"BILA JE NAPAĆENO SIROTINJSKO DETE" Brat i komšije otkrivaju kako je odrastala Marta Savić u rodnom mestu: Teško je kad žensko dete ostane bez majke...
- Meštani Jaše Tomića prisećaju se da je Marta Savić odrastala skromno, bez majke koja je otišla u Nemačku, dok ju je otac izdržavao i školovao. Kažu da je bila uredna, vredna i da nije pokazivala koliko joj je teško.
- Sagovornici navode da je pevačica rano pokazivala talenat za muziku i da je još kao devojčica govorila da će biti pevačica. I danas je, kažu, vezuju za rodno mesto prvi koraci, škola i uspomene na porodicu.
Pevačica Marta Savić već četiri decenije traje na domaćoj muzičkoj sceni, a malo ko zna kakve je teške trenutke preživela tokom detinjstva i odrastanja u selu Jaša Tomić.
Iako se kao mala suočila sa velikim životnim izazovima, kada je majka morala da ode u Nemačku, a ona ostala da živi sa ocem koji je držao kafanu, meštani pamte da Marta Savić nikada nije pokazivala tugu.
- Pa vidite, da vam kažem, u pravu ste, teško je kad žensko dete, ma svako dete, ostane rano bez majke. Fizički, nije njena majka umrla, nego je morala da ode za Nemačku da bi preživeli, da ishrani porodicu. Marta je ostala sa pokojnim ocem. Otac k'o otac, zadržao je neke stare navike, ali vremenom se i on navikao, a navikla se i ona. Nije ona nikad pokazivala te probleme koje je sigurno imala, jer drugačije je kada devojčica ima i tatu i mamu i devojčica koja ima samo tatu. Nikada nije pokazivala da ima problem ili da joj je teško. Moram da naglasim, bez obzira na to što je rasla sa ocem, uvek je bila uredna. Nikad niko nije mogao da kaže: "Vidi, nema majku pa je prljava ili zapuštena". Ona je uvek bila uredna. E sad, kako je ona to sve postizala, verovatno se i otac vremenom dozvao pameti, izbacio neke stare navike i više se posvetio njoj. Imala je jednu, drugu tetku, kasnije je došla i treća tetka, pa malo komšije... Pre je bilo pravilo komšija pa rod - ispričao je brat pevačice.
Na pitanje o tome kako je izgledao život kada je ostala sama sa ocem, jedan meštanin je sve objasnio.
- To je bila stara kuća u kojoj je živela, roditelji su bili razvedeni, a majka je radila u inostranstvu. Ostala je sa ocem, on je držao neku kafanu tu u Jaši Tomić. Od toga ju je izdržavao i školovao pošto ih je žena napustila - ispričao je sagovornik, a na pitanje da li je pevačici u tom periodu bilo teško bez majke, dodao je:
- Kako nije... Šta je on imao, kakvu platu u kafani, šta je to bilo, ništa. Ipak, od toga ju je školovao i stvarno je sve držao, što kažu, čisto i pedantno. Svaka čast. E, posle je pala ta kuća, pa su napravili ovu neku manju. Marta je nakon toga otišla iz Jaše.
Preselenje u Nemačku
Nakon toga usledio je odlazak u inostranstvo i preseljenje:
- Mati ju je prvo odvela za Nemačku, a onda su našli stan u Beogradu i tamo je i ostala - kaže nam meštanin, a na pitanje da li joj je bilo teško da napusti Jašu Tomić, dodao je:
- Kako nije, plakala je jadna... I dan-danas kad dođe, kad vidi ovo, ona dođe tu plače. Teško joj je.
Njen brat od tetke, čija je majka rođena sestra Martine majke, sa ponosom i emocijama prisetio se zajedničkog odrastanja u porodičnom okruženju.
- Marta je jedna divna osoba i ne mogu da kažem ništa ružno o njoj, pošto mi u životu ništa ružno nije učinila, osim dobrog, nikad ništa loše. Čak su mi na svadbi pevali i ona i Mile. Ja sam imao 200 ili 300 zvanica na svadbi, a sigurno je bilo 500 na vratima, upravo zbog Mileta i Marte. Nije to meni smetalo, meni je bilo drago da oni budu moji gosti, uopšte nije bila namera da pevaju, ali oni su to sami uradili, doveli su čak i svog harmonikaša koji ih inače prati svuda gde idu. Jednostavno, nemam ništa loše da kažem za nju.
