Simonida Milojković, jedna je od najčitanijih savremenih srpskih književnica. Njen roman Grabljivica najprodavaniji je na Balkanu u protekle tri decenije. Piše otkako se rodila. Pisala je poeziju, bila je tekstopisac, pa novinar, a danas drži tribine na kojima odvlači mlade od narkomanije i kandži sekti. Kaže da bi ponovila svoj život, sa svim lepim i ružnim što joj se dogodilo
Da se ponovo rodim, išla bih istim putem. Opet bih koračala i asfaltom i trnjem. Jer i ti bulevari, magistrale i auto-putevi, ali i sokaci, kaljave uličice i neosvetljene staze doveli su me do ove tačke na kojoj sam danas, a koja mi se veoma dopada. Da se ponovo rodim, izbegla bih samo one situacije u kojima sam, nenamerno, nekog povredila. Jer ništa nas toliko ne osakati kao bol koju smo drugom naneli.
Nisam rođena ni u devetom, niti u sedmom mesecu, kako red nalaže, nego baš u osmom kad, kao što kažu, ne valja. Da sam imala samo pedeset grama manje, završila bih u inkubatoru. Inkubator sam izbegla, ali ne i kantar. Čim su me uneli u kuću, nana Milanka, tatina mama, u neverici je gledala u čovekoliki zamotuljak i odmah me stavila u pijačni kantar. Nakon mene, premerila je i mačku i zabrinuto zaključila da je mačka duplo teža. Prekrstila se i prošaputala: "Daj Bože da ovo dete preživi." Prilike nisu išle naruku naninoj želji. Samo nekoliko dana nakon mog rođenja pojavila se variola vera, mama je dobila vakcinu, a izgubila mleko. Othraniše me nekako, te dostigoh težinu mačke, pa je i pretekoh.
Školski sastav
Školu sam obožavala. Jedini problem mi je bio što ne radi i nedeljom. Upijala sam znanja i uživala u društvu svojih vršnjaka. Napokon sam imala s kim da se igram. Kada sam naučila slova, počela sam da zapisujem svoje rime, misli, iskustva. Pisala sam i režirala školske pozorišne predstave, a dnevnik sam vodila sve do treće-četvrte godine fakulteta.
Kafić
Još sam išla u Dvanaestu gimnaziju kada sam se tokom letnjeg raspusta zaposlila u kafiću "Buldog". Osladilo mi se da imam svoj novac i nastavila sam da radim i kada je počela školska godina. Mlad čovek i treba da radi. U mladosti dani duže traju, sve se stigne. A i rad spasava čoveka od raznih gluposti koje mu u dokolici padaju na pamet. Zaludan mozak đavolje je igralište.
Kućna pomoćnica
Najduži raspust između srednje škole i fakulteta provela sam u Frankfurtu. Četiri meseca radila sam kod izuzetno bogatog starijeg bračnog para, frau Helme i her Bena. Bila sam kućna pomoćnica: kuvala, čistila, prala, peglala... Vodila sam domaćinstvo, učila nemački jezik, ali i bonton. Pravo sa beogradskih splavova upala sam u zapadnoevropsko visoko društvo. Kada sam nakon dva meseca dobro savladala nemački, koji sam pre toga učila u školi, hteli su da me zaposle kao agenta za nekretnine. Zahvalila sam im se i odbila. Već sam bila upisala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka i jedva sam čekala da počnu predavanja pa da savladam osnovne tajne zanata kojim ću se kasnije baviti šesnaest godina.
Ima nekih trenutaka koji ostaju zauvek upisani u sećanju. Jedan od tih je i onaj kada sam se vraćala za Beograd i stiskajući rukom svežanj nemačkih maraka u unutrašnjem džepu jakne, kroz prozor autobusa gledala zgrade i ulice grada na Majni. Tada sam hrabro i samouvereno, kako to samo mlad čovek ume, obećala sebi da ću sledeći put u Frankfurt doći kao gospođa, a ne kao sluškinja.
Frankfurt
Tako je i bilo. I to dva puta. Prvi sledeći put došla sam kao pisac bestselera "Grabljivica" da istražujem građu za nastavak romana. Beskrajno sam zahvalna divnom momku Milanu, sinu Ljube Zemunca, koji me je preko veze uvodio u sve javne kuće u kojima je moja junakinja radila. Družila sam se sa prostitutkama iz cele bivše Jugoslavije. Pričale smo i često zajedno plakale zbog muke koja ih je uterala u to strašno zanimanje. Mnogo puta sam pomislila da su te prostitutke bile moralnije od nekih kobajagi poštenih ljudi koji su prljave, pa i krvave ruke krili ispod belih rukavica.
