- Kao da sam se vratila 35, 40 godina unazad. A posebno pred kraj njegovog života. Strašno. Kao da se sve vratilo nazad. To su emocije koje su bile potisnute, ali nikada zaboravljene. Život teče dalje, ali ovaj film je probudio sve emocije. Koliko sam srećna, toliko sam i tužna. Ne postoje reči kojima bih mogla da opišem kako se osećam.
Da li je Milan Marić na autentičan način preneo Tomu i njegov karakter?
- Ovaj dečko što ga je igrao, svaka mu čast. Nemam nikakvu zamerku. On je toliko ušao u njegov lik, dušu, manire da je to neverovatno. Kada su se pojavile scene sa njim ja nisam mogla da verujem. Ne mogu da izdvojim nijednu posebno. Milan je skinuo njegov izraz lica, govor, oči. Sto posto sve. Prepoznala sam u njemu Tomu. Bila sam toliko fascinirana time da je neko mogao toliko da uđe u emociju nekog koga nije poznavao. To znači da je veliki glumac i svaka mu čast.
foto: Printscreen/Youtube, Printscreen/Instagram
Potresle su vas scene?
- Plakala sam. Nisam ni spavala celu noć posle toga. Sve mi se vratilo unazad.
I vaš lik se pojavljuje kratko u filmu. Kako vas je dočarala mlada glumica Sanja Marković?
- Ona je jako mlada glumica, slatka i odradila je posao na pravi način. Ono što je odradila, odradila je baš kako treba.
Kakav je bio Toma?
- Toma je bio čudan, neobjašnjiv, zagonetan. Bar za mene. Ja sam realista. Život sam drugačije od njega shvatala. On je bio knjiga koju niko nije pročitao. Mislim da u nekim momentima ni sam sebi nije bio jasan. Bilo je teško upoznati Tomu. On je malo pričao, stalno si morao nešto da ga pitaš, a njegovi odgovori su bili šturi- pa da, pa jeste, tako... Kako upoznati nekog ko tako odgovara? Znala sam da je pevač, slušala sam njegove pesme, ali nisam znala lične stvari. Tek je počeo da otvara dušu kada ga je uhvatila bolest. Tada je počeo da govori kako se oseća.
Kako je podnosio bolest?
- Nikada nije mogao da zamisli sebe da bude hendikepiran. Govorio je ako treba da ostanem bez nekog organa, neću da živim. Hoću da živim ovako kako želim, pa to bilo godinu ili dve. Da nije nastavio da pije, možda bi živeo još. Ali i udes koji je imao sa autobusom je dodatno doprino svemu. Tada su mu izvađeni bubrezi. Trebalo je da ide na dijalizu i sve se poremetilo. Jako je voleo da živi. I nije do zadnjeg dana verovao da će da umre. Nekoliko dana pre nego što će da umre, govorio mi je: “Molim te, ako mi se nešto desi, uzmi dete i idi odavde”. Te godine kada smo se vratili ovde, mislim da je živeo život punim plućima, bez obzira na njegovu bolest. Deset godina je bio potpuno zdrav.
Vaš odnos je bio pun podrške. Vi ste ga bodrili u svemu, posebno u bolesti. Koliko je bio zaljubljen u vas?
- Ne znam da li je bio zaljubljen, ali da smo imali nešto posebno jesmo. Ona nas i dan danas spaja bez obzira na to što njega nema. Fatalnu zaljubljenost nismo imali.
Za mene Toma nikada nije umro
Tridset godina je prošlo od Tomine smrti. Mnogi kažu da vreme leči sve rane, ali reklo bi se da kod vas nije to slučaj?
- Za mene Toma nikada nije ni umro. Nisam videla sebe da ostanem ovde posle njegove smrti. Svaki put kada dođem imam osećaj da se srećem sa njim. To je nešto što je mene držalo u životu. A, ovo posebno. Držaće me do smrti. Ovo mi je sada kao da je ponovo rođen.
Tomin i vaš sin Aleksandar je ostao bez oca kada je bio dete. Koliko liči na pokojnog oca? Kako je on podneo Tominu smrt?
- On ima puno Tominih osobina. Kao dete je ličio na mene, sada isti Toma. Kako likom, tako i karakterom. Samo što moj sin nije pronašao sebe u muzici. On i dalje nosi teret očeve smrti, kojeg se nikada nije oslobodio. Ja sam ispala mnogo jača od sina. Mislila sam da će on to da prebrodi s godinama, ali ne. Na neki način ostao je hendikepiran bez oca. Jako mu je teško.
