĆI U USTAŠKOM LEGLU: Petorica Srba, jedan ‘Čedo’ i put Kurira u središte PAKLA! "Tako mi Boga, nećeš više sjedet' ovdje"

Put do obeležavanja godišnjice pogroma nad Srbima u Hrvatskoj pakao je sam po sebi. Stazama bratstva i jedinstva kroz beskrajno dosadan krajolik Slavonije stiže se do Zagreba, a zatim oštro zalama u drugi deo hrvatskih "makaza", tamo prema Karlovcu i dalje, prema Jadranu.

Prvi utisak po dolasku je da tu, između kamenjara i mora, vreme nije ni odmaklo.

Nekada ključno železničko čvorište pretvorilo se, nakon egzodusa 300.000 Srba iz Hrvatske, u mesto staraca koje mnogi zaobilaze.

Ovome u prilog najbolje govore prizori sa ulica: mladih ljudi je malo, restorani, po svedočenju meštana, rade lošije nego ranije, a veliki broj lokala zvrji prazno.

Ulice su pune zastava, zastava koje govore o tadašnjoj "pobedi" Hrvata i zločinu nad Srbima.

"Za noć smo od građana postali izbeglice, dovedeni smo u situaciju kao onu u kojoj se sada nalazi narod u Gazi ili Ukrajini. Ne daj Bože nikome", priča mi Gajo Radmilović, Srbin, jedan od retkih preostalih meštana sela Žagrović kod Knina.

Uvede ekipu Kurira u dom, skromnu kuću u selu punom ruševina, utvrđenje u napuštenom mestu u kom su Srbi do rata činili 98 odsto stanovnika, a sada gotovo da ih uopšte nema.

Prekrsti se, ponosno nam pokaza ikonu svetog Đorđa, prastari portret kralja Aleksandra, i domaćinski nas pogosti mekom jabukovačom, koju će srpska ruka, kaže, i dalje peći na ovim prostorima.

Slomljen zbog rata, utučen zbog gorke sudbine Srba u Krajini, delovao mi je zaplašeno i oprezno, razume se.

Svaku reč je po tri puta merio, pažljivo vagao, pa u pomirljivom tonu htede da prenese efektnu poruku u Srbiju.

"Ništa gore nema od rata, zapišite da sam tako rekao", kaza nam, uveren da ću baš to uzeti za naslov njegovog dvosatnog izlaganja, u koje je stala priča o borbi, izdaji, novcu, ženama, guslama, prošlosti i budućnosti.

Ipak, najjači utisak ostavilo je nešto sasvim drugo – strah.

"Molim te, pazi šta ćeš pisati. Ja ovdje živim. Meni djeca žive ovdje. Vi odoste, mi ostasmo sa Hrvatima i sa svetim Đurđem da nas čuva", reče Gajo, stegnu mi ruku i isprati do kapije.

Ovde mesta za Srbe nema i to je, po strahu koji osećaju, tako jasno vidljivo. To je najjači utisak.

Uverih ga da ćemo u Srbiju doneti poruku istine. Kad dođemo u Srbiju.

A već nakon prve šetnje ulicama Franje Tuđmana, Gojka Šuška i Ante Starčevića, shvatli smo da se nećemo tako lako vratiti.

Na meti

"Četiri novinara smeća iz Kurira slobodno šetaju, snimaju po hrvatskom Kninu", glasilo je upozorenje izvesnog Damira na društvenim mrežama.

Ubrzo su se progonu priključili i hrvatski mediji, pa je tako Pero Smolčić, urednik Slobodne Dalmacije, u tekstu pod nazivom "Srpsko ‘orgijanje‘ usred Knina, uživo", stavio metu na čelo Nikoli Topaloviću, TV reporteru naše kuće, objavljujući njegovu fotografiju iz Knina, ime i prezime, citirajući delove iz mojih izveštaja.

"Čuvajte ‘režim‘ i pišite šta hoćete, u Hrvatskoj to možete. Kad se vratite nazad, preko granice, važe druga pravila. Za hrvatske novinare, barem, sasvim sigurno. Napišite i koju crtu o tome. Ako smete. I ako vam bude dozvoljeno da se vratite kući".

