Krivudav put, uzak, ovičen šibljem vodio nas je u nekada naseljeno selo, jedno od najvećih i najvažnijih u ljubinjskom srezu - Vlahoviće, poreklo Čolića, odakle je rodom i Zdravko Čolić. Dočekuje nas dalji pevačev rođak Milivoje, koji nam odmah pokazuje rodnu kuću Čolinog dede i oca.
Zdravko je, zna celi Balkan, rođen u Sarajevu i svi ga smatraju Bosancem, a u stvari je čist Hercegovac - i majka i otac su mu Hercegovci. Sam Čola je retko pričao o svojoj porodici, tek nekoliko puta je spominjao Trebinje i Stolac, majčino rodno mesto Trebinjske šume, ali Vlahoviće nikada. A Čolići su baš iz Vlahovića, jedno od većih sela, 15 kilometara od Ljubinja. Bilo je tu nekada više hiljada duša, škola, crkva, a sada u njemu žive tek dvoje starijih i Milivoje Čolić (48), jedan od retkih koji se vratio u selo i tu živi, tik uz poveliku kamenu kuću gde su rođeni Zdravkovi otac Vlado, deda Dušan. Na njima su još originalna vrata, katanac, krov se skoro urušio, ali još ponosno prkosi vremenu, vetru, kiši i čuva glasove prošlosti. Obrasla je u travu, jedna strana je skoro srušena, ali odoleva, čak i poslednji zemljotres nije uspeo da je pokori. Prkosi, kao i Hercegovci što prkose vremenu i teškim uslovima, ponosno.
Srdačan domaćin
Nasmejan, srdačan, Milivoje Čolić je za Kurir ispričao ono što je i on čuo od starijih. Zdravka je jednom bio od kada se rodio, zajedno s bratom pre desetak godina i raspitivao se o svojim korenima.
- Evo, ovo je kuća. Tu je rođen Vlade. Ovo je, vidi se, turska gradnja. Knez sela je bio u ovoj kući. Čola ti je od te familije, od poslednjeg kneza iz sela, Čolići su bili kneževi (upravljali selom, p.a). Knezovi su bili, gde su bili Turci. Ulazilo se sa gornje strane, dole je bila stoka, gore je čeljad spavala. Šćepan je bio zadnji knez Čolića, to je Zdravkov pradeda. Čola ti ovde nije rođen, on je jednom došao, bio pre deset godina s bratom. Deda mu se iselio u Topolovac, a Vlado, njegov otac, bio je u Sarajevu u policiji. Po meni, nisam ni siguran da Zdravko veruje da je odavde - kroz osmeh priča Milivoje.
- Iz te kuće, tu je knez stolovao, pobegli su svi Čolići naši, bežali ljudi, i ne samo Čolići, nego svi iz sela od Turaka u Crnu Goru. Kada su se vratili, nama vrata na polači, po starinski su tako zvali kuću. Prepoznali su ih u Bitulji Donjoj, Turci odneli, to su muslimanska sela do Stoca, oni otišli, skinuli ta vrata i vratili ih - ispričao je Milivoje, ponosan na svoje Čoliće i uputio nas na kuma Milovana Poparu u Ljubinje (85), koji nas je ugostio zajedno sa svojom suprugom Milenom. Vremešni čiča, britkog uma i odličnog sećanja ispričao nam je da je poznavao Zdravkovog oca, Vladu. Kao deca su se poznavali, pre nego što su 1946. Čolići kolonizirali.
Reči hvale
- Vlado Čolić i ćaća mu je Dušan, majka mu je od Pavića, živeli su tu, bogami, dok se rat nije završio, onaj veliki (Drugi svetski rat), onda su oni kolonizirali. A ćaća od Zdravka bio je načelnik BiH, a Šćepan je bio knez, Zdravkov pradeda. A kako znam da je bio knez Šćepan, i kako sam upamtio da je bio knez, to mi je pokojni stari pričao. Imao sam ja strica Luku, kao dete je bio mali. Ščepan je obilazio sva sela oko Ljubinja i došao u nas u kuću Popara i bio mali u bešici. Tad je bio turski zulum, sve se moralo poštovati i, kad je vidio Luku, odmah je rekao: "Ja ću ovo dete kumovati" i kumovao. Kad je naraslo da ide u vojsku, Švabo došao u Ljubinje i pokupi ga u vojsku. Šćepo čuo da su mu pokupili kumče, uzme konja i pravo muktaru Zekiću, on je bio kao gradonačelnik sad, i tražio da mu se vrate kumče. Nije uspeo, ali je Luka, kad je došao u Mostar, drugi dan kad su ga obukli u uniformu, skočio sa drugog sprata i pobegao. Došao je u našu kuću, prespavao, a onda odatle u Crnu Goru. A knez Šćepan je onda spasao Lukinog oca Nikolu apsa, možda i život kad su došli žandarmi u kuću da ga vode jer je skrivao sina", priseća se starina.
Čiča Milovan za Čolinog oca ima samo reči hvale, opisao ga je kao mirnog, finog i poslušnog, znali su se kao deca, a to su, kaže, svi u Ljubinju pričali o njemu. A Zdravku je Milivoje jedno zapamtio.
- Malo znam o njemu, vidim da peva. Vidiš, nije dolazio, jednom, ali sam mu ja jednu grešku zapisao. Kada su ga pitali "oklen" si rodom, rekao je da je rodom oko Stoca, nije hteo reći iz Ljubinja ni iz Vlahovića, a trebalo je reč "oklen" je, a ne zabacivati svoje korene", zamerio je Milovan Zdravku.
Visoki funkcioner
Čolin otac spasao zemljaka
Vlado, Zdravkov otac, bio je gradonačelnik BiH, visoki činovnik, vladin čovek, a jednom prilikom je spasao zatvora i velike kazne zemljaka Ljubinjca. Čiča Milivoje se setio kako je Vlado pocepao kaznu zemljaku koji ga je udario kolima. - Njega, Vladu, milicioner Klarić, koji je jedini znao da vozi kola u miliciji, vozio je do Trebinja. Zakačio ih tada jedno auto, u jarak otišli. Miliconer odmah zapisnik, piše kaznu, a Vlado pita odakle je čovek. Kad je čuo da je iz Ljubinja, maknu papir miliconeru iz ruku i pocepa ga. Skočio miliciner, pa kako tako, treba da se kazni, mogao nas je ubiti, udario je na vlast, a Vlado hladne glave ispara kaznu i reče: Ja znam koja ovo budala ide, a koja me sreće, ne znam". Tako ti ga je Vlado spasao, jer ga je sigurno čekao dug zatvor zato što je mogao ubiti vladinog činovnika. Odmah osuda udario na vlast - ispričao je čiča Milovan.
Loza Zdravka Čolića
Kuća u kojoj je rođen knez Šćepan i u kojoj su knezovali Čolići pripala je prvo Zdravkovom dedi Dušanu, a onda njegovom ocu Vladi, a sad kuća, kako kaže Popara, pripada Zdravku i njegovom bratu Draganu.
Loza - Knez Šćepan, od njega ide Dušan, pa Vlado, a od Vlada Zdravko i Dragan.
kurir.rs/Danijela Vujsić
NE PROPUSTITE
Bonus video:
