Beki Bekić, kome je pravo ime Behljulj Behljulji, spada među jedinstvene vokale i kada je riječ o kvaliteti glasa, boji, ali i o njegovoj osobnosti. Jednostavan, prizeman, skroman a pune duše. Ne zazire od rodnog Gusinja, svojih bližnjih. Čak, naprotiv. Sa starosnom dobi, ovom vrhunskom interpretatoru i autoru, baš rodni kraj je omiljena tema u pesmi.
- Rođen sam u Gusinju u Crnoj Gori. Imam još dva brata u Gusinju, a svi ostali smo se rasturili po svetu. Ja sam u Beogradu, tamo imam još dva brata i tri sestre.
I ćerka Emilija se počela baviti pevanjem?
- Završila je muzičku školu, ali nije htela da se bavi muzikom. Nije joj se dalo. Ja sam to hteo, forsirao sam je, jer sam joj to jedino znao pokazati, jer ništa drugo i ne znam da radim. To sam jedino mogao da joj pokažem. Završila je masters studije Hotelijerstvo i Ekonomiju, i kada je napunila 30 godina, dobio sam unuka i sve je nekako tada krenulo. Te pesmice za unuka, inače imao ranije, dok su one bile male, izmišljao, pevao da bi ih uspavljivao. Ona se tada setila tih pjesama i kaže meni „ćale, što to ne snimiš, bar zbog unuka“ a meni tada sine ideja, može snimićemo, ali da ih ti pevaš.
U duši Jugosloven
Vi ste Albanac, sa adresom u Beogradu. Jeste li nekada imali problema?
- Nikada ništa negativno. Mene su jako dobro prihvatili, a nikada nisam krio ime ni prezime. Čak sam bolje prihvaćen. Narod kao narod, ako si dobar prema ljudima nema veze koje si vere, to niko ne gleda u Beogradu. Moja žena je pravoslavna, živimo jugoslovenski jer ja sam u duši još Jugosloven. Ja volim tu zemlju, onu slogu gde smo svi zajedno se voleli, uživali. Ono kada dođem iz inostranstva pa uđem u Sloveniju i kažeš sebi „ušao sam u moju državu“.
kurir.rs/express.ba
NE PROPUSTITE
