Suprotno prvobitnim spekulacijama da to možda ima veze sa aktuelnim mesecom martom, popularna Vikipedija navodi da ime Martolci potiče od martologa, vrste narodne milicije koju čini pretežno lokalno hrišćansko stanovništvo i koja se koristila kao unutrašnja bezbednosna snaga Osmanskog carstva. To govori i naziv, koji, prema nekim izvorima, verovatno potiče od reči armatolos – naoružani zaštitnik, kapetan. S obzirom na značajnu lokaciju Martolaca na glavnim saobraćajnicama i raskrsnici Azotskog područja u dolini reke Babune, vrlo je verovatno da je to bio štab martolskog odreda, prenosi Nova Makedonija.
Ali mnogo više od istorijskih podataka impresivna je sadašnja situacija u selu, u kojem skoro trećina stanovništva, kako su istakli domaćini porodice Dikovski i nekoliko njihovih komšija, koji su došli odmah kada su videli posetioce, su neženje, od kojih je najstariji navršio 65 godina. Prema podacima popisa iz 2002. godine u mestu je živelo 178 Makedonaca i dvoje Srba.
"Neće neveste u selo. Tek kad neko uspe da se oženi, ona se odmah seli u Veles. A naše devojke idu u školu i ne vraćaju se – pričaju kroz smeh, ni ne sećajući se kada je poslednji put bila svadba u Martolcima.
Dece skoro da i nema. Šest osnovaca i tri srednjoškolca na 120 stalnih stanovnika, procenjuju domaćini.
A to se, na prvi pogled, može zaključiti po seoskoj arhitekturi. Za razliku od dominantnih po broju i veličini, manje-više porušene kuće od drveta i ćerpiča, od kojih vrlo malo i danas daje znake života, zaista su retke novoizgrađene kuće koje se stalno naseljavaju i vikendice koje već svojim dimenzijama pokazuju da je njihova namena ograničena.
"Ljudi dolaze vikendom i leti i odlaze", pričaju domaćini, čudeći se pameti onih koji se ne vraćaju, jer, kako kažu, selo odavno ima svu neophodnu infrastrukturu, što sa ponosom pričaju, a kažu da se od poljoprivrede može živeti ako neko nije previše pohlepan.
Udaljeni oko 25 km od Velesa, trenutno u sastavu opštine Čaška, Martolci decenijama imaju stabilno snabdevanje strujom i vodom, a kanalizacija je stara više od 15 godina. Nekada su bile škola do četvrtog razreda i ambulanta, ali su one odavno zatvorene. Čak se i seoska crkva otvara samo po potrebi. Selo se nalazi tik uz prugu Skoplje - Veles, kojom poslednjih godina voz prolazi samo dva puta dnevno, osim ako se ne pokvari ili železničari ne štrajkuju.
"Zato se većina ljudi koji su bili zaposleni u Velesu ili Skoplju odselila. U međuvremenu je ukinuta redovna autobuska linija i sada postoji samo kombi koji decu vozi u školu. Ali ono što nam preostaje nije veliki problem, jer danas svi imaju automobile", uverava domaćin Blaže.
Primetno je bilo i da mnogo više od automobila, asfaltnim seoskim sokacima jure traktori, pa na naše iznenađenje domaćini objašnjavaju da svaka kuća u kojoj živimo ima traktor.
"Skoro svi živimo od poljoprivrede. Duvan je naša glavna i još uvek najprofitabilnija kultura. Ali uzgajamo i sve ostalo što može da raste na ovom tlu. Manje držimo stoku. Imamo svega nekoliko krava u selu, jedan komšija drži oko 140 ovaca, a neki imaju jednu ili dve koze. Proizvode sami prodajemo na pijacama u Bogomili i Velesu i, hvala Bogu, imamo dovoljno", računa domaćica, žureći da goste posluži kafom i slatkišima.
Ovde interveniše i njen suprug Blaže, koji objašnjava da bi bilo još bolje da je na Babuni postojala brana koja bi i u sušnim letnjim mesecima omogućavala navodnjavanje useva.
"Ovako, uvek smo na ivici, a sa branom bismo bili sigurni i usudili bismo se na veća ulaganja. Ovo zemljište može dati mnogo više samo ako se navodnjava", pokušava da nas umiri.
Ali njegov komšija Toni Ginovski ga prekida. "Prekasno je. Ko će da radi, nema ljudi. Kako ćeš ih vratiti. Vi ste jedan od retkih u selu koji ima decu. Hoće li ostati da čekaju branu?“, pita on.
Odgovor na pitanja „hoće li ostati” i „koliko je ostalo” trebalo bi da dođe iz rezultata popisa koji će biti objavljeni za nekoliko dana, naravno, ako ne budu politizovani. Za Martolce takvi su približno poznati. Iz Drugog svetskog rata izašli su sa preko 400 stanovnika, ali ih je nacionalizacija i industrijalizacija u prethodnoj državi, a potom i neuspela privatizacija velesovih fabrika, u kojima su nekada radili mnogi Martoljani, naterali da egzistenciju traže daleko od svog mesta. rođenja. Tako se broj od oko 250 stanovnika 1991. godine smanjio na 180 2002. godine, a sada se očekuje oko 120.
"Nekada je trideset ljudi ujutro čekalo voz da bi na posao u Veles. Sada idemo vozom samo kada moramo da pazarimo u Bogomili ili Caski, jer je naša seoska radnja bila zatvorena. A voz sve manje prolazi", kažu.
Kurir.rs/Nova Makedonija
NE PROPUSTITE