Ubrzo su se reči ovog čovečuljka obistinile, a povratak kući, u Srbiju, postao je upitan...

Motel Kazablanka

Knin, 5.8.2025, noć

"Odstupi od stola. Odstupi, Crnogorac. Ja san dijete hrvatskog branitelja iz Splita, nemaš pravo dolazit' ovdje u Knin i provocirat'. Tako mi Boga, nećeš više sjedet' ovdje, makar bilo mi posljednje. Odstupi iste sekunde od stola".

Vlado nije hteo, niti mogao da odstupi, a nismo ni mi, ostatak ekipe Kurira. Samo mi je jedna stvar prolazila kroz glavu – šta da uradim ako desetine ustaša u majicama "Za dom spremni", koji sede tu kraj nas, čuju pretnju pijane devojke upućenu našem vozaču i ako se dignu na noge?

Čuli su. Digli su se na noge. Došli su do nas.

Upali smo u veliki problem i ne vidim način da se izvučemo.

Neko mi prilazi sa leđa i naslanja mi se na uvo. Oblio me mrtvački znoj, to je to, gotovi smo.

Bože dragi, kako je došlo do ovoga?

Ranije tog dana:

Budim se, natenane listam hrvatsku štampu u dvorištu motela u kom smo odseli.

Snimatelj Đole pakuje opremu, Nikola se sprema za najvažnije televizijsko uključenje iz Knina. Fotoreporter Marko, vozač Vlado i ja uz kafu sitno brojimo do početka novinarske akcije, u veri da ćemo, spretno kao do sada, zaobići neprijatnosti.

Opušteno čavrljanje prekida po svemu neobičan muškarac.

"Dobro jutro, vitezovi moji! Kak' ste, jeste li mi lijepo spavali?", pozdravi nas čovek, predstavi se kao Ante i sede za sto pored.

Izgledom me je neodoljivo podsećao na glumca Gorana Navojeca. Visok, krupan, po rukama istetoviran hrvatskim nacionalističkim simbolima, obučen u crnu majicu na kojoj je izlizanim slovima pisao zloglasni slogan "Za dom spremni". Vidim da mu je posebno draga ta majica, deluje da je dosta toga prošao u njoj.

Međutim, ono što mi je privuklo pažnju je to što je naš Ante imao krajnje neobičan dijalekt, a govor mu je vukao na ekavicu.

"Da se upoznamo momčadijo, red je. Mi smo takoreći zemljaci, iz Subotice sam rodom. Primetio sam vas čim ste dojahali. Dok smo moja ekipa i ja ovdje, vas nitko neće dirati. Van Kazablanke – ne garantiram vam život, ali ovdje ste moji, kužiš?", pozdravi nas srdačno, popi kafu u jednom cugu, i ode svojim putem.

Ne, ne "kužim". Ostao sam u čudu – ko je ovaj veseljak, o kakvoj ekipi priča, zašto mi uopšte govori ove stvari i šta on to zna o našem boravku ovde što ja ne znam?

Nisam imao vremena da budem zabrinut i da razbijam glavu previše, čekao nas je važan dan i centralni događaj proslave Oluje u Kninu.

Po dolasku u kninski pandemonijum – atmosfera jeziva.

Vojska paradira ulicama, ceo grad u nacističkim obeležjima, a deca u ustaškim majicama čekaju dolazak glavnih likova.

Na Trg Ante Starčevića stižu Milanović i Plenković, ne pozdravljaju se i staju jedan daleko od drugog.

Prilazim predsedniku Hrvatske.

"Gospodine Milanoviću, može jedna izjava za srpske medije?"

Ugleda me krajičkom oka, nasmeja se šeretski, u svom stilu, i produži dalje.

"Iskulirao me je, očekivano. Sa Plenkijem ću imati više sreće, znam to", kažem snimatelju Đoletu.

Uočavam Plenkovića, prilazim mu i pružam ruku. Prihvata pozdrav i osmehuje se. Kada sam se predstavio, srdačan kez pretvorio se u šok – kako je neko uopšte dopustio da mu priđem tako bezobrazno blizu?

