ELENA KARAMAN KARIĆ IZAŠLA IZ ILEGALE POSLE 10 GODINA! Povezivala sam se sa mojim tribalnim peruanskim i škotskim nasleđem! Progovorila o strahovima

Posle 10 godina medijske tišine, Elena Karaman ponovo govori. Ne kao neko ko se vraća na scenu, već kao neko ko je u međuvremenu prošao kroz duboku ličnu transformaciju, promene, traganja.

– Nije bila u pitanju nikakva konkretna odluka. To se dogodilo stihijski i bilo je u skladu s mojim razvojem. Suviše dešavanja u mom privatnom i unutrašnjem svetu nije ostavljalo prostora, želje, a ni potrebe za bilo kakvom komunikacijom izvan njega. Bio je to period rasta, tranzicije, raznih edukacija i dubokog povezivanja s mojim tribalnim peruanskim i škotskim nasleđem, kao i sa svim blagodetima koje nosi život na selu, za koji sam se u tom periodu opredelila. Tišina i osamljenost bile su moje saputnice, a one se tako oslade... i daju potpuno novu perspektivu životnim vrednostima.

Šta se u međuvremenu dešavalo sa vašim poslom?

– U tom periodu nikla je Mandala, prvi vegetarijansko-organski restoran u Beogradu, kao posledica svih mojih dotadašnjih aktivnosti vezanih za promociju života u skladu s prirodom i holističkog zdravlja. Pet godina bila je mesto okupljanja ljudi sličnih senzibiliteta, edukacije i ceremonijalni prostor za obeležavanje smene ciklusa u prirodi. Moja kompanija Lorca Design doživela je rebrendiranje i postala Elena Karaman Design, nastala je i holistička akademija Essence of Living – portal transformacije, isceljenja i evolucije svesti. Organizovala sam i vodila ženske ritritove u zemlji i inostranstvu, a posle puno vremena iznedrila sam novu kolekciju skulpturalnog nameštaja pod nazivom Metamorfoza, koja je umetnički odraz mojih unutrašnjih procesa u proteklom periodu.

Koliko ste se vi promenili u toku ovih deset godina i u kom smislu?

– Porasla sam, u svakom smislu.

Da možete da vratite vreme, da li biste neki ciklus, odnosno etapu života, radije preskočili ili je baš sve što ste doživeli oblikovalo ženu koja ste danas?

– Svaki me je oblikovao u ovu verziju sebe koja sam danas i s kojom sam u miru. Zbog toga osećam veliku zahvalnost spram svega proživljenog, bilo da su u pitanju radosti ili životni izazovi. Svi su po jedan orden više na putu mudrosti.

Šta vas raduje i inspiriše u ovom razdoblju?

– Radost pronalazim u malim stvarima, u gajenju bašte, vremenu provedenom s porodicom, dobroj knjizi, a inspiraciju uvek u prirodi i njenim ciklusima. U tišini i opažanju.

Kakvi su vaši prijatelji i koliko su vam prijateljstva važna?

– Malo, ali dragoceno pleme prijatelja predstavlja značajan deo mog sveta. Mnogi od tih dragih ljudi su u mom životu još iz školskih dana.

Volite li da tihujete i u kojoj meri ste skloni introspekciji?

– Pustinjak sam u duši i volim samoću. Imam svoje periode zaranjanja u tišinu, jer ona nudi veliki prostor za rast. To je jedino mesto na kome možemo čuti šta nam duša i božansko u nama šapuću.

Tišina nam pokazuje ko smo kada buka sveta oko nas iščezne. Pruža nam mogućnost suočavanja sa onim delovima sebe koji su potisnuti u svakodnevnoj interakciji s drugima.

Deluje da često posećujete Provansu. Zbog čega?

– U Provansu, naročito regiju Luberon, zaljubila sam se još pre 15 godina. Pročitavši knjigu Pjera Mejla Godina u Provansi, obećala sam sebi da ću u nekom trenutku, kada se za to poklope okolnosti, iskusiti život i svakodnevicu na tom magičnom mestu, koje je bilo inspiracija mnogim velikim umetnicima – od Van Goga, Sezana, Pikasa, Šagala i Renoara, do Matisa, Pjera Kardena, Dore Mar i Albera Kamija... U Luberonu se život svodi na kreativu, lepotu od koje zastaje dah i za kojom ne mora da se traga, jer je tu, preliva se iz svakog pogledom obuhvaćenog kadra. Tamo vreme ne teče, već se nekako klati lagano i sve ima neki dublji i veći smisao. Od lokalnih pijaca na kojima farmeri prodaju svoju organsku hranu, do mirisa lavande leti i sagorelih drva u kaminu tokom zime, koji bude osećaj spokoja i daju značaj malim, jednostavnim životnim vrednostima. Pre skoro četiri godine kupila sam imanje koje je, posle duge dve godine totalne renovacije, postalo moja oaza mira, nadahnuća i kreativne inspiracije.

Ko ste vi kada uklonite sve uloge koje imate – ime, posao, porodicu, očekivanja drugih?

– Večiti tragač za lepotom.

Šta vas u životu najviše ispunjava i zbog čega se tada osećate potpuno živom?

– Moja deca. Iako su oni veliki momci i svoji ljudi, uloga majke je najznačajnija i dan-danas u mom životu. Svaki trenutak proveden s njima za mene je hrana za dušu. Puno toga od njih učim i malo je reći da su oni moja večita inspiracija. Deca su naša najveća zaostavština. Da li ćemo iza sebe ostaviti dobre, čestite i saosećajne ljude, koji će svojim prisustvom oplemeniti kolektivno polje ili će iza nas ostati neko ko će zagorčati život drugima, jedino je merilo uspeha svima onima koji su se odlučili za put roditeljstva. A biti roditelj, zapravo, znači biti u službi nekome. Ja imam tu duboku potrebu da budem u službi drugima. Taj deo mene je i odabrao da se bavi holističkim terapijama, pored dizajna enterijera i nameštaja, pomažući drugima na putu ličnog razvoja i isceljenja.

Koji obrasci ili strahovi se stalno ponavljaju u vašem životu i čemu oni pokušavaju da vas nauče?

– Strahovi su vezani za neprocesuirane emocije. Na sreću, dubokim radom na sebi dovela sam se u tačku otpuštanja obrazaca koji su samolimitirajući, destruktivni i koji su me držali vezanom za polje straha. U tom procesu sam spoznala sebe i sve ono predačko, pa i karmičko, što me je sprečavalo da dostignem svoj najveći potencijal i mir. Nažalost, živimo u vremenu i kulturi koja je zasnovana na strahu. Otuda toliko agresije svuda unaokolo, jer strah najčešće podstiče agresiju, konstantno aktivirajući mehanizam bori se ili beži, kao fiziološki odgovor na opasnost ili pretnju. Danas znamo da kortizol, koji se prilikom ovog procesa generiše i koji je dugoročno toksičan za organizam, prolazi čak kroz placentnu barijeru. Pa se tako rađamo u stanju stresa i prenose nam se strahovi kroz koje prolaze majke u trudnoći. Kada živimo konstantno u stanju ugroženosti i potencijalne opasnosti, aktiviran je naš primitivni, tzv. reptilski mozak, zadužen za preživljavanje, i jedine emocije koje smo u stanju da osećamo jesu one nižeg reda, kao što su strah, ljutnja, krivica, sramota. Kada naučimo da regulišemo svoj nervni sistem i otpustimo ulogu žrtve okolnosti, u stanju smo da uzmemo život u svoje ruke i prepustimo se vođstvu i mudrostima univerzuma. Tek onda smo u mogućnosti da iskusimo uzvišene osećaje kao što su ljubav, saosećanje, radost, mir...

Koje vrednosti su za vas toliko važne da biste ih sledili čak i kada je teško?

– Lepota i sloboda. Potraga za lepotom je čin duhovnog angažmana, jer lepota predstavlja najviši red prirodne harmonije i balansa. Bilo da je u pitanju ona čulima opaziva, koja se ogleda u formama ili ona koja oblikuje dušu i način komunikacije... Uvek u svemu pokušavam da je prepoznam i vidim lepo, čak i na onim mestima i u onim srcima u kojima ne može ni da se nazre.

Pretpostavljam da svi projektujemo spolja i percipiramo ono čega smo i sami puni iznutra.

A sloboda, ona ultimativna, proizilazi iz apsolutnog poznavanja, a potom prihvatanja svih delova sebe. Pitagorejci su prolazili kroz prvi inicijalni proces, čije su reči bile ugravirane na hramu u Delfima – SPOZNAJ SEBE. I to je možda najveći deo rada na sebi, jer su određeni delovi nas skriveni u podsvesti i odražavaju se kroz ono što je Jung nazivao senke. Dakle, oni naši delovi koji su toliko bolni za prihvatanje da smo ih potisnuli u podrume podsvesti i projektujemo ih na druge.

Kada slušate intuiciju, a kada dopuštate da vašim odlukama upravljaju strah ili mišljenje drugih?

– Nikada prilikom donošenja važnih životnih odluka ne obraćam pažnju na to šta mi racio govori.

– Nije mi bitno šta mislim, uvek se vodim time šta osećam.

Kako za vas izgleda duhovni razvoj i šta u vama budi osećaj povezanosti sa nečim većim od vas?

– Duhovni razvoj je potraga za autentičnim potpisom duše. Za svojom esencijom i poravnanje sa svim nivoima našeg bića. Toliko je malo onih koji su autentični i koji doista otelotvoruju ono što promovišu i propagiraju, a to je posledica necelovitosti, fragmentisanja duše usled životnih, karmičkih ili predačkih trauma. Nažalost, veliki broj ljudi jedno misli, drugo želi, a treće radi.

Kada su naše fizičko, emotivno i duhovno biće u skladu, tek onda možemo ostvariti zdravlje i mir. Kada su naše misli, naše želje i naša dela u poravnanju, možemo da osetimo i razumemo da smo nezamenljivi deo jednog većeg miljea svog postojanja i da osvestimo ceo kosmos u sebi i sebe u njemu. 

kurir.rs/hello