Vladimir Đurić, doktor medicine, specijalista psihijatrije, edukant psihoterapije, na društvenoj mreži Fejsbuk osvrnuo se na disfunkcionalne emotivne odnose, koji su protkani, neretko, nasiljem, u kojima žene trpe i opstaju do kraja života ili tragičnog ishoda.
On je celokupnu problematiku povezao sa popularnom numerom Ane Bekute “S tobom, bar znam gde je dno”, te se i u zaključku svog izlaganja obratio pevačici.
Đurić je razmišljajući o svojim klijentkinjama na radiju čuo pesmu popularne pevačice, te savremeni problem nasilja nad ženama objasnio kroz Bekutine stihove.
– Razmišljam sinoć celo veče i jutros celo jutro zašto neki moji klijenti, a pogotovo klijentkinje uopšte ne čuvaju sebe? Zašto sebi biraju sudbine iz kojih bih ja pobegao za petnaest minuta i zašto godinama ostaju u nekim odnosima koju su knjiški primer disfunkcionalnih, toksičnih i destruktivnih, koji ih bukvalno ubijaju na svim poljima. I tako ja zamišljen sedim na semaforu. I suštinski se sekiram za ove moje. Jer nemam više pojma kako da im pomognem. Jer glavni limitirajući faktor pomažućih profesija je u tome što meni može i NASA-in nutricionista propisati režim ishrane, a da smršam opet mogu samo ja. Kad odjedanput sa radija kreće stara dobra pesma Ane Bekute, kojoj se nekako uvek obradujem na svadbama i kasno noću kad je već samo Duša bitna, i kad se sva moguća osećanja pomešaju sa maliganima… Stihovi koji odzvanjaju:
“A meni lepše je s tobom da propadam, nego da letim sa njim. Odavno sreći u lice ne gledam, ne znam da živim sa tim. I draža mi je s tobom jedna noć, nego s njim godina sto. S njim ne znam stvarno gde bi mi bio kraj, s tobom bar znam gde je dno…”
– I prosto. Sve mi u trenutku bi jasno. Njima je u stvari lepo. Iako je to sporadično i prekriveno stostruko češćim i gorim ružnim i odvratnim stvarima. Ti povremeni lepi trenuci su njima najčešće najlepši u životu. I možda i jedini. I to treba razumeti i poštovati. I ti ljudi su već odavno toliko ubijeni u pojam i naviknuti na muku i trpljenje da im pomisao da iz toga izađu pričinjava ogroman strah i nelagodu. Što bi rekla jedna moja pacijentkinja: “Doktore, pa ja već znam kako će me on udariti, pa se nekako bolje namestim.” Imaju toliko izvitoperene stavove o životu i ljudima: “Pa svi muškarci biju žene i ko bi mene ovakvu ikada i mogao da voli. Ja sam to svu ovu nesreću možda i sama zaslužila, ovakva nikakva…” I čvrsto su ubeđeni da ne zaslužuju sreću i da to jednostavno nije za njih, jer ih niko to nije naučio, niti im pokazao u njihovom detinjstvu da može i da to svako zaslužuje, ko diše. Čitav život ispaštaju nečuvajući se i skačući iz jednog pakla u drugi. I što je najvažnije, sa nekim normalnim bi možda oni ispali problematični, defektni i upadljivi. Ovako zauvek imamo krivca što su oni nesrećni i što im je život katastrofalan. Taman. Savršeni alibi da se nikad nista ne pokuša, jer “šta ako pokušaju, pa ne uspeju, to će onda definitivno i dokazati sve ono čega se najviše i plaše da su bezvredni i nikakvi i da je u njima problem.” Ovako trpi i čekaj da prođe. Šta je to sedamdesetak godina. Ako dodamo još malo poroka i manje, ali dobro. Sad kad znamo šta je, možemo to i lečiti, saosećati, podržavati, beskrajno razumeti, voleti te napaćene duše i biti tu za njih na sve moguće načine dok se postepeno ne oporave, a bogami, ponekad i podviknuti…
Đurić se za kraj obratio Ani Bekuti, te istakao da je u stihovima bol poželjna, kako bi nas podstakle na emocije, ali je takođe dodao da je pozitivan ishod moguć, ukoliko stremimo ka njemu.
– Pre neki mesec sam polu u šali, polu u zbilji rekao pacijentkinji da ćemo je mi zavezati za radijator u našoj ordinaciji, jer je tu makar niko neće tući dok se ne smiri, dok malo ne dođe sebi, dok se ne opameti, dok joj modrice na licu ne zarastu i dok ne vidimo kako ćemo je dalje zašititi i podržati na sve načine koji u ovoj zemlji postoje – da se žene spasu od nasilja, a koji zaista nisu mala i svake godine zaista napreduju, mic po mic, ali u dobrom smeru ka nultoj toleranciji prema nasilju… Zaista bravo za sve kolege koji danonoćno rade sa najugroženijim kategorijama našeg društva. Samo da se ne vraća u taj koncentracioni logor u njenoj kući. A tebi Ana bravo i hvala. Bez preteranog filozofiranja i dubioze, uvek ću se obradovati njenim pesmama, jer naopako da smo svi potpuno normalni i srećni i da nam svima sve ide od ruke… Kakav bi to dosadan život bio? I kakve bi nam muzika bila? Neko jodlovanje… Šta? Pa zamislite strofu:
“Ja sam je hteo…i ona mene…i sad smo srećni zauvek!”
– Jak provod… Pa ko bi to slušao… I šta bi uopšte i pokretalu tu nuklearnu elektranu u našim grudima, koja dobro radi samo kada nešto što jako želimo i nemamo, a još imamo nade da ćemo ga imati. Što najiskrenije verujem da je uvek moguće, samo ako se potraži na pravim mestima, na kojima je to i ponuđeno. Stoga, Ana, ožeži ti još jednom. Daj d’izginemo – zaključio je on na društvenoj mreži Fejsbuk.
Kurir.rs/Srbija Danas
NE PROPUSTITE
Bonus video:
