Lepa Lukić vratila se iz Kanade gde je bila i privatno, ali i poslovno. Pevačica na pola godine mora da uđe u Kanadu zbog penzije i papira koje poseduje, ali je iskoristila priliku i da nastupa.
"Pet vikenda sam pevala jer su me ljudi tamo baš poželeli. Vole samo moje pesme. Ja kad počnem da pevam neku pesmu od kolega, oni traže moje, čak i neke pesme koje nisu sad baš slušane ovde. Jedan naš čovek želeo je da svojoj mami napravi iznenađenje. Ona me obožava, a pošto ne može da je vodi na nastupe, ja sam sa dva muzičara otišla kod njih kući i pevala za nju. Suze su tekle i njoj, ali i meni."
Jel vam lepo u Kanadi, kako provodite vreme?
"Tamo volim da se šetam, odmaram. Odem do parka, radim sve ono što ne činim ovde. Malo i šopingujem, a vikendom pevam. Tamo nikad ne bih mogla da živim. Ovde mi je sve. Tamo samo sedim, ništa ne radim, a ovde mi je zaniljivije, življe."
Anica Milenković živi u Americi, peva, ali mora i druge poslove da radi.
"Tamo ne može da se živi od pevanja. Oni više vole da plate kartu za nastup kad neko dolazi iz Srbije, da ga vide i čuju, nego što će da slušaju tog pevača kog sreću stalno. Drugačiji im je osećaj. Nije im to to, što se kaže."
Šta se dešava sa filmom koji treba da se snima o vama?
"Nema ništa od toga. Sve je obustavljeno. Ne mogu da nađu finansije za film, jer tu treba puno ljudi da učestvuje. Ja sam im rekla da dižem ruke od cele priče. Neću da čekam godinu dana, imam svoje planove. Do sada nisu našli sredstva. Bila sam dva, tri puta na sastanku, i sve se prolongira. Onda su prestali da zovu."
Je li mislite da bi film o vama postigao uspeh kao film o Tomi Zdravkoviću? "Taj posmrtni film o Tomi je bio mnogo lep, ali ja neću da dozvolim da snimaju film o meni kad me ne bude bilo među ljudima. Ja ću to strogo zabraniti. Ako vam se snima film o meni, radite to dok sam živa, šta me snimate i izmišljate neke stvari kad me nema. Nema šanse da dozvolim da se to desi."
Jel to zato što vam se nije svidelo kako ste predstavljeni u filmu o "Tomi"?
"Ma, ja hoću da vodim računa o svemu. Ili me snimaj dok sam živa, da ti ispričam sve šta je i kako bilo ili nemoj uopšte da se baviš sa mnom. Ono što sam ja rekla, mora da ide, nikakvo dodavanje."
Vidim da pratite trendove, ima vas na Instagramu, Jutjubu, svuda ste aktivni?
"Ja ne pratim ništa. Razumem se u internet i tehnologiju kao Marica u krivo drvo. Moji fanovi vode sve te stvari. Oni i unuk se bave tim stvarima. Ja se ni u telefon nešto ne razumem. Danas svi bulje u telefone, meni je to odvratno i dosadno. Da sam htela, naučila bih. Ko hoće da me nađe, zna kako će. Samo viber koristim, tako mogu da komuniciram sa celim svetom, a da čeprljam po ceo dan po porukama, neću."
Kolege su imale problem sa autorskim pravima, kakva su vaša iskustva? "Ja niti tražim niti me to zanima. Ne bakćem se sa tim stvarima. Ti koji su pisali pesme, nek i zarađuju. Izvođačka prava su regulisana, na svakih šest meseci dobijam primanja, moje pesme se slušaju neviđeno i ja sam zadovoljna. Čula sam da se ti klikovi ili kako se zovu, kupuju."
Pa kako da ne budete zadovoljni kad imate tri penzije?
"Što bih krila, kad sam ih sve zaslužila. Imam jednu nacionalnu penziju, kao priznata pevačica. Za pohvalu je imati status istaknutog umetnika. U Kanadi sam bila udata i na osnovu toga imam penziju, a imam i na godine penziju. Jedna duša, jedna guša. Ja pomažem moje, bratanca, njegovu ženu, familiju."
S kim se družite sa estrade? "Ni sa kim. Nemamo mi vremena za to. Ja sad došla iz Kanade i baš mi pada na pamet da idem da se družim! Ali se cenim sa dosta njih. Imam kolege sa kojima pričam preko telefona. Obožavam Snežanu Đurišić, Zoricu Brunclik, Anu Bekutu, Cakanu. Sa Merimom Njegomir sam se i družila. Srce me boli za njom. Njenu smrt nisam prežalila. Kad sam gostovala na Kosmaju, odlazila sam kod nje u kuću. Pre neki dan, zove me Kemiš, pita me šta radim, ja mu kažem: "Reci". Kaže: "Pa, samo sam hteo da te pitam kako si, ništa više, da li si zdrava, da li je sve kako treba". Lepo je kad ljudi brinu za vas. Posle sam ja zvala Zoricu, popričale smo malo. Sa kolegama se srećem po televizijama, izljubimo se, ispričamo. Evo, sad Zorica i Kemiš idu u Nemačku. Nikako ne možemo da se uskladimo."
Je li se javlja Rada Manojlović? Bilo je ranije nekih priča da bi mogla da bude vaša naslednica.
"Čujemo se Rada i ja, snimile smo i duet. Dobre smo strašno, ali se ne družimo. Ja poštujem sve kolege koje mene cene."