Drugi put sam u Frankfurt došla sa svojom pozorišnom predstavom "Ljubav u doba kokaina", a održala sam i književno veče. Dok sam kroz zadnje staklo taksija gledala poznate ulice kvarta u kojem sam bila čistačica, ono dete u meni je sve vreme pevušilo i poskakivalo od radosti. Neko je rekao da život ispunjava želje hrabrima i ludima. Meni, izgleda, po oba osnova!
Kockanje
Tih 90-ih u Srbiji su bili veoma popularni poker-aparati. Nalazili su se u skoro svim kafićima. Naravno da sam probala (smeh)! I, naravno da sam se navukla. Prvo na aparate, a posle i na rulet. Iako sam u početku kao i svi dobijala, nije mi bio važan novac, već sama igra koja je izazivala neopisivu radost i euforiju. Malo po malo, došla sam do faze kada mi nijedna druga zabava nije pričinjavala zadovoljstvo. Tokom dana odrađivala sam obaveze čekajući veče da odem da se kockam. Posle nekoliko meseci stavila sam prst na čelo, trgla se i rešila da prestanem. Mnogo je bilo teško odoleti iskušenju. Mučila sam se, ali sam istrajala. To iskustvo zavisnosti dobro mi je došlo kasnije kada sam razgovarala sa narkomanima i istraživala građu za knjigu i predstavu "Ljubav u doba kokaina". Razumela sam te unesrećene duše i njihovu ogromnu čežnju za narkotikom. Isto tako nesrećne viđala sam za stolom za rulet. I oni su došli po svoju dozu hormona sreće koji se tokom kocke luči u ogromnim količinama. Gubili su desetine hiljada maraka za noć. Ispijenih lica, praznih džepova i još praznije duše ujutro su žickali za taksi do kuće. Nikada manjak novca ne unesreći čoveka niti rasturi porodicu kao što to može da učini višak novca. U životu sam upoznala mnogo srećnih porodica koje skromno žive, ali i nekoliko veoma nesrećnih milionera. Nema ništa nesrećnije od čoveka koji nema neispunjenih želja.
Novinar
Znala sam u kojim dnevnim novinama želim da radim, ali nisam znala kako da se tamo zaposlim. Iz radničke sam porodice i moji roditelji i rođaci nisu poznavali nikoga iz tog sveta ko bi mogao da me preporuči za posao. U istim tim novinama ugledala sam oglas za neku tromesečnu privatnu školicu novinarstva. U oglasu je pisalo da po završetku predavanja sledi dvonedeljna praksa baš u tim novinama, zatim dve sedmice na radiju, pa dve na televiziji. Elektronski mediji me nikada nisu privlačili, jer volim da pišem. Sećam se kada sam sa kolegama iz školice došla na praksu, urednici su svakog od nas pitali koja oblast nas zanima. Želela sam da pratim politiku i društvo. Kao i svi mladi ljudi, verovala sam da ću tako moći da popravim svet (smeh)! Međutim, urednici su pitali šta bih odmah danas mogla da uradim. Kako sam od svih javnih ličnosti poznavala samo ljude sa estrade, jer sam im pisala pesme, kontaktirala sam ih i sutradan u redakciju donela tri vesti i dva intervjua od kojih je jedan bio ekskluziva.
Novinarstvo je najbolji posao na svetu ako se na vreme napusti. To je odlično zanimanje za mlade ljude jer se stiču mnoge dobre osobine primenljive za svako naredno zanimanje: brzina, tačnost, preciznost, odgovornost, spretnost... I što je najvažnije - ne postoji nemoguće. U redakciju ne smeš da se vratiš neobavljenog zadatka. Kako ćeš se dovijati i šta ćeš sve preduzeti da dođeš do dobre priče, to je samo tvoja stvar. Često se ponašamo kao detektivi i to je izuzetno zabavno. Mnogo anegdota i danas prepričavam sa kolegama novinarima i slatko se smejemo neverovatnim situacijama u kojima smo se zbog dobre priče našli.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
