Zoran Buđić Kobra je najbolji srpski – paparaco. Odnosno, on je, u prevodu ove reči sa italijanskog, agresivni fotoreporter; onaj koji krišom snima slavne ličnosti u nesvakidašnjim situacijama
Da je baš takav, najbrži,kako mnogi tvrde objašnjav njegov nadimak: Kobra. Stekao ga je na „bojnom polju”, sa fotoaparatom kojim rukuje kao mađioničar. Oni koji su slikani najčešće to nisu ni primetili.
Njegovu životnu priču vam prenosimo u celosti.
Koreni iz Grčke
Neko dalje poreklo moje porodice vodi iz Grčke, po bakinoj strani. Baka i deka, sa mamine strane, iz Niša su. Imali su pekare i bili su glavni šmekeri u gradu. Otac mi je iz Vlasotinca, bio je građevinski inženjer na Vojnom aerodromu u Batajnici i, pošto nije hteo u komunizam, morao je ranije da se penzioniše. Voleo je matematiku i građevinu, ali pošto je odbijao da bude penzioner, hteo je i dalje da radi, pa otišao je u Pariz. A pazi, najveća ironija života je da sam ja imao jedan iz matematike i nisam nikad voleo da učim, samo ono što sam morao. Znači, nisam tu na tatu.
Golubar i biciklista
Kao klinac, držao sam golubove, to je važno za priču. Nema golubara koji nije maznuo goluba, nama je to bio hobi. E, tako sam i ja.
Što se kućnih poslova tiče, to, kad sam bio klinac, nisam pomagao majici, ali nisam bio ni mamin sin. Odrastao sam uglavnom na ulici, vozio sam bicikl, to najčešće; znaš, tad nije bilo ludaka za volanom, nekog jakog kriminala, pa da se plašiš da voziš.
Počeo sam da vozim trke po beogradskim ulicama i tu su me primetili i kazali da bih bio dobar biciklista. Znaš kako, uvek sam bio uporan, kad nešto zavolim, idem do kraja. Tako sam upao u juniorsku reprezentaciju Jugoslavije. Bio sam drčan, srčan, vozio sam baš onako dobro, ali sam zbog škole - išao sam u srednju ekonomsku - morao da napustim biciklizam. A iz juniorske reprezentacije sam prešao bio u seniorsku, to ti je kao neka vrsta droge. Uspeh te tera dalje, ka većem. Recimo, najviše sam išao 215 kilometara u toku jednog dana, a to je toliko bilo naporno i opasno, da mi je drug deset kilometara pred kuću držao sedište, jer sam dehidrirao. Da me nije držao, pao bih, ko zna šta bi bilo. Znaš, to nije bila obična vožnja, običan trening, bandere su bile zamišljene kao ciljevi, ka kojima se išlo u sprintevima, i onda - gaaaaas! Juriš, juriš i samo juriš! Posle toga spavao sam puna 24 sata. Eto, toga se onako dobro sećam.
Svadba Lepe Brene
Ja sam, recimo, slikao i svadbu Lepe Brene, kad je bidermajer pao na mene. Bukvalno. Šou! I ja uzmem bidermajer i dam ga Dragani Mirković. I posle neku godinu kažem njenom današnjem mužu Toniju: "Da joj nisam dao bidermajer, ne bi se ti ni oženio!"
Kako sam postao Kobra
Nadimak, ovaj danas, dobio sam od jednog druga. Više puta mi je rekao, gledajući me, kakav si, kao kobra; opasno brz! Kakva crna kobra, ja se plašim i guštera. Ali mislim da sam to novo ime opravdao nakon što sam pogodio Mika Džegera u trku i svi su se tada oduševili. Kao, sjajan paparaco. Ali mi nisu dali da pustim slike, niko, rekli su mi da sam lud. A slikao sam ga tada u vožnji i bez pojasa.
O Mrki i Kseniji Pajčin
Svaki odlazak ljudi iz porodice, svaka ta smrt pogodila me je nenormalno, a što se tiče prijatelja, najviše me je pogodila smrt Milutina Mrkonjića. Slikao sam samo početak sahrane, a gore nisam mogao da idem da fotkam, čuka bi mi riknula. Mnogo smo se voleli i uvek mi je govorio: "Gde si, foto-mafijo!" Pogodilo me je kad je otišao Peca Jeremić, sad skoro, pa onda Ksenija Pajčin... Ksenija je uvek volela da je ja slikam i ja sam je pazio. Jednom mi je Tripićka dala nalog za Kurir da je uhvatim sa frajerom, a ja priđem i kažem joj: "Sklanjaj tog Indijanca, hoće da te odlepe!" I onda sam shvatio da ona ne voli paparaco, voli da pozira. Kad je ona umrla, evo, naježio sam se na samu pomisao, nisam mogao da nosim aparat na njenu sahranu, otišao sam kao pravi drug.