Šabački vašar ponovo je zanimljiv. Jel ste vi nastupali po vašarima?
"U moje vreme je bilo plesača, ali ne ludaka koji su se skidali. Gledala sam neke snimke, ne sviđa mi se to. Sve se promenilo. U moje vreme je bilo strašno videti nas koji imamo imena, da pevamo na vašarima. Tamo mečke dolaze da igraju i jednom me zove kolega, koji je, jadan, hteo da ide tamo da zaradi neki dinar, i kaže da imamo angažman u Šapcu. Tad je još dolazila televizija, snimali su sve, ali ja nisam htela da idem zbog mečke. Treba pevati svuda gde su ljudi, ali ja neću da mečka bude uz pevača. On kaže da će sve da rastera, da nas neće snimati. I ja prihvatim tezgu. Odem da pevam, i taman ustanem od stola da krenem da nastupam, kad u daljini, na samom ulazu, čovek vodi mečku. Ja počela da vičem Čupo, eno je mečka, šta si rekao da nema. On mučenik krenuo tamo, da spreči mečku da priđe, oklizne se i ugane nogu. Svima je to bilo smešno. Posle toga je moglo da se peva gde hoćeš. U to vreme postojao je Šumatovac gde smo se mi kolege družili. Dolazili su ljudi koji su hteli da nas angažuju za neki nastup. Od jedan sat smo bili tamo, družili se, pričali, dogovarali posao. Toga više nema."
Sve se promenilo, pa i pevači. "Tako je vreme došlo. Sve je danas drugačije. Danas svi pevaju, ali kvalitet je najbitniji. Ja sam mlada u duši, pevam kao u zenitu slave. Ja sam ljudima ušla u vene. Ja nisam žena koja će da sedi u četiri zida. Kad bih prestala da pevam, otišla bih za tri meseca. Ja sam usamljena, muž mi je umro, decu, unučiče nemam. Imam od bratanca, ali oni imaju svoje roditelje, njih volim, ali nemam svoje. Da treba da se savijam oko njih, tu bih se zabavila. Kad mi neko kaže da smo isto godište, a ima jedan zub u glavi ja se uplašim. Generalno, mislim da je vreme drugačije. Pa, jednog Šabana više i nema. On je bio specijalan, poseban i pevač i vokal. Takvi se retko rađaju. Puno puta smo nastupali zajedno, on je bio ozbiljna legenda, pravi kralj na rodne muzike, kako ga je narod zvao.Kako kaže narod, tako vam je. On je bio najveći"
Kako bi prokomentarisala današnju estradnu scenu?
"Ima dobrih, kvalitetnih mladih pevača, ali ima i puno onih koji kao da su zalutali. Butkice sevaju na sve strane. U moje vreme nisi smeo da budeš gologuz na bini. Ja, taman mi sve visilo do pupka, neću da idem pod nož. Što da zatežem lice, vadim rebra? Da je bog hteo tako da izgledamo, takva bih se i rodila. Poštujem te koji to rade, ali ja neću. Ponosno nosim svoje godine, dobra mi je genetika, ali se i negujem. Ništa botoks, špric. Da se nadujem ko žaba, taman posla! Volim skupe kremice, pokazale su se jako kvalitetne za lice, ali telo ne mažem. Što to da radim, ko da će neko da me pipa? I što se tiče pesama, ja pevam one emotivne. Mora prvo mene da naježi, a onda će i publiku. Zamisli ja da pevam o gaćicama, brushalteru. Puno pevačica se pojavilo i prošlo, ali se do sada moja naslednica nije pojavila. Ja ne kažem da sam najbolja, ali sam jedinstvena i imam specifičnu boju glasa."
Ipak, pored dobrog glasa neko je uticao i da se oslobodite na bini, da se fizički pokažete.
"Imali smo turneje po velikoj Jugoslaviji, bila sam gost Lepe Brene. Nosila sam rolke i skrivala ruke, jer sam mislila da su ružne. Tad je sa nama bila i Tereza Kesovija. Ona mi je jedan dan uzela sve rolke i pocepala, rekla da ne smem više da ih nosim i da krijem ruke. Poslušala sam je. Onda sam gledala i Terezu na nastupima kroz zavesu i krala pokrete."
Čega se plašite?
"Hvata me neka depresija. Vesele sam priroda, a čim me to uhvati, zivkam prijatelje telefonom, pričam. Setim se i majke, brata, pa se rasplačem u četiri zida, iskukam se. Tad mi bude lakše. Ne dam da me zauzda samoća."
Šta je sa lutkom iz rijalitija koju steponeli, da li je čuvate? "Milicu sam tamo dobila na tri dana, da je čuvam sa Erom, on mi je bio kao muž u rijalitiju. Kad je trebalo da predam lutku, to mi je bilo mnogo teško, jer sam tri dana morala da se zovem majkom. Pre devet godina sam uzela i macu, sad imam njih dve, i nisam sama. Maca je ljubomorna kad uzmem lutku, koja ima mesto u mojoj spavaćoj sobi, u svom krevecu."
Jel vam je žao što nemate decu, sad kad pogledate iza sebe? "Neka su svi živi i zdravi, ali kad sve saberem, ja ne treba da žalim što nemam decu jer vidim da se svašta dešava. Ima dobre dece, ali ima i dosta one koja skrenu sa puta. Kakva sam osetljiva i emotivna, verovatno bih nekog đavola rodila, ne bih mogla ništa da mu odbijem i onda bi bio razmažen, i ko zna, možda i neki gilipter."
kurir.rs/svet
NE PROPUSTITE
Bonus video:
