Slavko Banjac napravio je veliki povratak posle čak 24 godine diskografske pauze. Za to vreme svašta proživeo, i sam se u nekoliko navrata iznenadio kada bi čuo kakve sve priče o njemu kolaju. Ipak, o pravim razlozima za povlačenje nije želeo da priča mnogo.
"Kada bih ispričao istinu, gorela bi Srbija, ali ne mogu, hoću da se malo radujem. Snimio sam devet pesama, našao sam snage da se vratim. Želja mi je samo da napravim kontinuitet, da otpevam ono što nisam otpevao, jer mislim da nisam otpevao ni pedeset posto onoga što nosim u sebi. U životu naiđe trenutak kada osetite da teško možete da se izborite sa iskušenjima koja ne očekujete, i kada zbog svog karaktera i vaspitanja, procenite da je bolje da se sklonite i prepustite drugima da preuzmu sve ono što je po talentu i božijoj pravdi trebalo da pripadne vama", kaže pevač pa napominje da razlog njegovog povlačenja nije bilo zdravlje.
"Bogu hvala, bio sam, a i sada sam zdrav, i to nije bio razlog mog odlaska iz muzike. Fascinantno je kakve su sve priče dolazile do mene. Od usta do usta se grade priče i razne budalaštine", kaže on.
Takođe, odmahivao je glavom na sam pomen urbane legende o tome da je unakažen u strašnoj saobraćajnoj nesreći, te da se zbog toga ne pojavljuje u javnosti.
"Istina je da sam imao saobraćajnu nesreću u kojoj mi je drug poginuo... Užas! Ali to nije bio razlog povlačenja, ni slučajno. Imao sam prilike i da u društvu čujem šalu 'nema te k'o Slavka Banjca', a da ljudi i ne prepoznaju da sam to ja! Verujte mi! Razne izmišljene priče su stizale do mene. Nekad bi me slatko nasmejale. Pričalo se da živim u Americi, Grčkoj, ali to ništa nije bilo tačno. Dosta sam putovao, pa su me često viđali po aerodromima. Ali jednom mi se desilo, na jednom veselju, da me gleda devojka celo veče, i ja primetim, jer sam navikao da pratim ljude, dok sam svirao po hotelima. Snimim gurkanje, došaptavanje. Priđem joj i kažem: 'Dušo moja, u čemu je problem?' 'Jeste li vi Slavko Banjac?' 'Zašto se mučiš sat vremena? Jesam!' Ona počinje da plače. Uzima telefon i okreće nekoga, i počinje da psuje i viče: 'Je*em li vam majku, pa on je živ!"
Daleko interesantnija tema za Banjca jeste muzika, o kojoj neprekidno priča sa ljubavlju i zanosom, bilo da govori o pesmama sa svog novog albuma, ili o svojim počecima i činjenici da je muzički talenat nasledio od oca, koji je takođe divno pevao i svirao. Pričali su mu, napominje, da je i kao mali umeo tačno da otpeva svaku melodiju, dok još nije umeo razgovetno da govori, a posle muzičke škole pekao je zanat ponajviše svirajući u Kraljevu i okolini, sa, kako kaže, vrsnim muzičarima.
Tokom osamdesetih, rešio je i da, pored sviranja klavira i klavijatura, počne i da peva, a diskografsku karijeru započeo je 1987, kada je sa orkestrom Miše Mijatovića snimio debi album "Jedini greh". Narednih godina usledilo je još ostvarenja, ali prepoznatljivi stil učvrstio je na albumu "Pevaću da te prebolim" iz 1991. godine, koji je nastao u saradnji sa Marinom Tucaković, Aleksandrom Radulovićem Futom i Zlajom Timotijevićem. Upravo činjenica da se opredelio za spoj narodne i zabavne muzike, hrabar i svež za to vreme, bio je jedan od glavnih uzroka poteškoća koje su nastupile u njegovoj karijeri. Stoga oseća da je zaista bio "pravi pevač u pogrešno vreme", kako kaže jedan od komentara na Jutjubu, ispisan ispod jednog od njegovih hitova.
"Takvi komentari su umeli da me raduju, ali i da me rastuže, a svakako sam dolazio u priliku da se sam preispitujem da li je vreme u kojem živim moje. Ništa mi nije išlo lako kada sam ušao u svet pevanja. Nisam imao sreće. Ja sam uspeo da izmestim muziku u neki svoj pravac, što se tiče aranžmana i pevanja, u toj interpretaciji koja se igrala sa narodnom i zabavnom muzikom. Mislio sam, a i sada mislim da meni to najbolje leži. Ja sam otškrinuo vrata svima koji su devedestih, pa i do danas, pevali po takvoj matrici. I Aca Lukas i Željko Samardžić i Aco Pejović, svi su se oni naslonili na tu početnu priču. Ali meni je na početku bilo teško da ubedim ljude u PGP-RTS-u da je to dobar pravac. Jedan od producenata mi je rekao 'to nije za nas, za našu kuću, ti si to nešto pro zabavnjački uradio, nego se ti lepo spakuj pa idi u Ljubljanu sa ovim'. Tamo je bila neka izdavačka kuća Suzi, oni su više bili naklonjeni zabavnoj muzici, kao i u Zagrebu. Od samog početka sam naišao na ogromne barijere. To je teško, izgubiš samopouzdanje. Bio sam ozbiljno poljuljan. Užasne sam probleme imao u početku", priseća se pevač.