Nataša i Dača: Kako sam namestio paparaco
Bilo mi je važno da prvi put uslikam zajedno Daču Ikodinovića i Natašu Bekvalac. Izašli su bili na neki splav. Mi dođemo tamo, tu je bila i pokojna Ksenija Pajčin, prolazi prodavac sa ružama i ja mu kažem: "Daj mi ih, dajem ti pare drugi put." Uzmem ja te ruže i dam ih Nataši, a Dača kaže da hoće on da joj kupi! Čekao sam je napolju, a već je svanulo. Kako ja sad da ih uhvatim, da se vidi da su zajedno. Šutnem ti ja stepenik sa splava i kažem obezbeđenju da samo malo sačekaju, pa nek ga posle vrate, i ona skoči sa gornjeg stepenika Dači na leđa i ta slika je otišla u Skandal, jer sam uhvatio to skakanje. Nije namešten paparaco, ali ti namestiš da se stvori jak paparaco. Posle, kad su me terali da slikam Natašu kad je Dača bio povređen, ja sam odbio i skinuli su mi pola plate.
Gledao sam smrti u oči
Pre neku godinu umalo mi je stalo srce. Đule Van Gog mi je rekao: "Kobra, pretekao si." Imao sam malo zaje*an život, tri pakle cigara, "džek denijels", noćni život, jake tenzije i cimanja. Svojevremeno sam držao butike na Severnom Jadranu i u Beogradu, to je bilo cimanje gore-dole. Sad živim mirniji život. Ja sam iz fotografije prešao u biznis, pa se vratio u fotografiju. Prve pare od biznisa sam dobio zahvaljujući fotografiji. Pare koje sam dobijao kao fotograf sam koristio da bih kupio majice i štampao po moru, bio pola godine u Americi i doterao mašine odatle. Tad sam imao i najlepše i najgore trenutke u životu, drug me prevrnuo autom. Ja sam kao mačka, imam devet života. Sad mislim da sam prešao i deveti, vratio sam se na prvi.
Tih dana sam se gušio nešto u kući, a i mnogo mi je smetalo da se osećam na cigare. Baš je drug tad spavao kod mene, bio pijan, ja mu kažem da idemo negde kod lekara. Pošto mi, fotografi, često slikamo Urgentni, često sam stajao tamo, ja predložim da odemo tamo. Uđemo u taksi, koji smo jedva našli i... žao mi je što tom taksisti nismo zapisali broj, jer obično se bolesnici u tom stanju prevoze bolničkim kolima, a taj me bukvalno spasao. Tad sam imao predinfarktno stanje, odmah tablete, rez... Meni je srce kucalo tog momenta deset posto, što je nemoguće da budeš živ. Deci su mi kazali da mi se puni voda u plućima, to mi je kazala Anastasija posle četiri godine. Rekli su im tada da, ako se do ujutro ne spusti, smatrajte da je mrtav. Ali brzo sam se oporavljao! Kažem ja jednoj sestri sa juga: "Imaš mnogo dobre grudi, nemoj opet srce da mi stane!" Svi krenu da se smeju, ma to je bila pi*ijada! Mnogo su me voleli u bolnici.
Neobjavljeno
Fotografija te čuva od zaborava. Pravi paparaco je samo sa foto-aparatom. Ako ja treba da budem na kompjuteru i da sređujem slike, onda to nije to, imaćemo firmu "Tika/Mika-slika", pa daj da objavljujemo! Majstore, nije to to. Zato mi je ostala brzina i instinkt, kad ni ja nisam svestan da sam slikao nekog kog niko nije.
Jedino u karijeri nisam objavio slike Legije, Šiptara, Kuma, i ove neke druge, jer bih bio spakovan u crnu kesu. Imao sam i Arkana. Slikao sam ih onako iz ruke, pravo u glavu, i to sam sve njima dao. I što nisam dao, oni su uzeli od mene. Ali voleli su me, jer sam znao da ih zasmejem. Legija je je jednom pitao Pecu Jeremića: "Je li, je l' ovaj Kobra normalan?!"
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
