Iako njeno detinjstvo prožeto brojnim srećnim i nesrećnim, ali u svakom slučaju nesvakidašnjim okolnostima nije nagoveštavalo blistavu budućnost, folk zvezdu Zoricu Brunclik kao da je u jednom trenutku sustigla nagrada za sve što je kao mala na svojim plećima morala da ponese. Ipak, iz teških životnih situacija uvek bi uspevala da izađe kao pobednik, pre svega zahvaljujući svojoj hrabrosti i upornosti. Četiri i po decenije karijere danas je svrstava u red naših najvećih i najpopularnijih pevača narodne muzike, a svaku priliku da evocira uspomene doživi kao, kako kaže, novi podsetnik na to da, bez obzira na slavu i bogatstvo, uvek treba da ostane sa obe noge na zemlji.
Zorica je rođena 29. juna 1955. godine u Beogradu kao najstarije i jedino žensko od četvoro dece. Na svet je stigla kao plod braka koji je počeo nakon jedne romantične scene.
Mama nam nije dozvoljavala da izađemo na ulicu da nas neko ne bi poslužio nečim. Znala sam da joj kažem kako ni pasulj ne ume da skuva, a kasnije, kada sam počela da zarađujem i nabavljam namirnice za kuću, nisam mogla da verujem kako je mama odjednom naučila da kuva. Na to bi se samo nasmejala, stavivši mi do znanja da ranije nije imala od čega da sprema ta jela. „Zamerala“ sam joj uvek što me je „nahranila“ ponosom koji mi je kasnije odmogao u životu - priča Zorica, koja je tokom osnovnog obrazovanja naizmenično pohađala tri škole: u Smederevu, Beogradu i Požarevcu gde je odlazila kod tatine mame.
- Moja baka družila se s majkom pevača Bore Spužića Kvake koji je uvek s putovanja donosio pune kese, a pošto je bio široke ruke, pomagao je svima u okruženju. Uvek sam se kod njih najavljivala u vreme ručka, znajući da će me pozvati da jedem sa njima, što nikada nisam odbijala. Sećam se sreće kada je Bora jednom prilikom svoju ćerku i mene odveo u Beograd. Tek se otvorila robna kuća na Terazijama, gde nam je obema kupio identičnu odeću i obuću. To nikada nisam mogla da zaboravim. Iako sam u školi kao odličan đak dobila besplatnu ekskurziju, mama nije htela da me pusti jer bratu nije mogla da plati. A kada su u školi rekli da će i njemu da poklone putovanje, opet nas nije pustila uz objašnjenje da nema šta da nam spakuje za hranu. Mrzela sam je mnogo zbog toga. Bila sam već tinejdžerka koja više nije želela da čuva mlađu braću, a majka nije imala snage da se nosi sa životom. Jednog dana Kvaka mi se obratio rečima: „Zašto se mučiš, bolje ti je da ideš da pevaš i pomogneš tu svoju sirotinju! Zaradićeš da će svi biti zadovoljni.“
Karta za bolje sutra Dok je još kao mala imitirala tada popularnu Veru Ivković na šamlici koja joj je služila kao bina, malena Zorica nije umela ni da zamisli kako muzika može da joj postane profesija.
- Nisam imala televizor, pa nisam ni umela da maštam kako sam poznata. Međutim, prihvatila sam Borin poziv da me povede u „Beogradsku estradu“, gde sam odmah dobila šansu. Baš u to vreme braća Karić imali su bend Plava zvezda, a pošto je Hafa, supruga Dragana Karića otišla na porodiljsko odsustvo, tražili su novu pevačicu. Iako sam znala svega deset pesama, angažovali su me, s tim što su prethodno morali da dođu u Smederevo i dobiju odobrenje od moje majke. Godinu dana sam bila bukvalno njihova mlađa sestra, gledali su me kao malo vode na dlanu, imala sam svoju platu, a bio je i dobar bakšiš i hrana. Još pamtim prvi angažman koji smo imali u Zenici. Prvog dana sam videla kako svi naručuju ćevape pa sam i ja tražila isto, misleći da samo na njih imam pravo, i tako narednih 20 dana, sve dok mi konobar nije rekao da mogu da uzmem bilo šta sa jelovnika - opisuje pevačica, koja je posle dva meseca rada dobila prvih nedelju dana slobodno.
- Zaradila sam 400.000 dinara, što su mi bile dve mesečne plate. Da bih pojasnila koliko je to para, dovoljno je da kažem da su moji majka i očuh zajedno, uz četiri dečja dodatka, mesečno imali manje od sto hiljada. Sa mamom sam otišla u banku da podignemo novac jer je ona imala ovlašćenje, pošto sam ja bila maloletna. Kako do tada nije videla toliko para na gomili, odvela me je u policiju da proveri jesam li ja sve pošteno zaradila. Nakon što su joj objasnili da je sve stečeno legalno, krenule smo u tek otvorenu slovenačku robnu kuću, koja je imala ogromnu samoposlugu. Uzimale smo sve što nam je pod ruke padalo, dok nismo potrošile sve pare da nam je samo za taksi ostalo. Kući smo stigle sa dva taksija, postavile slavski sto, na koji smo iznele sve što smo donele, i toliko smo se svi u kući prejeli da smo tri dana kasnije imali proliv. Kada sam došla do većih para, napravila sam majci i svom rođenom bratu Ljubivoju po kuću. Iako je on pre izvesnog vremena u medijima pričao kako mu nikada nisam pomagala, nisam mu zamerila. On voli da popije, a kuća u kojoj su ga novinari zatekli bila je druga po redu koju smo mu Miroljub i ja napravili, jer se prethodno razveo i ostavio deci krov nad glavom. Ne čujemo se i ne viđamo, ali on je moj brat i ja mu sve opraštam - iskrena je pevačica, koja je nakon prve snimljene ploče neko vreme menjala i Zvonka Bogdana u hotelu „Union“. To je ujedno označilo i kraj njenog rada u kafani. Karijera je počela da joj se razvija vrtoglavom brzinom.
Kurir.rs/Jasmina Antonijević Milošević/Glossy/Foto Privatna arhiva
NE PROPUSTITE