Postavljam isto pitanje kao Milanoviću, dobijam drugačiji odgovor.

"Bit će lijep govor, vidjet ćete. Ostanite, poslušajte", reče mi Plenković cinično i pobeže za govornicu.

A za govornicom – kao u Nemačkoj tridesetih.

Govornici, od Plenkovića preko predsednika Sabora Jandrokovića, do kojekakvih domobrana, domoljuba, utrkivali su se ko će žešće i poganije udariti po Srbiji.

Najjače je potegao Borislav Lapenda, predsednik Udruženja veterana četvrte gardijske brigade.

"Slomili smo kičmu srbočetničkom okupatoru", uzviknu Lapenda i zaradi najveći aplauz na ovoj nacionalističkoj kič fešti.

Poruka se toliko dobro primila u narodu, da smo po povratku sa terena stekli nove "prijatelje".

Srbi među ustašama

Po izlasku iz Knina, na putu za motel, mladić u dvadesetim godinama, videvši beogradske tablice, pozdravlja nas "zig hajl" salutiranjem.

Šokirani prizorom, pristižemo u našu Kazablanku, a tamo nas dočekuju – prave pravcate ustaše.

Na čelu njih – Marko Skejo, penzionisani komandant IX bataljona Rafael vitez Boban, direktne naslednice ustaških bataljona iz II svetskog rata.

Skejo je sada tragikomična pojava, bucmasti nacista sa hitlerovskim brčićima, koji je svega sat vremena ranije na glavnom trgu sa svojim pristašama klicao "Za dom spremni".

Sada su tu, nama nad glavom, u glas pevali "Rosu", ne tako poznatu Tompsonovu "epsku" baladu i sećali se svojih saboraca koje je, kažu, odnela srpska ruka. Što se njih tiče – naša ruka.

Sve je nabijeno emocijama, prizori ustaša koje plaču iznenađujuće su i mene ganuli, moram sebi to priznati. Čudan jedan osećaj, mešavina gađenja i tuge.

Pesma se završila, zavladala je sablasna tišina, zatišje pred oluju.

"Mala, imaćemo veliki problem ne nastavi li se Tompson", prodraše se na konobaricu.

 Bez pogovora, devojka pusti muziku i skloni se u stranu. Ustašama se pridruži i ranije pomenuti Ante, onaj veseljak iz Subotice. Tu je, tik do Skeja.

"Predstavlja se kao neki prijatelj, a sad peva o klanju Srba i grli se sa Skejom. Licemerno i odvratno", pomislio sam.

Zaobilazimo gužvu, ali zaustavlja nas ženski glas.

"Dečki, odakle ste nam došli?"

Ne okrećemo se.

"Čujete li što vas pitam? Imate mi reć' odakle ste došli ili ćemo imat' probleme. Odite 'vamo iz ovih stopa"

Ostavljeni bez ikakvog izbora, prilazimo vidno pijanoj devojci, relaksiramo situaciju koliko možemo, poručujemo piće, u nadi da njenu galamu niko drugi nije čuo.

Shvatila je po govoru da smo iz Srbije, ali unakrsna vatra beogradskog, crnogorskog i ercovskog šarma omekšava i najtvrđa srca, pa smo tako uspeli da je razoružamo i umirimo dovoljno da ode i nacionalni zanos ostavi po strani. Nakratko.

Sedamo za najudaljeniji sto i sabiramo utiske pre nego što ćemo se rastati i otići na spavanje.

Do nas seda Ante, naručuje nam turu pića. Njegova energija postaje mi malo naporna, kao da me uhodi.

Kad eto naše junakinje ponovo, besna i odlučna da ovo veče učini još zanimljivijim.

Ustremila se na Vladu, valjda zbog godina. On je sada u ranim pedesetim, jedini među nama dovoljno star da prođe kao učesnik prošlog rata, da bude direktni neprijatelj.

"Odstupi od stola. Odstupi, Crnogorac. Ja san dijete hrvatskog branitelja iz Splita, nemaš pravo dolazit' ovdje u Knin i provocirat'. Tako mi Boga, nećeš više sjedet' ovdje, makar bilo mi posljednje. Odstupi iste sekunde od stola".

