Obren Pjevović bio je srpski tekstopisac, kompozitor i autor preko 100 pesama pisanih u duhu izvornog narodnog melosa. Proslavio je mnoge estradne umetnike, proslavio je zavičaj, Moravu, težake, stare, solunske ratnike...
Bio je zemljoradnik, sa završenom osnovnom školom, a do smrti živeo u Mrčajevcima.
Za Obrena su govorili da je nacionalista pa došli mladi novinari da to provere.
- Ovako stoje stvari, rekao im je Obren: ja više volim Mrčajevce nego Čačak, više volim Moravu na čijim sam obalama odrastao nego Moraču koju nisam ni video; više volim Čačak nego Beograd, više volim Beograd nego Zagreb, više volim Zagreb nego Beč... Pa ako je to nacionalizam, upišite me tamo", rekao je u jednom Obren.
"On je čovek koji me je naučio kako da najpraviji način voli, čovek koji mi je podario na samom početku mog pevačkog puta jednu predivnu pesmu "Voleo sam devojku iz grada". On nije pisao pesme za pesme za pevanje, to je poezija", rekao je davno Miroslav Ilić, koji se proslavio upravo Ogrenovim pesmama.
Pjevović je stvarao na livadi, iza njega ostadoše „Moravsko predvečerje“, „Duga li je Jelica planina“, „Oj, Moravo, tija reko“, „Kafu mi, draga, ispeci“, „Ej, da mi je“, „Šumadija“, “Mrčajevci“ itd. Njegove pesme su pevali Miroslav Ilić, Dobrivoje Topalović, Snežana Đurišić, Cune Gojković…
Kao kompozitora proslavila ga je „Devojka iz grada“, za koju je tekst napisao još jedan „Orfej među šljivama“, Dobrica Erić, a koju je otpevao Pjevovićev miljenik Miroslav Ilić.
Bio je pripadnik Jugoslovenske vojske u otadžbini, generala Draže Mihajlovića. Po završetku Drugog svetskog rata komunisti su ga uhapsili i proveo je godinu i po dana u zloglasnom zatvoru Sremska Mitrovica. Po izlasku, vratio se urodni kraj, nikada nije pričao o vremenu koji je proveo kao pripadnik četničkog pokreta i posvetio se pisanju muzike i pesama.
Mišula Petrović, osamdesetih godina prošlog veka osnivač prve privatne muzičke izdavačke kuće u Srbiji, "Zvukovi galaksije", godinama je pevao u čačanskoj folklornoj grupi „Bećari“, sa kojom je Obren Pjevović rado sarađivao i koju je zvao „Šumadijske delije“, sećao se čika Obrena.
„Obren Pjevović je, pre svega, bio veliki Srbin. On se nadahnućem napajao iz Srbije, sa njenih polja i livada, sa reka i planina, sa lica njenih devojaka i mladića. Stalno je imao u vidu celinu srbske tradicije – od nošnji i običaja, do državotvorstva. Pisao je odličnu poeziju, i svojim pesmama je čuvao nacionalnu svest - zapisao je Petrović.
Evo vam jednog primera: u doba kada su Hadži Prodan i Tanasko Rajić bili skoro zaboravljeni, osim, što bi se reklo, prigodnih manifestacija, čika Obren je napisao pesmu sa ovakvim stihovima: ’Nedaleko više grada Čačka/ gde je bila ta buna goračka,/ Ivanjica i Jelica znaju/ šta skrivaju u svom zagrljaju.// Imaš momke kršne ko divove,/ sve potomke Hadži Prodanove,/ a devojke kao ruže maja,/ u nošnjama svoga rodnog kraja.// Kad se leto predaje jeseni,/ a trubač se Dragačevac ženi,/ a momci se i devojke ljube/ u čast prve dragačevske trube’… Pazite, sve je obuhvaćeno: i Goračićka buna, ona kad su seljaci u dragačevskog selu Goračićima ginuli, braneći, od obrenovićevske vlasti, opštinski pečat, pa Ivanjica i Jelica – ’klasična’, nepokorena Srbija, pa Hadži Prodan i njegovi potomci, mladići, devojačka lepota… I svemu je dodao Dragačevski sabor trubača, koji je šezdesetih godina prošlog veka i pokrenut kao srbska manifestacija, u crkvenoj porti u Guči, i koji komunisti, zbog trube i šajkače, uopšte nisu gledali sa simpatijama…
Jednom drugari i ja pevamo tu pesmu u čuvenoj čačanskoj kafani ’Kod Šora’, a meni prilazi milicioner i pita: ’Petroviću, o kakvoj to buni pevate, gde je bila buna?’ Ja probam da udarim na šalu: ’Ma, na Suvom bregu (deo Čačka, nap. V. D.), kod Aca kafedžije’. A milicioner će meni: ’Nemojte da pevate ni o kakvoj buni, jer ću morati da vas prijavim’. Mladim ljudima to danas može da izgleda sumanuto, ali u to vreme su ljudi dobijali po mesec dana zatvora za pevanje ’Oj, vojvodo Sinđeliću’…
Pričalo se da je čika Obren i čuvenu pesmu ’Progovori, sliko’ posvetio Draži. ’Progovori, sliko, da još jednom čujem dragi glas,/ Progovori, najmilija moja, u tvom glasu da pronađem spas’ trebalo je da se sluša kao ’Progovori, sliko, da još jednom čujem Dražin glas’. Njegovi su, za vreme rata, bili ’dražinovci’. I stvarno, jednom kad je Dobrivoje Topalović tu pesmu pevao u nekoj kafani u Topoli, upadne milicija, i strgne stolnjak s jednog stola, gde je grupa veselih Srba uživala – kad, ispod stolnjaka: Dražina slika. A čika Obren je voleo Dražu. Tada su pretili Dobrivoju Topaloviću, svašta je moglo da bude…
Bila je 1984, i u Domu kulture u Čačku skupe se legende naše narodne muzike, Miroslav, Topalović, Marinko Rokvić – da pevaju čika Obrenove pesme. Povod – četrdesetogodišnjica njegovog stvaralaštva… RTS je sve snimao, ali posle su, navodno, izgubili snimke. Ostao je zvučni zapis, i čika Obren dođe kod mene, u ’Zvuke galaksije’, da ja to objavim… A za omot za kasetu slikao se u porti mrčajevačke crkve, u narodnoj nošnji i sa naočarima… Pita me: ’Mišula, na koga ti ja sad ličim?’ Ja kažem: ’Na Dražu’, a njemu milo.
