„Zašto su ti kose pobelele, druže”, „Ramo, Ramo, druže moj”, „Učini mi život srećnim, sine moj”...Ovo su legendarni stihovi pesama Muharema Serbezovskog, pevača, kompozitora, pisca i borca za romska prava, čoveka koji je posle višedecenijskog odsustva ponovo među nama. On tvrdi da su se vremena promenila od njegovih muzičkih početaka, ali da u svojoj dosadašnjoj karijeri ni za čim ne žali.
- Ranije se muzika slušala, a sad se igra. Pevač može u tekstu da kaže šta hoće, a da to niko ne primeti. Ranije su ljudi obraćali naročitu pažnju na tekst, evocirali su uspomene. Nijedan stariji pevač nije zaradio mnogo para u karijeri, jer su entuzijazam, umetnost, emocije i ljubav bili na prvom mestu. Sad pevač zaradi za jedan mesec koliko smo mi zarađivali za četrdeset godina.
♦ Ko od pevača iz mlađih generacija zavređuje vaše poštovanje?
- Ja nikad nisam pevao u „Grandu”, ali ovo što nam prezentuje Saša Popović je praznik za oči i uši. On je oslobodio muziku od orijentalnih, uopšte stranih primesa, naterao je publiku da nauči da razlikuje šta je besprekorna interpretacija, šta je nepreterana ornamentika. Taj novi stil se zove „Grand stil” ili „Saša stil”. Njegovi pevači izgledaju kao manekeni, a pevaju vrhunski. Ja sam takođe napravio muzičku revoluciju 1968. godine! Od tada me verno prate četiri generacije.
♦ Mislite li da bi javne ličnosti romskog porekla trebalo više da se zalažu za svoje sunarodnike?
- Trebalo bi jer su oni idoli te nacije. U Srbiji žive najobrazovaniji Cigani, treba iskoristiti njihov potencijal, mislim da zakon treba da natera Cigane da se edukuju.
♦ U jednom periodu svog života bavili ste se i politikom. Kako sad gledate na to iskustvo?
- Emocije su rezervisane za umetnike, ali ne i za političare, oni moraju da budu operisani od njih. Ali kako jedan umetnik da ih se otarasi?! On to ne može, treba mu amputirati dušu, jer tamo leži emocija, a ona je u njegovom biću. Borio sam se za prioritete, a ciganski prioriteti su da se popravi socijalna slika.
♦ Preveli ste Bibliju, Kuran, Dostojevskog i Tolstoja na romski jezik. Kakve su bile reakcije sunarodnika i da li je bilo zainteresovanih za čitanje tih prevoda?
- Cigani u principu ne vole da čitaju, mi smo sve što znamo naučili iz onoga što su drugi pisali ili rekli o nama. Od drugih smo saznali ko smo. Drugi su opisivali našu egzotiku, a niko nije prodro u cigansku dušu. Ono što drugi kažu o nama su zapažanja, a samo Ciganin može da piše o ciganskim osećajima. Želja mi je da Cigani imaju sve prevode kako bi bar oni uvideli da je božja reč jedna.
♦ Da li ste se ikad pokajali što ste počeli da se bavite pevanjem?
- Kada bih se opet rodio, poželeo bih da imam isti put. Prošli socijalistički sistem je za mnoge antidemokratija, a ja sam baš u tom sistemu postao popularan. Godine 1974. i zvanično sam bio četvrta ličnost u Jugoslaviji. Tito, Kardelj, Vlahović pa Serbezovski! Šezdeset i devete devojke su gledale ciganske momke drugačijim očima jer sam ja pevao: „Grli me, voli me, daću ti ja sve. Ciganin sam, voljena, ne ostavljaj me”. Tada smo mi Cigani imali dobar rejting, bili smo svima bliski.
Zašto sam Ciganin
♦ Zašto uvek koristite reč Cigani umesto Romi?
- Umetnicima sveta je prava i jedina inspiracija kad opisuju i zapažaju naš život reč - Ciganin! Ona je puna kontroverze, dobrih i lutalačkih manira. Od veselja do plača njih deli jedan milimetar. Reč Rom je prazna, ona umetnicima ne kazuje ništa. Ja sam i književnik, i ja kao Ciganin nalazim autentične inspiracije u Ciganima, a ne u Romima.
