Lea Kiš i dalje je stalno u montaži, gde montira svoje "Nedeljno popodne". Četrnaest godina smo je gledali na Pinku, pet na RTS, a od marta je u Grandu. Retke su javne ličnosti koje joj nisu bile gosti u emisiji, a ona sama ima zanimljivu biografiju.
Kako se dogodilo da se rodite u Beču? - Moj tata Pavle Kiš bio je u timu čuvenih Partizanovih beba u fudbalskom klubu Partizan. Cela ta generacija sjajnih ljudi i fudbalera - Velibor Vasović, braća Čebinac, Jusufi, Vladica Kovačević, Bora Milutinović - obeležili su ovaj sport u svim evropskim i svetskim klubovima. Kad sam se ja rodila, moj tata je tada igrao u fudbalskom klubu Viena. Zatim sam se nekoliko meseci po rođenju sa roditeljima selila po raznim zemljama, jer je igrao u Herti, Ajndhovenu i drugim klubovima u Evropi.
Jeste li bili srećna devojčica? - Moja porodica je veoma specifična. Potekla sam od predaka koji su svi bili veoma obrazovani i uticajni ljudi. Pradeda mi je bio Jevrejin Mor Klajn, koji se kasnije mađarizovao i tako sačuvao porodicu u Drugom svetskom ratu. On je bio advokat i kum Đorđa Vajferta. Moj deda po ocu takođe je bio advokat, kao i moj otac, tako da su po toj liniji svi bili pravnici. Sa bakine strane potičem iz stare cincarske porodice Manozisi, vrlo ugledne. I moj deda-ujak Đorđe Manozisi bio je član Akademije nauka u Parizu, kao jedan od najčuvenijih arheologa kod nas. Sa mamine strane moj deda Tomislav bio je jedan od prvih pilota Kraljevine Jugoslavije, visoki oficir i komandir aerodroma u staroj Jugoslaviji.
Kako ste se nosili sa takvim pedigreom? - Odrasla sam kao i svaka devojčica u to vreme. Ali, morala sam da idem na klavir, balet i da učim jezike, jer je to u našoj porodici bilo obavezno. Ipak, sve se dešavalo u srećnijem i rasterećenijem vremenu, gde više niste imali anatemu buržujske porodice i svih nedaća koje su sve takve porodice prošle nakon rata. Već se drugačije disalo i nije bilo sramota što ste odrasli sa pedigreom, a ne u partizanskoj porodici. Moj deda uvek je govorio: "Ulažite samo u sebe i svoje znanje jer to jedino ne mogu da vam uzmu."
Deo života proveli ste u Tunisu, Kuvajtu, Libiji, Iraku, Kipru... Šta pamtite iz tog ranog perioda života? - Pamtim i lepe i tužne trenutke. Tužni ste kada vas otrgnu iz vaše sredine, od prijatelja, i povedu u sasvim drugi svet. Nove škole, drugačija deca... Svakih nekoliko godina bila sam prinuđena da se prilagođavam, da učim nova pravila i kulture. Nije to lako za dete. Ali, kada odrastete, tek onda shvatite koliko je to bogatstvo.
Stariji gledaoci setiće se da ste novinarsku karijeru počeli na nekadašnjoj Televiziji Beograd, kao najavljivačica vremenske prognoze. Kako je izgledalo doći u ono vreme na televiziju, gde ste odmah stekli veliku popularnost? - Naravno da je bilo teško, ali svaki talenat tada je imao pravu priliku da se iskaže. Učili smo od najboljih, ulagalo se u nas, u našu edukaciju, praksu. Sve je bilo drugačije i mnogo strože nego danas. Ne želim da kažem da je sada lako, ali u ono vreme ipak se znao neki red, postojao je sistem vrednosti. Svako vreme sa sobom nosi i dobre i loše strane, ali jedini uspeh je da se prilagodite svakom vremenu i da trajete.
