Razvojni put jedne od najpopularnijih pevačica nekadašnje Jugoslavije, Nede Ukraden, kao da ima primese scenarija za neki holivudski film. Dok govori o svom odrastanju, čestim selidbama, školovanju, muzičkim počecima, potom o gubicima i nedaćama koje joj je doneo rat, pa sve do ponovnog uzdizanja iz pepela, sagovornik kao da proživljava sve te bogate i na momente dramatične dane. Veoma je posvećena svom privatnom životu, koji je često bio primoran da prati njenu pola veka dugu karijeru.
Izuzetno teške devedesete godine prošlog veka nisu zaobišle ni Nedu. U aprilu 1992. sa porodicom morala je da napusti ratom zahvaćenoSarajevo i u njemu ostavi sve što je decenijama sticala.
- To je svakako najbolniji trenutak u mom životu, naravno, uz smrt roditelja kasnije, taj početak rata na prostorima bivše domovine, u kojoj smo, što po rođenju, što po imovini, živeli u četiri republike, sa Sarajevom kao poslednjim predratnim prebivalištem. Niko ni u najcrnjim slutnjama nije očekivao da će sredina u koju smo se kleli postati najveća tuga. Kad sam po povratku iz Švedske sa turneje tog aprila 1992. godine uzalud pokušavala da odletim svojoj kući, detetu i roditeljima u Sarajevo, shvatila sam da otkazani letovi nisu uzrokovani lošim vremenom, nego ratom koji se naslućivao. Nisam slutila da će sve ono što smo moji roditelji i ja stvarali godinama, u šta sam sav kapital od pevanja i ljubav uložila, nestati i biti devalvirano i obeleženo mržnjom, kao da nikad ništa lepo nije bilo. Ne, na to niko normalan nije bio spreman. Šok i neverica traju i sada, jer ako sam u nešto verovala, to je bilo Sarajevo, multietnički, multikonfesionalni grad pun divnih talentovanih ljudi, muzičara, književnika, slikara, filmskih stvaraoca. Svu tu ljubav sam i ja opevala u svojoj pesmi „Sarajevo, Sarajevo, gde je moja raja“1993. godine - kaže Neda, koja je život nastavila u Beogradu.
Drugi početak
Nova sredina pevačicu nije lepo dočekala. Sve što ju je nekada krasilo i zahvaljujući čemu je širom Jugoslavije bila priznata i cenjena kao pevač, u Srbiji je bilo nipodaštavano i predmet osude. To breme koje se sručilo na nju teško je nosila. I sad, kada o tome priča, na njoj se vide patnja, ogorčenost i ljutnja zbog nepravde koja joj je učinjena.
- Startna pozicija nula, bez novca, bez posla. Onda su počeli ogavni tekstovi o meni u ovdašnjoj štampi. Jednima smetam zbog imena, drugima zato što sam iz Sarajeva, trećima zato što sam pevala Titu, ali ne samo što sam mu pevala... Još su izmislili i da sam mu bila ljubavnica. Ogavno i strašno. Sećam se, jednom mi je jedan ekstremista druge nacionalnosti sprečio nastup, preteći da će baciti bombu na kafić u kom je trebalo da pevam samo zato što dolazim iz Srbije. Onda se pročulo za taj incident, to je izašlo u novinama, a on se pravdao lažima da sam ja pevala ustaške pesme o banu Jelačiću. Kad je moj otac to pročitao, doživeo je infarkt! Toliko uvreda, šokova, pretnji, paljenja imovine, mržnje... To nikad ne mogu da zaboravim. Moj najveći životni uspeh je što sam uspela da se oporavim posle tih crnih devedesetih i da sačuvam porodicu na okupu - kaže Neda, koju ova sećanja vraćaju na trenutak kada je prvi put pevala pred predsednikom SFRJ.