Na pitanje kakva je bila Marta u tom periodu, jedan komšija nam je otkrio:
- Marta je bila okej, devojka na mestu. Nije tu bilo nikakvih problema da se videlo da je nešto ona što je porodica takva kakva je bila. I dobar drug, sve je bilo okej. Ostala je tu sa ocem. Ne mogu sad tačno da kažem šta se sve dešavalo sa majkom, ali živela je sa njom dok je živela, a posle, već kad je bila devojčurak, krenula je svojim putem.
Njen brat je istakao da Martu mnogo toga veže za rodno selo.
- Ipak je ona ovde odrasla, tu su bili prvi koraci, prva škola, prvo društvo, prvo sve... Nosi je to, naravno. Tu je i grob njenog oca. Zato se verovatno, kad god dođe, sve te slike i sećanja vrate, ožive na momente i to je to.
Borba od malih nogu
Kroz osmeh se prisetio i njihovih dečjih čarki, naglašavajući da se Marta od malih nogu borila za sebe.
- Sećanja na malu Martu su takva da smo se često svađali, ali onako, bratski. Koliko smo se često svađali, toliko smo se često i mirili, nikada iz toga nije izašlo ništa veliko. Bože moj, ja sam na neki način ipak bio stariji brat, mada je razlika među nama samo dve godine. Ja dečak, ona devojčica, pa sam u nekim momentima hteo da dominiram, mada, nije se dala. Nije se dala uopšte, bila je opasan borac.
Komšija koji je pamti iz tog doba bez ustezanja je opisao težinu njenog odrastanja.
- Kako se ne sećam, od pelena! Ma bila je super, prijatna, pošteno i vredno dete, ali i napaćeno... Kako da vam kažem, napaćeno sirotinjsko dete. Živela je od onoga što joj je otac pružio, mati je digla ruke i tako... Kasnije je ona ocu namestila ovu kuću, sredila je to da ima, ali posle toga on je umro i sve je ostalo zapušteno. Nema nikoga - ispričao nam je sagovornik.
Drugi meštanin nam je takođe ispričao još neke detalje iz života Marte Savić.
- Sticajem okolnosti, njen brat od tetke i ja smo išli zajedno u školu. Ona je nešto mlađa od mene, dve ili tri godine, slagaću vas sad... Otac joj je tu živeo, videli ste i gde je bila kuća. Bili su dosta siromašni, a bilo je malo i problema sa njim oko alkohola. Koliko su se slagali, slagali su se, a ona je kao dete ovde išla u školu - ispričao nam je jedan meštanin.
- Jaša Tomić je imala dosta stanovnika, sad se to smanjilo kao i u svim selima. Ali hoću da kažem druženje, mi smo išli u školu, nije tu bilo preterano bogatih, svi smo bili negde na istom. Nije bilo velikih razlika, niti se gledalo ko šta nosi, ko šta oblači. Ako si mogao da pomogneš, pomogao si, davao si... Kao deca, delili smo normalno sve i svašta. Zato je i lepo kad uspe neko iz malog mesta, kad ima neko malo poznatiji.
Da je pevanje njen životni poziv, bilo je jasno još dok je bila devojčica, o čemu svedoči i komšija koji je beležio njihove prve korake.
- Znali smo da će se baviti muzikom. Ja sam tada radio u Nemačkoj, donosio sam kamere i to je deci bilo interesantno. Ja ih snimam dok oni sviraju i pevaju, pa im posle to puštam preko televizora. Ona je tada stalno govorila: "Ja ću da budem pevačica, ja ću da budem...", i stvarno je uspela. Svaka joj čast, ostvarila je to. Drago mi je što se izvukla iz sirotinje, ali opet, kako da vam kažem, nedostaje nam to društvo kad se setimo kako se nekada živelo. Ova ulica je bila složna, imali smo tu igralište puno dece, a sad je odjednom sve pusto... Nije čoveku svejedno.
Njen brat od tetke takođe nije bio iznenađen kada je Marta zakoračila u estradne vode.
- Nisam bio iznenađen, uopšte. Jednostavno, kao da sam imao osećaj. Večito je bila ispred ogledala. Kao i svaka devojčica, samo možda još malo više, te suknjice, te haljinice, okretala se, vrtela, pevušila, pevala... Kad sam čuo da je počela ozbiljno da se bavi muzikom, to me nije nimalo začudilo. Neko vreme je živela u Beogradu preko puta Sajma i tu je počela da se bavi muzikom, pa je otišla za Nemačku... Posle mi je odande slala i svoje slike. Jednostavno kada sam saznao da se bavi muzikom, nije me iznenadilo, jednostavno sam osećao da će to tako biti, nekako je vodilo ka tome.
kurir.rs/blic
