Bojana Ristivojević u 2021. ušla je sa osmehom na licu. Iako je prošla godina za ceo svet bila loša, jer smo se svi suočili s koronom, ona je ipak imala razloga za sreću. Postala je deo televizije Prva, a ukazano joj je poverenje da petkom vodi jutarnji program.
Njoj i na privatnom planu cvetaju ruže i za Kurir otkriva da je i u ljubavi srećna i zadovoljna. Na početku intervjua pričali smo o njenom prelasku iz sveta rijalitija, koji je vodila, u informativni program.
- Pripremala sam se nekoliko nedelja, ali više su to bile tehničke probe, kako bih navikla da funkcionišem u prostoru Jutarnjeg programa Prve. Gledala sam šta moje kolege rade, pratila jutarnje programe i drugih televizija, ne samo domaćih nego i stranih, pitala ono što nisam znala... Uvek sam se radovala novim izazovima, pa tako i ovom. Svakog dana nastojim da radim na sebi, da se pripremam i budem što bolja. Tako da mi ništa nije teško palo, radila sam jutarnji i ranije, pre sedam, osam godina. Ali Jutarnji Prve je zaista poseban, ne samo najgledaniji nego i najkompleksniji i srećna sam što baš u toj redakciji radim.
Da li si imala tremu pred prvu emisiju?
- To nije bila prava trema nego više neka pojačana doza odgovornosti i zbog toga sam bila jako neopuštena u programu. Previše sam pazila. Sada je sve već došlo na svoje i u programu se osećam dobro, prirodno i gledaoci to vide.
Koliko ti teško pada rano ustajanje?
- Volim da ustajem rano i ništa mi ne pada teško. Da se kasnije budim, bila bih depresivna. Ovako mogu sve da stignem.
Ti si prva voditeljka koja je prešla iz rijalitija u informativu.
- Novinarsku karijeru započela sam u "Glasu Podrinja" 2008. Kratko sam radila na Međunarodnom radiju Srbija, a onda na Hepiju. Ako sam jedina koja je iz rijalitija prešla u informativu, onda sam verovatno i jedina koja je u nekom trenutku iz informative prešla u rijaliti.
Jedan period nakon odlaska sa prethodne televizije nisi radila. Kako si provodila to vreme?
- Uživala sam. Putovala sam, odmarala se, provodila više vremena s porodicom, s prijateljima.
Taj odlazak je bio hrabar potez. Da li te je tada bilo strah šta dalje?
- Nikada nisam osećala strah od budućnosti, od neizvesnosti. Uvek sam se trudila da živim pošteno, da ni jednim svojim gestom nikome ne nanesem štetu, da niko ne bude tužan zbog mene, da pomognem kome mogu, bar trenutak svakom kog sretnem da ulepšam, da se osmehnem i kažem lepu reč. Verujem u onu izreku "kako seješ, tako ćeš žnjeti", time sam se uvek vodila. Tako da mi je od početka bilo jasno gde ću biti kada bude trebalo i kakav posao ću naći. Nije me bilo strah.
Mnogima je interesantan i tvoj ljubavni život. Ima li nešto novo na tom polju?
- Ni ranije na ovu temu nisam govorila, jer smatram da takve stvari treba da zadržim za sebe. Ali moja novogodišnja poruka je da samo kroz ljubav i partnerstvo postajemo celina. Kompletni i ispunjeni. Osetila sam to onog trenutka kada sam pronašla muškarca koji je istinski vredan. Vredan pažnje i ljubavi, koji mi nije samo ljubav nego i podrška i glas razuma. A ljubav je ono najvažnije, ono što svakome u novoj godini želim.
Pre više od godinu dana dobila si sestričinu. Kakav je osećaj biti tetka?
- Trenutak kada se Đurđa rodila je do sada u mom životu najlepši i najsrećniji. Ista je kao moja sestra kada je bila mala, istu gestikulaciju ima. Već je počela da priča, ali sve to jako smešno zvuči, tako da se uvek smejem kada sam s njom. Veoma smo vezane, viđamo se često, odlazim u selo kod njih, ali i njih dve dolaze kod mene u Beograd.
Često obilaziš manastire. Doprinosi li to pronalasku tvog duhovnog mira?
- Naravno da doprinosi i jako je interesantno to što moji prijatelji već godinama, kada osete potrebu da obiđu neki manastir, mene zovu za savet ili me zamole da ih najavim kod igumana, kod nekog od monaha. Čak i ljudi koji me prate na društvenim mrežama. Odrasla sam nedaleko od manastira Kaona, i često idem tamo, a poslednjih godinu dana jako su mi prirasle srcu sestre iz manastira Sretenje i braća iz Preobraženja, iz Ovčarsko-kablarske klisure. Znam da će pročitati ovaj intervju, pa da iskoristim priliku da ih pozdravim. Srbija ima divne manastire. Mi trčimo u svet da vidimo njihovu kulturu, a zaboravljamo koliko su naša mesta lepa. Jelena Stuparušić
Često posle posla idem u svoje selo
Hoćeš li Božić provesti s porodicom ili ćeš ostati u Beogradu?
- Pre nekoliko godina sam otkrila prečicu do svog sela, tako da od Beograda do svoje kuće stižem za manje od sat vremena, pa poslovne obaveze ne remete moj odlazak kući. Često posle posla odem u selo, a sutradan se vratim. Zaista nije daleko i nije mi teško da vozim. Bitno mi je da viđam porodicu i sigurno ću, kao i svakog drugog Božića, i ovog biti s njima.
Kurir, Jelena Stuparušić, foto: Zorana Jevtić
NE PROPUSTITE