- Da peva Titu, nije mogao svako. Izvođače su birali direktori radio-televizija i maršalat. A ja, tada student na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, odakle su koncem šezdesetih godina krenule demonstracije protiv tadašnjeg rukovodstva, pa i Tita, u kojima sam i ja učestvovala - ipak sam taj poziv da pevam pred Titom i njegovim gostima, rukovodiocima, doživela kao veliku nagradu i dočekala ga sa ogromnom tremom. Noge bi nam se odsekle kad bismo izašli pred njega. Prvi put, to se desilo u Drvaru 1972. godine na tridesetogodišnjicu Desanta na Drvar. Tu je bilo još pevača i ansambala, ali svi smo isto osećali. Za nas je Tito bio čovek iz čitanke. Uspešan državnik koji je od jedne nerazvijene i ratom uništene zemlje stvorio respektabilnu srednjoevropsku razvijenu zemlju, čijem su se pasošu svi klanjali i koji mi je omogućio srećno detinjstvo, mladost, školovanje, putovanja, život pun sigurnosti, bez granica koje sada na svakih 200 kilometara imamo - opisuje pevačica.
U svom tom beznađu i ništavilu, umetnica je donela odluku da odustane od muzike. Sredinom devedesetih, shvativši da su se vremena promenila drastično i da se od pevanja ne može da živi, preselila se u Beč, gde je ostala pune tri godine.
- Može čovek da pobegne na bilo koju stranu sveta, ali će ga problemi stići gde god da ode. Trebalo mi je mnogo snage da nastavim s pevanjem jer sam toliko bila razočarana, rešena da odustanem od muzike i da se bavim nečim drugim. Zahvaljujući nekolicini prijatelja koji su me ohrabrivali, a među njima je i Saša Popović, nisam to uradila. S pločom „Nova Neda“ iz 2000. godine, na kojoj su bile pesme „Što ti sina nisam rodila“ i „Gde god bio“, uspela sam da se vratim na scenu, u jednom novom, drugačijem svetlu. Uložila sam poslednje novce u taj album, ali ispostavilo se da mi se rizik isplatio - kaže pevačica.
Susret s Gadafijem
U narednim godinama njena karijera ponovo je počela da ide uzlaznom putanjom. Zahvaljujući numerama „Život sam promenila“, „Srećo moja“ i „Maki, Maki“, vratila se u sam estradni vrh, a kasnije je velikim zaokretom ka disko i pop-dens muzici uspela da pridobije i tinejdžersku publiku. Svi ovi uspesi ponovo su joj otvorili vrata u celom regionu, opet je postala jedna od najtraženijih pevačica na prostoru stare Jugoslavije.
- Taj novi uspeh pratio je brojne promene. Više nisam pevala samo u halama i salama kao nekada, tad su došle diskoteke i klubovi. A tamo nisam mogla da se pojavim kao oronula teta i da pevam klincima od 15, 16 godina. Oni znaju koliko ja imam godina, ali njima to nije važno, nego moja energija koju oni osećaju. Opet je i tada bilo je pokušaja od raznih menadžera i producenta da me sabotiraju. Govorili su vlasnicima diskoteka: „Šta će vam ona, zovite nekog mlađeg. Ne može Neda da vam napravi dobar posao i atmosferu.“ Ali džaba, glas publike je bio jači od njihovih laži - zadovoljno kaže Neda.
O njenom upoznavanju s libijskim predsednikom Muamerom Gadafijem mnogo se pisalo. U većini tih novinskih tekstova Neda je dovođena u ljubavnu vezu s njim. Prvi put govori o tome kako je upoznala slavnog državnika i koliko puta su se videli.
- Uprkos tračevima koje je beogradska žuta štampa lansirala početkom devedesetih godina, da mi je Gadafi bio ljubavnik, čemu smo se u kući svi slatko smejali, ja sam tog velikog državnika, preporoditelja Libije i velikog prijatelja Jugoslavije i Srbije upoznala 2006, kada sam zajedno sa još 100 privrednika i umetnika odletela „Jatovim“ avionom u zvaničnu posetu Libiji. Tad smo kao delegacija imali priliku da se upoznamo s tim neobičnim, harizmatičnim državnikom i ono što je tada govorio svima nama, o stanju u svetu i našoj raspadnutoj zemlji, i sada deluje kao proročanstvo - kaže Neda.
Kurir.rs/Glossy/Foto Privatna arhiva
NE PROPUSTITE