Provocirao je komuniste. Bilo je to 1969, posle sletanja ’Apola’ na mesec. (Čika Obren se sprdao: ’Spavam jadna u drveni krevet, a moj Mile u Apolo devet’)… Te godine, novinar TV Beograda, Šćekić, dođe u Mrčajevce da snimi emisiju ’Ima li Boga u Mrčajevcima?’ Čuveni pop Mile, tast Miroslava Ilića, ispriča kako narod i dalje veruje u Boga i obavlja obrede, a i komunisti krštavaju decu – noću… Na pitanje da li se i dalje slave Božić i Vaskrs, sveštenik (koji je kasnije poginuo u saobraćajnoj nesreći, pod ’zagonetnim okolnostima’), kaže, otprilike: ’Slave se… Naš seljak zavrće uši prasetu za ovu građansku Novu godinu, da se čuje da skiči, ali ga peče za Božić…’ U toj emisiji govorio je i čika Obren Pjevović, prilično jasno i glasno. Nisu ga voleli komunisti. Često su ga privodili na informativne razgovore.
Pa onda ona čuvena pesma koju peva Miroslav Ilić: ’Negde u Srbiji, na brdu Ljubiću,/ tamo gde je spomen Tanasku Rajiću/ što ga žarko sunce umilnije sija −/ dotle se prostire moja Šumadija’.I onda nabraja mesta šumadijska – samo to nabrajanje budi u čoveku rodoljublje… ’Svakom svoje selo umilnije sija – a selo je moje cela Šumadija’…
Jednom, kad je trebalo da budemo prateći vokali Srećku Jovoviću, pevaču iz Čačka, koji je u u Domu sindikata u Beogradu trebalo da peva čika Obrenove pesme, a da to snima RTV Beograd, dođu ovi s televizije i traže od nas da skinemo šajkače… Obren im kaže, javno (to je valjda negde i izašlo): ’Ako gospoda koja su izlizala zadnjicu sedeći u Beogradu nalože nama, Srbima, da bez gaća idemo u Beograd, mi ćemo ići i bez gaća, a bez naše narodne nošnje nećemo. Pitaju me da li sam nacionalista… Ja više volim moje Mrčajevce od Čačka, a Čačak više od Šumadije, a Šumadiju više od Beograda, a Beograd više od Zagreba, a Zagreb više od Beča. Ako je to nacionalizam, ja sam nacionalista’.
A 1980. godine, u jeku poznog titoizma, TV Beograd reši da snimi šou-program u kome će Olivera Katarina, u narodnoj nošnji, uz našu pratnju, da izvede splet Obrenovih pesama. Tu je prvi put otpevana i ona pesma o Mrčajevcima. U emisiji je učestvovao i glumac Ljuba Tadić. Tri dana traje snimanje… I tu navale da nam poskidaju šajkače − Obren se nije dao, i Žiko Ilić, otac Miroslava Ilića, pa njih nisu ni dirali… E, ali, čika Obren se žestoko pobunio kad smo se pred njim pojavili sa, kako on reče, „ustaškim“ brčićima. Nalepili nam brkove, štucovane, za snimanje. Oštro kaže: ’Ove ustaške brkove neću da vidim na mojim Šumadincima!’ ’Pa, dobro, čika Obrene, kakvi sad ustaški brkovi?’ A on kaže: ’Zna se kakav je šumadijski brk: ravan i zakovrčen na kraju, ušiljen uvis, a ustaški brk je kao obrnuto latinično U (U) ispod nosa’. I oni su morali da ga poslušaju. Pazio je na svaki detalj: kad je u jednoj njegovoj pesmi Olivera pevala o devojci koja žanje, i nosi suknju ’čipkanicu’, čika Obren je ispravi i kaže da je to ’čipkarica’, pa onda objasni pojam. Nije dozvoljavao da se menja naglasak nijednoj reči. U kući je bio okačio na zid kao upozorenje: ’Moje pesme ne dajem deračima i beračima para, nego onima koji znaju da pevaju’.
Od svog rada je mogao da se obogati, da ’namlati’ para i para… Nije hteo. Kad se razboleo od tumora, nije imao od čega da se leči, pa su mu prijatelji slali pomoć. Kad sam mu ja poslao 1.000 maraka, on uzme koliko mu je trebalo za lekove, a ostalo vrati…
Takav je bio Obren Pjevović – veliki Srbin i veliki čovek!…“
kurir.rs/vidovdan.org
NE PROPUSTITE
Bonus video:
