OD MIKROFONA DO VULKANIZERSKE RADNJE! Naša pevačica otkrila kako je zarađivala za život: Plata mi je bila 500 maraka

Iako je decenijama važila za jednu od najcenjenijih pevačica na domaćoj muzičkoj sceni, Maja Odžaklijevska je početkom devedesetih bila prinuđena da se povuče sa estrade i potraži posao koji nije imao nikakve veze sa muzikom.

- Posao je te 1992. godine počeo da jenjava, pa sam morala da radim nešto drugo. Moj drugar je imao vulkanizersku radnju u kojoj je prodavao polovne gume. Pitala sam ga da me preporuči za neki posao, a on mi je rekao da njemu treba nadzorni organ. Zaposlio me je, a bio je prezadovoljan kada sam otkrila da ga radnici potkradaju.

Kako je otkrila, tada je mesečno zarađivala oko 500 nemačkih maraka, iako je ranije za samo jednu otpevanu pesmu dobijala i duplo više.

Ipak, pevačica ističe da joj to nije smetalo i da je bila izuzetno zahvalna na poštenoj zaradi:

- Plata mi je bila oko 500 maraka, a do tada sam za jednu otpevanu pesmu dobijala i 1.000. Ipak, bila sam zahvalna što mogu pošteno da zaradim svoj dinar. Ne postoji osećaj nezadovoljstva kada novac zaradite svojim radom. Dokle god je posao pošten, svaki dinar je veliki kao kuća.

To, međutim, nije bio jedini posao koji je radila van estrade. Dok je sa majkom živela u Švedskoj, bila je dadilja, a radila je i u fabrici, gde je ispravljala konzerve.

U svim životnim izazovima, pevačica se uvek pridržavala dragocenog saveta koji je dobila od svoje majke:

- Mama mi je uvek govorila "Sine, Bog nema ništa protiv poštenog posla".

Bolno priznanje o unuku

Podsetimo, Maja je pre nekoliko godina odlučila da se povuče iz javnosti kako bi se posvetila unuku, kome je dijagnostikovan autizam. U emotivnoj ispovesti nedavno je otvoreno govorila o najtežim trenucima kroz koje je prošla.

- On je, nažalost, dete s tim spektrom kad postaje agresivan. I sad nije problem, mislim, jeste problem u mojim godinama da ja utišam tu njegovu bujnu agresiju s obzirom na to da je on sada u pubertetu i da je mnogo jači. Ali je problem što on sporadično napada i ljude, a ja ne mogu da ga zaustavim jer je otrčao 20 metara ispred mene. Zbog toga je Luka, nažalost, smešten u dom. Ja idem redovno, jednom nedeljno. Posećujem ga i nosim mu ono što on voli da ručka. Vrlo se prilagodio, dobar je i poslušan. I dalje je neverbalan. On ne ume da kaže: "Mene to boli, meni to ne prija", nego ga morate stalno osluškivati, da ga ne biste uznemirili. To je malo komplikovano. Luki je dobro, a meni je sada malo bolje.