Vlada joj reč nije rekao niti joj je dao bilo kakvog razloga i povoda za ovakvo ponašanje.

Pogled celog lokala usmeren je ka nama. Ubrzo do nas dolaze njeni "prijatelji" crnokošuljaši, da "vide u čemu je problem".

A problema je očigledno bilo, ali u čemu je ili u kome je – e to već nismo znali.

Tenzija raste, puls raste, nervoza raste. U tom trenutku nisam osećao nikakav strah, već potpunu trezvenost dok razmišljam o opcijama za izlazak iz ove, u najmanju ruku neprijatne, situacije.

Sve oči su na nama, čeka se samo okidač koji će pokrenuti haos u kom može pasti krv.

Dok se broje sekunde do katastrofe, neko mi prilazi iznad glave i šapuće.

"Bez brige, pod kontrolom je sve, kužiš?"

Trgnuh se, kad ono Ante.

Ustaje naglo od stola i odlučno prilazi momcima u ustaškim majicama, hvata ih za rever, odvlači na stranu i održa im kratko predavanje. Cela kafana na nogama. Svi gledaju u njega kao u boga, valjda misle da je domobran. On im komanduje, viče na njih. Slušaju ga bez pogovora, dok jedinim okom gledaju ka nama, odmeravaju nas.

Oči krvave, usta zapenila. Rastrgli bi nas najradije.

Razgovor je trajao tridesetak sekundi. Ne znam šta im je rekao. Znam samo da je devojka koja nam je navukla ustaše za vrat odvučena iz lokala u roku od minut, sa šakom preko usta.

"Svaki od vas mi duguje po sto evra, kužiš", dobaci nam Ante kroz smeh dok smo se "evakuisali" ka svojim sobama, zahvalni što smo izvukli živu glavu u ovom ustaškom gnezdu.

Razmenismo brzinski brojeve telefona i dogovorismo se da nas sutra isprati na put, da se izgrlimo i izljubimo jer se sutra ide nazad – za Beograd, za Srbiju!

Jedva zaspah to veče, pukao me je adrenalin u srce.

Budim se i pakujem stvari, čekam našeg heroja da se pozdravimo. Nema ga, a vreme za polazak se približava.

Pozivam "branitelja", kad na moje zaprepašćenje – "pozvani broj trenutno nije u funkciji".

Odlazim do konobara, raspitah se za čoveka, kaže ne zna niti jednog Antu koji je juče boravio u Kazablanci.

"Ogroman tip, ima veliki grb Hrvatske istetoviran na levoj ruci, stalno govori 'kužiš'", rekoh.

"Pa tako mi kaži. Nije on nikakav Ante, tak' stalno zeza ljude, on je vaš neki zemljak. Ali je ljudina, čovjek i pol. Zovemo ga 'Čedo' zbog brade, zezamo ga da je Srbin. Dolazi ovdje s vrijemena na vreme, pričalo se jedno vrijeme da je bivši specijalac, da je "Frenkijevac", kažu služio poslije kod onog vašeg Legije u JSO godinama".

I konobar mi postade sumnjiv, znao sam da ga poznaje bolje nego što priča.

Cela ova Kazablanka mi je sumnjiva, postajem paranoičan.

"Kakve veze ima i da je istina, i Franko Simatović je Hrvat, pa je vaš Hrvat. Sve je to samo posao, nikad ne možeš bit' siguran tko je na čijoj strani, za koga radi i na kakvom je zadatku", reče mi konobar i namignu kroz smeh.

"Aha, sad malo bolje razumem...", rekoh konobaru, pozdravih ga i zatvorih vrata najčudnijeg mesta u kom sam ikada odseo.

Put pod noge, gas do daske i pravac – kući.

Stigosmo ekspresno u Beograd, bez ikakvih problema.

Ulazim u stan, kad stiže mi SMS poruka sa nepoznatog broja, na ćirilici.

"Надамо се да сте лепо путовали. Поздрав из Книна, живела Србија!"

Znao sam ja ko je, skužio sam konačno.

Kurir.rs