Srđan Predojević smatra da je najteže boriti se s nevidljivim neprijateljem kao što je novi koronavirus, od kojeg i dalje strahuje ceo svet.
Voditelj jutarnjeg programa Prve televizije kaže da sebi nikad ne bi oprostio da zarazi svoju porodicu i zato se i dalje pridržava svih mera. U intervjuu za Kurir Predojević govori o tome kako u vreme vanrednog stanja izgleda njegov privatni i poslovni život i šta mu je pričinjavalo najveći stres poslednja dva meseca.
U vanrednoj situaciji si i nastavnik, domaćin, ali i novinar, kako si se snašao?
- Supruga i ja smo se rasporedili. Ništa mi nije teško palo. Mnogo je bolje da si kod kuće nego na poslu. Meni je bolje kad te teraju da ostaneš kod kuće nego da radiš. Uopšte mi nije teško pala ova izolacija, to je kao kad ti neko da plaćeni godišnji odmor.
Da li te je strah da se ne zaraziš?
- Jeste, jer imaš pretnju koja je nevidljiva. I dalje imam strah i sebi nikad ne bih mogao da oprostim ako bih taj virus doneo u kuću. Ne daj bože da ga prenesem porodici. Što je do mene, ja sam sve mere preduzeo. Svi koji rade sa mnom u smeni moraju da imaju svu opremu. Poseban stres je bio kad smo saznali da je kolega zaražen. Iz tog razloga smo morali da se stavimo u ratno borbeno stanje. Treba da izdržimo još malo i nadamo se da će uz božju pomoć sve proći.
Vlada Srbije je odlučila da ublaži mere, to je dobar znak. Kako tebi to izgleda, da li ćemo ih se pridržavati i dalje ili će, možda, situacija postati gora?
- Država popušta s merama, ali to ne znači da mi treba da se ponašamo kao da smo na raspustu i da taj virus nikad nije postojao. Svako od nas treba da zapamti da je taj virus i dalje tu. Iako će funkcionisati privreda i radnje, mi moramo u svakoj sekundi biti svesni da je taj virus tu negde, dok ga ne uništi sunce ili dok ne odživi svoj ciklus.
Mnogo informacija dođe tokom tvog radnog dana. Šta je tebi predstavljalo najveći stres u ovoj vanrednoj situaciji?
- Na sajtu Covid-19 je svakodnevno bilo objavljeno koliko je ljudi obolelo i umrlo od virusa, a ja sam znao da smo mi prvi koji ćemo saopštiti tu informaciju i povećati paniku i strah. Tada sam se najlošije osećao i trudio sam se da se to ne vidi, ni po mom ritmu govora ni po govoru tela. To mi je bio najveći stres - da ne podignem paniku, jer je to bila strašna i panična vest. Kad su promenili termin na tri sata posle podne za saopštavanje tih podataka, bilo mi je lakše.
Kakva su ti pitanja o ovoj situaciji postavljala deca?
- Živimo kao u onom filmu „Život je lep“. Deca ko deca, samo žele da se druže, hoće da voze bicikl. Trudimo se da im sa osmehom objasnimo da je ovo što se dešava opasno i da, eto, tata mora da radi s maskom i rukavicama. Stalno im govorimo - evo, još sedam dana i sve će proći. Čini mi se da mi kao roditelji treba da radimo onaj deo posla za koji nismo obučeni, a to je da budemo nastavnici u kući. Ko šta radi, mi smo u kuhinji, gde spremamo šta će da se jede, a onda se bavimo prosvetnim radom. Kao i svi.
Šamar od prirode
ZASLUŽILI SMO OVU OPOMENU
Da li ti se čini da ćemo posle vanrednog stanja postati bolji ljudi, voditi više računa o zdravlju, porodici, prirodi?
- Mislim da hoćemo. Trebalo nam je da nam priroda lupi šamar, da nam dugo budu crveni obrazi. Tako pamtimo šta se dogodilo, tako ćemo da se posvetimo kako treba jedni drugima, životnoj sredini, ekologiji, i da budemo bolji ljudi. Ovu opomenu smo zaslužili.
Kurir.rs/Ljiljana Stanišić/Foto: Zorana Jevtić
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