Prilagodili ste se i novom poslu. Javnost je brujala o transferu godine, vašem prelasku sa Pink televizije u Grand. Jeste li zadovoljni gledanošću? - Gledaoci se vezuju i za autore i za emisije. Moja emisija "Nedeljno popodne" emituje se svake nedelje. Ostala sam dosledna svom konceptu koji traje već dvadeset godina. Publiku sam ne samo zadržala već i proširila na region, gde beležim velike rezultate. Zbog odličnih rejtinga, emisija se prikazuje na novim televizijama u Bosni i Crnoj Gori. Tako da me ima, u kontinuitetu.
Vaš porodični život je veoma stabilan. Već tri decenije ste u braku sa nekadašnjim sportskim novinarom Momčilom Jokićem, koji je sada profesor na Fakultetu za medije i kulturu. Šta je presudno da brak tako dugo traje? - Mnogo puta sam rekla da je naš susret bio sudbonosan i da smo se nakon nekoliko dana venčali. Da brak dobro funkcioniše, važno je da zajedno kao porodica idete napred, da podržavate jedno drugo, da imate razumevanje i ljubav.
A da vam porodica ide napred, dokazuje i vaša ćerka Sara Mia. Krenula je vašim stopama i već se oprobala kao voditeljka, glumica, rediteljka. Da li ste zadovoljni što se i ona bavi javnom profesijom? - Moja ćerka Sara Mia diplomirala je na režiji i sada je na master studijama na Fakultetu političkih nauka. Od ove sezone ima svoju autorsku emisiju "Život plus" na Studiju B. Sara Mia ima svoj put i naravno da sam zadovoljna kad vidim da sa 23 godine radi, uči i otvara svoj profesionalni pravac.
Izgubili ste bebu tokom bombardovanja 1999. godine. Da li je uzrok bio stres i kako ste podneli ovaj težak trenutak? - Ne volim da se vraćam na taj težak period u svom životu. Život i posle takvih stvari mora da ide napred, važno je da mi je Bog podario Saru Miju.
Da li putujete, s obzirom na to da vaša kuća na Avali pruža takve udobnosti da se čoveku prosto nikuda ne ide? - Da, često putujemo, i to biramo destinacije koje nismo obilazili. Volim putovanja. Čovek se nekako odvoji od svega što ga ovde čeka i napuni baterije kada malo napravi distancu od svakodnevice. Na Avalu idemo često, to je zaista oaza mira koju smo napravili za sebe i u kojoj maksimalno uživamo.
Koliko brinete o svom zdravlju? Da li redovno posećujete lekara? - Nisam neko ko preterano brine o zdravlju, ali pratim sebe i neke unutrašnje signale.
Koliko trošite na svoj izgled? - Jako malo. Nisam kupoholičar, ne patim od nošenja firmirane garderobe i ne provodim vreme po kozmetičkim salonima. Brinem o svom izgledu koliko je umereno i potrebno, jer znam da unutrašnju lepotu ne možete da kupite, a ona je najvažnija.
O čemu sanjate da radite? - Ja nisam sanjar, ja sam samo radoholik. Ne sanjarim, uglavnom sve uradim. To je, jednostavno, u mojoj prirodi.
SVUDA VLADA PROSTAKLUK
Doktorirali ste medije i kulturu na FDU. Sa takvim iskustvom, kako biste ocenili kulturu javne reči?
- Verujte mi, ne znam da li da komentarišem kao neko ko se edukovao za to ili kao čovek iz prakse. I u jednom i u drugom smislu, ono što sada može da se čuje na ekranu, ranije nije bilo primereno ni za kafanskim stolom. Ali nije više poenta u poređenju nekad i sad. Kulturu čovek nosi u sebi. Bojim se da ta kultura polako nestaje svuda, ne samo u javnoj reči već gde god da se okrenete, srećete se s prostaklukom.
(Ljilja Jorgovanović, Foto:Damir Dervišagić)
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
