"UPOZNAO SAM JE NA VAŠARU, ISTI DAN JE TU I OSTALA" Pevačicin muž otkriva sve o njihovom braku, progovorile i komšije iz njenog rodnog sela

U slikovitom, ali nepristupačnom selu Kladurovo nadomak Petrovca na Mlavi meštani rado govore o pevačici narodne muzike Živkici Miletić.

Dobro je se sećaju iz detinjstva

Srećom, gostoljubivi meštani su odmah pritekli u pomoć, pokazavši pravi put i dokazavši koliko poštuju svoju slavnu komšinicu. Uz njihove jasne smernice, ubrzo su se našli pred kapijom porodičnog imanja koje svedoči o Živkicinim skromnim i radnim počecima.

Meštani ovog mirnog sela sa ponosom govore o pevačici i dobro se sećaju njenih prvih muzičkih koraka, koje je pravila još kao devojčica. Jedan od njenih prvih komšija, koji je veći deo života proveo radeći u Austriji, vratio je film unazad:

- E pevala mi je. Pevala je kada se vraćala iz škole. Pevala je ona još u školi, kad je bila mlada. Voleli su je u školi. Devojačko je Lazarević, Živkica. Dobra je bila u školi.

Slava i uspeh koji su usledili nisu promenili Živkicin skroman duh, a njena jednostavnost i danas oduševljava sve koji je poznaju.

- Nije bilo ono da kažete da se drži na nivou - priča jedan komšija, dok drugi kroz smeh i sa divljenjem dodaje:

- Kako se ne sećam, bomba. Bila je bomba. Bomba i kao pevačica i kao ženska.

Nije zaboravila odakle je potekla

Meštanka Kladurova objašnjava da Živkica, uprkos tome što je velika zvezda, nikada nije zaboravila odakle je potekla:

- Videla sam je pre sad ću da vas lažem pre pet, šest godina ja mislim. Mislim da je žena ko žena kao i sve druge, jednostavno ne znam, odrasla je ovde, samo to mogu da kažem i da voli njene komšije i tu priča sa njima bez obzira što je ona sad pevačica.

Još jedna starija komšinica kratko dodaje:

- Dobra je. Ostala je dobra žena.

Ipak, s obzirom na to da pevačica više ne živi stalno u selu, jedan od meštana nam otkriva da je u poslednje vreme retko viđaju:

- Slabo dođe. Slabo je vidim. Dođe onaj njen čovek tu malo čisti, kosi, ali nju slabo vidim.

U braku od 1975. godine

Nakon udaje, Živkica je svoj život nastavila u Kučevu. Njen suprug, inače nekadašnji uspešni sportista i savezni fudbalski sudija, sa velikim ponosom i osmehom na licu opisuje kako je počela njihova ljubavna priča koja uspešno odoleva vremenu već pet decenija:

- Ja mislim da smo 50 godina u braku. Pa '75. sam se oženio. I to sam je sticajem okolnosti upoznao na vašaru u Kučevu. Mi smo igrali utakmicu, pošto sam ja i sportista i savezni fudbalski sudija, tako da sam, eto uz neku možda puku sreću i upoznao je i tu je isti dan i ostala u Kučevu.

Ovaj skladan par ima dvojicu sinova, rođenih u vrlo kratkom razmaku. Suprug otkriva njihovu jednostavnu formulu za stabilan brak i objašnjava gde su njihova deca provela najlepše godine detinjstva:

- Treba poštovati jedan drugog. Nema tog braka gde nema trzavica, to možemo mi samo da se lažemo, ali ako imaju razumevanje i jedan i drugi zašto bi dolazilo do trzarvice. Mi nikada nismo, ni zbog dece... Evo na primer meni je stariji sin '76, a mlađi '77. bukvalno 11 meseci razlike između njih. E sad to što su oni odrasli ovde, idemo mi kod babe i kod dede i tu celo detinjstvo, ono do pet, šest godina dok nije trebalo da krenu u školu. Sve vreme su ovde bili.

Sinovi vezani za majčinu rodnu kuću

Emotivna vezanost cele porodice za imanje u Kladurovu i danas je izuzetno jaka. Živkicin muž svedoči o tome koliko su njihovi sinovi zapravo vezani za majčinu rodnu kuću:

- Ovde je rođena. Njena porodična kuća je bila zapravo preko puta. Živkica ne samo to što je vezana za ovo mesto, ona je tu rođena bukvalno i detinjstvo je tu provela. Tako da su i deca, i jedan i drugi sin, tu odrasli. Ne u Kučevu, ovde su odrasli i to zahvaljujući i tastu i tašti. Ja sam bio na terenu, na putu stalno i taj sport, a oni su bili tu.

Meštani Kladurova imaju samo reči hvale za Živkicinog supruga, a jedan od prvih komšija je, sa dubokim uzdahom i suzama u očima, pred našim kamerama ispričao detalje o njegovoj nesebičnoj požrtvovanosti kada je Živkicin otac oboleo.

Najteži trenutak

Njen otac bio je ne samo stub porodice, već i Živkicin najveći vetar u leđa na samom početku karijere. Izgubiti njega bio je najteži udarac za pevačicu.

- Najteži trenutak... Pa ja mislim kad su joj roditelji, kad je otac umro jer je ona bila za njega baš vezana. Jer ona je bila pazi, ona je '77 - '78. valjda bila treća na Ilidži u to vreme. Ali kad je otac... On je znao da je i kritikuje i da je uputi na neke stvari i uvek je njoj govorio: "Čuvaj ovog čoveka, trebaće ti, mnogo zna i mnogo hoće da ti pomogne". Ali smo se uvek ja i ona dogovarali. Nikada mi nismo imali neke, da ne kažem trzavice, kao što danas imaju brakovi. Ali, ostali smo jednostavno onakvi kakvi smo - iskren je njen suprug.

Otac je bio i sam muzički obrazovan, svirao je tradicionalne instrumente i preneo joj neprocenjivu ljubav prema muzici.

- Pa da ti nešto kažem, kad odlaziš od kuće, pogotovo žensko dete, nije bilo svejedno. Ima sestru mlađu od nje, ona je u Švajcarskoj, a ona ovde kako je znala i umela. Otac je uvek pratio kad je išla negde na tezge. On je bio i trubač i frulaš. Od njega je nasledila taj duh tog narodnog stvaralaštva i to sve. Tako da u tom pogledu zahvaljujući njemu ona je postala ovo.

Kurir/Blic