Najnovije vesti

SIROTA, OSTALA JE SASVIM SAMA, ZA 6 MESECI SU JOJ UMRLI I MUŽ I ĆERKA: Majka Svetlane Bojković stajala je u redovima i za TAČKICE kupovala hranu, dok je glumica obilazila GROBLJA i čitala... (FOTO)
Foto: Privatna Arhiva

Slučajno Zemunka

SIROTA, OSTALA JE SASVIM SAMA, ZA 6 MESECI SU JOJ UMRLI I MUŽ I ĆERKA: Majka Svetlane Bojković stajala je u redovima i za TAČKICE kupovala hranu, dok je glumica obilazila GROBLJA i čitala... (FOTO)

Stars

Iako je lik Emilije Popadić iz serije „Bolji život“ prvo što mnogima padne na pamet kada se pomene ime čuvene glumice Svetlane Bojković, njen glumački opus, koji obuhvata pola veka stvaralaštva, bogat je ulogama od kojih mnoge zaslužuju epitet najbolje. Gotovo je nemoguće u dahu i na jednom mestu nabrojati sve likove kojima je za publiku udahnula život, kao ni priznanja kojima su oni ovenčani. Reč je o umetnici za koju se s pravom može reći da je ispisala, iako i dalje to čini, srpsku pozorišnu istoriju.

foto: Privatna Arhiva

Kraj ove godine Svetlani Bojković nije obeležio samo lični povod za slavlje, njen rođendan, već i saznanje da je upravo ona dobitnica Sterijine nagrade za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture za 2019. godinu, koja će joj biti uručena 3. juna, na zatvaranju 64. Sterijinog pozorja. A svaki njen novi uspeh povod je za novo evociranje uspomena, koje joj, dok se slike nižu, na licu ispisuje nove osmehe.

foto: Privatna Arhiva

Slučajno Zemunka

Iako je u detinjstvu buduće glumice, koje je počelo 14. decembra 1947. godine, sve bilo protiv njenog bavljenja ovim umetničkim zanatom, ona se nije predavala.

- Kada je trebalo da se rodim, moja mama je, zbog tada čuvenog akušera dr Kusovca, prešla Savu i rodila me u zemunskom porodilištu. Onda su me kao bebu preneli u Beograd, u Njegoševu 59, gde smo stanovali u zajedničkom stanu s jednom starom gospođom koju smo zvali tetka Nikolija. Kako je ona, sirota, ostala sasvim sama, za šest meseci su joj umrli i muž i ćerka, vezala se za našu porodicu i meni je zamenila obe moje bake jer nijedna od njih nije živela u Beogradu. Iako nije radila, moja majka skoro nikad nije bila kod kuće, stalno je morala da stoji u nekim redovima za hranu, da nabavlja sve što je moglo da se kupi na „tačkice“ i onda je mene uglavnom čuvala teta, koja me je i vodila u šetnju. A pošto je najviše vremena provodila na groblju, za njega su bile vezane i te naše šetnje. Tako sam se ja veoma rano susrela sa smrću. Obilazila sam spomenike, gledala slike i kako sam pomalo znala da čitam, čitala sam imena i zamišljala te ljude koji su nekada prolazili kroz život. Bilo je sahranjeno dosta dece koja su umrla od šarlaha. Sve me je to ispunjavalo strahom, pretvaralo se u moru koja me je nekada noću gušila i nije mi davala da zaspim, ali istovremeno budilo strahovitu radoznalost. Polazak u školu doneo mi je neke druge nevolje i ja sam se sve ređe vraćala svom strahu. Tako je on postepeno iščezao, ali tek negde oko osamnaeste godine - prvi put je ispričala glumica na Radio Beogradu novinarki Svetlani Nenadović tokom poslednje decenije prošlog veka i dodala:

foto: Privatna Arhiva

- Volela sam da idem kod naših kumova, kod kojih sam nekada ostajala po sat-dva dok je mama odlazila nekim poslom u varoš. Inače sam, kao dete, prijatelje svojih roditelja koji su mi bili bliski zvala imenom iako to mojima nije bilo baš pravo. „Žižo i Lazo“, govorila sam, „kako bih volela da kod vas malo duže živim. Meni su moji roditelji dosadni, toliko se vole i stalno jedno drugome tepaju, a vi se, brate, posvađate, i to se meni sviđa.“ Svi su se smejali, a ja ih nisam razumela - dodala je umetnica, koja se prisetila i prvog događaja iz škole.

Nestašni vukovac

- Mislila sam da mogu začas da napišem taj prvi domaći zadatak, pa da idem napolje da se igram. Međutim, mama je smatrala da je rad neuredan, stranicu je pocepala, meni zalepila vruć šamar i ja sam plačući morala da ga radim ponovo. O igri nije bilo ni govora. I to je trajalo sve dok nisam usvojila načelo da moram da budem ono što deca zovu „štreber“. One godine kada je ustanovljena Vukova nagrada u Beogradu, bilo je samo šest vukovaca, a među njima i ja - istakla je glumica, čiji su roditelji, pukovnik Cvetko i domaćica Vera, imali previše ambicija za svoju naslednicu, koja je pored redovne Osnovne škole „Sveti Sava“ privatno učila strane jezike i klavir, a kasnije i muzičku školu, u koju je išla i paralelno sa pohađanjem Četrnaeste beogradske gimnazije.

foto: Privatna Arhiva

- U početku nismo imali klavir u kući, pa mi je tata u dogovoru s tadašnjom nastavnicom nacrtao klavijaturu na trpezarijskom stolu, a na njega postavio veliku vazu na koju je naslonio „Bajera“ i ja sam tu svirala na gluvo! Svirala sam i postepeno tonula u depresiju. Tata je pokušao da mi objasni kako je to meni sada možda dosadno, ali da ću jednog dana shvatiti kako je sve to lepo i zanimljivo, samo treba da istrajem. Nisam shvatala, ali sam istrajala. Sledeće godine kupljen je klavir i ja nisam imala kud. Tvrdili su da sam darovita, ali nakon diplomskog ispita, na kojem sam izvela program koji je mogao da bude čitav jedan koncert na Kolarcu, više nikada nisam sela za klavir - zapisala je reči čuvene glumice Ksenija Šukuljević Marković u monografiji koju je posvetila Svetlani nakon što joj je 2005. godine uručen Dobričin prsten.

Svim tim najznačajnijim priznanjima koja su ovenčala njenu bogatu karijeru prethodilo je dosta zanimljivih događaja iz rane mladosti. Najviše radosti pričinjavao joj je odlazak u pozorište, najpre u lutkarsko, onda u „Buhu“, pa zatim i u velike teatre, gde je sretala profesionalne glumce koje je do tada samo slušala u radio-dramama.

foto: Glossy

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...