"I kada je ploča 'Kasno je' iz 1993. godine, na kojoj su bile 'Ne verujem lepim ženama', 'Kasno je', 'Daleko negde ko zna gde', postigla ogroman uspeh, oni nisu imali ni promil zasluge za to, a kasnije su mi se i izvinjavali. Sve se praktično radilo mimo PGP-a i RTS-a. Ni za prethodni album, iz 1991. nisam imao nikakve reklame, nikakav marketing, niko osim mojih prijatelja i porodice nije ni znao da sam uopšte i snimio nešto. Tu su bile pesme 'Pevaću da te zaboravim', 'Vino mi uzima dušu', 'Zaspala mi duša'... Fenomenalne pesme, a potpuno zapostavljene. Ja ih, u to vreme, nisam ni pevao na svirkama, jer nije bilo nikakve reakcije. Ljudi ih jednostavno nisu znali!"
Premda se suzdržava i izbegava da da kompletan odgovor na pitanje zašto je mikrofon okačio o klin, očito je da su opisane nepravde imale udela. Banjac priznaje da mu nije bilo lako da prikupi snage i hrabrosti da uopšte i odluči da se posle više od dve decenije vrati na scenu. A stanjem kakvo danas vlada u našoj narodnoj i zabavnoj muzici nije preterano zadovoljan.
"Žao mi je", izgovara kratko, na pitanje o ovoj temi.
Potom pravi pauzu, i baš kada se čini da neće reći više ništa, počinje detaljnije da objašnjava:
"Da, iskreno mi je žao. Došlo je do toga da nema nikakvih pravila. Sve je bazirano na prevari. Izmislili su kojekakve iks faktore i čuda, i prave se da pričaju o muzici. Brutalno insistiraju na vizuelnom! Ispada da smo zemlja sa najviše talenata na svetu, ispadaju kao iz gimnazije. A koliko se đaka u srednjoj muzičkoj školi prima na prvoj godini? Petnaest, sedamnaest... Zamisli koja je to selekcija. Gde je tu realnost, na tržištu ili tamo gde se postavljaju i uče zakoni muzike? Za to nisu krivi mladi ljudi, koji se bore da izađu iz anonimnosti, jer su privučeni medijima. Njihov prvi korak je televizija. Ja godinama nisam mogao da priđem televiziji! Ali ima i jako ozbiljnih pevača. Adil, Jelena Tomašević, Aleksandra Radović, Marija Šerifović, to su ozbiljni pevači. Možda sam nekog i zaboravio. Eto, vidite, ja, koji bi trebalo da vučem na narodnjačku stranu, u stvari kvalitet i kriterijum više pronalazim na drugoj strani..."
Banjac ne krije da je razočaran činjenicom da je u prvi plan isplivao čitav niz ličnosti koje ne bi smele ni da se nazovu pevačima i pevačicama, i koji živim nastupom nisu u stanju da opravdaju pažnju koja im se pridaje.
"Kad pevam pred ljudima, to bre mora da pršti! Ja sam, inače, navikao da pevam samo uz žive, dobre bendove. Tada ja nadgrađujem melodiju, tada se igram! Imao sam prilike da slušam neke mlade pevače iz Pinkovih zvezda, recimo. Čak i neki koji zvuče dobro dok pevaju te dve-tri pesme na televiziji, razočaraju me kada ih čujem na svirkama. Njihovo pevanje uživo je ravna linija! Prepoznavanje i nabrajanje pesama. Oni ne bi, u moje vreme, mogli da uđu ni u jednu kafanu, od Lipovičke šume do Kraljeva! Pa, kako ću ja uz to da popijem litar vinjaka? Kako će to takvo pevanje da me povuče?! Ja dajem i dušu i emociju, kada pevam, jer drugačije ne umem. Oni kažu da moraju da štede grlo i glas, ja ne mogu da veruje šta čujem. Pevači su u moje vreme pevali svaku noć u kafani. Po celu noć! Sami!"
Slavko se, inače, ove godine vratio objavivši novi album "Ljubav kao odgovor", posle 24 godine diskografske pauze. Trag koji je muzici ostavio do '94 bio je toliki da nije bilo moguće da se u međuvremenu ne ispredaju raznorazne priče o tome zašto ga nema i šta mu se dogodilo.
Kurir.rs/SrbijaDanas/Foto: Dragan Kadić
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
