SVE O PRIVATNOM ŽIVOTU VODITELJKE DNK: Na Badnji dan postala je majka, ludački voli svog supruga, a ovo sigurno niste znali! Nudili su mi da prodam deo SVOG TELA!

Nataša Aksentijević dala je intervju za Lenu dok je isčekivala svoje drugo dete. U međuvremenu, baš za Badnji dan ona je postala majka. Postoje žene koje teške uloge i poslove lako i dostojanstveno rade, a jedna od njih je upravo ova glumica i voditeljka. U emisiji "DNK" pokazala je visok profesionalizam, a onda smo otkrili da je sjajna ličnost, sa integritetom. Živi normalan život sa mužem Dušanom i ćerkom Helenom, a sada je stigla i druga beba.

Očekujete li dečaka ili devojčicu? - Devojčicu. Prvi put sam bila očajna što nisam rodila sina, a onda sam se zaljubila u svoju ćerku, pa sam se sad obradovala što je žensko.

Kako se osećate u drugoj trudnoći? - U odnosu na život - odlično. Dobro podnosim, ne znam, možda sam predodređena da stalno budem trudna. Jedino mi je sad pred kraj malo naporno, ipak je to jedan veliki stomak koji nosiš stalno sa sobom. Drugo ništa. Nedavno sam igrala predstavu u Beranama, pa u Ivanjici...

BEZ KOMPROMISA

U kojoj predstavi? - Reč je o urnebesnoj komediji "Kako i zašto ubiti muža" u režiji Radeta Vukotića, a po tekstu Antonija Amurija. Partner mi je kolega Peđa Damjanović.

Često igrate zajedno. - On mi je lak za saradnju. Dugi niz godina nisam imala posla jer nisam želela da pravim kompromise. Ne znam koliko je to bilo pametno.

Kakve kompromise je trebalo da napravite? - Da progutate šest knedli i osmehujete se u lice nekome ko vam se uopšte ne dopada zarad toga da biste dobili ulogu. Bilo je i situacija kada su vam nudili da prodate neki deo svog tela... Ali, pošto ne trgujem ni rukom, ni glavom, ni srcem, onda ništa. I zato kad se posle desi da ti neko ponudi ulogu, pa te još pita s kim bi voleo da igraš, smatraš to velikom srećom. Izabrala sam Peđu jer se poznajemo već 20 godina, od Akademije, a družimo se i privatno.

TUGA BEZ PATETIKE

Trudnoće vas prate i kroz uloge. U "Srpskom filmu" ste se porađali. Mislite li da je za vašu karijeru bilo važno što ste učestvovali u ovom projektu?

- Kada u životu uradite takve filmove, onda ste nekako mirni, lako možete da prihvatite sve one... kante koječega koje po vama pospu kolege kada radite na ružičastoj televiziji. "Srpski film" je snimljen pre deset godina. Baš je skoro Sergej Trifunović u jednom intervjuu pominjao scenu u kojoj ja igram, da je pitao reditelja kada se to dešava, a on je rekao: "U budućnosti". I stvarno, našu tek rođenu decu zlostavljaju time što u skupštini ne usvajaju zakone, što ne dozvoljavaju da se lečimo... Nema veze gde ste i kome pripadate, to su ljudske stvari. Ne možete vi da odbijete da se donese zakon da nam se deca ne leče SMS porukama. To je stvarno poražavajuće.

Kako ste se osećali dok ste vodili emisiju kao što je "DNK"? Da gledate u oči majkama koje očekuju presudu da li je njihov muž biološki otac deteta?

- Na početku mi je bilo jako teško i stresno, najviše zato što se radi i o deci. Dolazilo je dotle da mi je suprug govorio: "Ili prestani da plačeš, ili daj otkaz". Želela sam svima da im pomognem. A onda dođete do jednog fantastičnog otkrića koje vam pomogne: da je to lični izbor. Imate jako siromašne ljude koji se bore za egzistenciju, a pošteni su, fini, "normalni". A imate i ovu drugu stranu gde shvatate da se pod velom teške socijalne priče krije teška želja za TV eksponiranjem... Bilo mi je fantastično što smo uspeli da napravimo dokumentarnu emisiju bez imalo patetike, a da se bavi toliko patetičnom temom.

KAD NISI DAMICA

U kakvom ste ambijentu rasli? - U takvom gde se podrazumevalo da je važno da si dobar đak, dobar čovek. Roditelji mi nisu birali društvo, muziku, stil oblačenja, niti su me ograničavali. Sama sam odabrala srednju školu i fakultet. Pošto je bio u pitanju privatni fakultet, roditelje sam samo pitala da li su u mogućnosti da ga finansiraju. Majka je celog života bila očajna zašto ne nosim male teget kostime i zašto uvek bacim u kantu cipele na štiklu koje mi kupi, jer nisam volela da se oblačim kao damica... To su bili jedini konflikti. Tata je mami prepustio vaspitanje, nije znao ni koji sam tačno razred u školi (smeh).

Autentični ste. Ne iscrpljujete se dijetama zbog linije. - Ne mogu. To je toliko banalno. Znam da nikad neću moći da igram zavodnicu ili lepoticu s dugim nogama, da hodam kroz kadar i mlatim prelepom dugom kosom, ali to ne znači da neću moći da igram neke druge uloge. Ako neko voli da jede, nek jede. I obrnuto, samo nek su srećni! Najtužnije je da neko ne jede zato što je to moda i da bi ušao u malu suknju, a najradije bi da ujutru pojede 850 grama bureka. Ja pojedem i presrećna sam. Razumem i kad neko pojede smuti i dva badema, i to mi je okej.

LJUBAV I SLOBODA

Kako biste opisali svoj brak? - Kao jedan najobičniji brak. Normalan odnos nastao iz ljubavi, u kome sve funkcioniše savršeno. Ludački sam se zaljubila u svog muža i on se ludački zaljubio u mene. Shvatila sam da on sve što radi - radi najbolje i da želim da se udam za njega. Bez trunke interesa, ne samo onog materijalnog, već i svakog drugog. Žene se udaju da ne budu same, da imaju nekog... A to ne može da funkcioniše. Bolje i zdravije je biti sam i srećan, nego sa nekim i nesrećan.

Šta je najvažnije u vaspitavanju deteta? - Najvažnija je ljubav, za sve u životu. Da ima puno ljubavi i razumevanja i za sebe i za druge. Učim Helenu tome i mislim da će stvari tako da funkcionišu. Nisam je upisala na engleski, francuski, gimnastiku, balet, klavir... Mislim da je u detinjstvu mnogo bitnije da se igra rukama, da se isprlja, izađe mokra do gole kože iz snega, da leti bude po ceo dan napolju. Ne kažem da obrazovanje nije važno, ali došla su vremena kad roditelji svoje ambicije ostvaruju kroz decu. Vidim preumornu, nesrećnu decu koja su se vratila sa sedamnaeste aktivnosti i ne sviđa mi se.

SLATKA ČESNICA ZA BOŽIĆ

- U mojoj kući uvek se slavio Božić, kao i slava. U vreme kad sam bila mala, živeli smo u kraju gde su stanovali sve sami oficiri i prvoborci... normalna beogradska priča. Do osamdesetih, nismo smeli da slavimo slavu, jer su dedu redovno posle slavlja vodili u zatvor. Kažu, vratiće se za dva dana. Za Božić je bilo u redu, tu nije bilo puno gostiju, slavili smo u krugu porodice. Tako slavim i ja. Ali, pošto je moja baka bila Sremica, jedina razlika je u tome što pravim slatku česnicu, kao suvu pitu, bez novčića u testu. Kako god slavili, neka nam je srećan Božić!

Kurir.rs/Ljilja Jorgovanović Foto: Dragan Kadić

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: