Jelena Baćić - Alimpić nekada je bila omiljeno TV lice, a već nekoliko godina je književnica koja je sa svojom knjigom "Ringišpil" napravila vrtoglavi uspeh. U jeku karijere je nestala sa malih ekrana i posvetila se drugoj profesiji i porodici, a ovo je njen početak.
Rođena sam 1969. godine u Novom Sadu. Neverovatno je, ali moje prvo sećanje u životu vezano je za letovanje. Imala sam tri godine, sa mamom, tatom i bratom bila sam na Braču. Tog prvog porodičnog odmora se sećam jer sam pokušavala kanticom u plićaku da zahvatim vodu, pa sam zahvatila pesak, i to sam tako nespretno uradila da... ni sama ne znam kako sam se prevrnula i zaglavila glavu u kanticu! Tata je skočio i izvukao me za noge. Sećam se tog trenutka kako on mene povlači iz vode i osećaja kako se davim. Ne znam kako danas nemam strah od vode, nikad ga nisam ni imala, ali ovo je prvo moje ludačko sećanje na rano detinjstvo.
Subotica i dedina smrt
Leti smo išli na more, mogli smo; tata i mama uzmu plate, koje su bile ne baš velike, ali i odemo na more u Grčku. Sećam se raspusta kod moje bake u Subotici, u Ulici braće Radić. Moji baka i deka su u vreme mog ranog detinjstva živeli kao podstanari u kući tetke Kornelija Bate Kovača, meni je to kasnije bio zanimljiv podatak. Obožavala sam da provodim leta u Subotici. Deda mi je, nažalost, rano umro, imala sam nekih pet ili šest godina. Obožavala sam baku, to je očeva majka, rado sam odlazila tamo. Subotica je ostala grad moje mladosti i ja se svega tamo rado sećam.
Htela sam...
Htela sam celog života da budem glumica, stalno sam imitirala nekog. Roditelji kažu da sam, kad sam bila mala, stalno gostima priređivala koncert Olivere Katarine, toga se pomalo sećam. Mislila sam da ću biti glumica...
Pošto sam jako osećajna, imala sam želju da studiram defektologiju... Onda se moj tata uhvatio za glavu i rekao: "Od goreg gore!"
A stvarno sam bila briljantna iz srpskohrvatskog jezika i književnosti. Te godine kada sam završila Karlovačku gimnaziju, vrbovala me je Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine, tada su postojala kulturno-umetnička društva. Pobeđivala sam na recitatorskim takmičenjima, na literarnim, oni su me zvali da budem na konferenciji za razne priredbe, što sam prihvatala i činila pro bono.
"Znanje imanje"
Primetili su me s Televizije Novi Sad. Zvali su me u dokumentarno-obrazovni program i pitali me da li bih honorarno radila, kao novinar, u kultnoj emisiji "Znanje imanje", koja se prikazivala sto godina nedeljom. Honorarno sam radila na televiziji i studirala za to vreme. Dobijala sam packe s vremena na vreme od nekih profesora, koji su govorili da bi bilo lepo da me češće vide u klupi nego na televiziji, ali gledali su mi kroz prste. Student sam bila dobar, mislim da imam jednu jedinu šesticu iz Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Zamislite na književnosti taj predmet! Ostalo su bile osmice, pa naviše. Volela sam studije, ali opet sve kampanjski. Imala sam divne mentore po pitanju novinarstva, Obrad Duvančić i Slobodan Nenin, baš bardovi novinarstva. Imala sam tu sreću da završim studije, novinarstvo je odabralo mene, jer sam uporedo radila na televiziji, sve do odlaska u Kanadu.
Švercovala sam pelene
Nisam uspela da zaradim novac koji mi je otac dao. Ipak, snašla sam se i počela da radim u firmi koju je držao neki Beograđanin. Otvorio je predstavništvo u Novom Sadu. Švercovala sam pelene, nije me sramota, jer je tada bila strašna inflacija i bilo je jezivo. Sećam se da sam super zarađivala i sve sam pare davala tati, iako je on rekao da ne želi. Shvatila sam da ne bih mogla nikada da živim takvim životom, takvi ljudi prosto nemaju život, celog dana su na poslu, to su ogromne razdaljine od posla do kuće, ljudi koji tako i toliko rade decu vide samo na sat dnevno. Vratila sam se kući.
Poznanstvo s mužem
Pre nego što sam otišla u Kanadu, upoznala sam supruga, službeno. Priveo me je, pošto se nisam odazivala pozivu suda jer sam non-stop bila na putu. Radila sam tada na televiziji. On je poslao policiju u tri sata noću da me privedu i ja sam bila užasno besna na njega, nisam mogla očima da ga vidim! Namolila sam ga, zajedno s majkom, koja umalo infarkt nije doživela, da me ne vode noću u sud. Došla sam ujutro u osam i saslušana sam. Tako sam upoznala supruga, ali mi nije ostao u dobrom sećanju.
Estrada
Estrada je došla mnogo kasnije u moj život. Godine 1994. rođen je moj Marko, a ja sam se '95. na '96. zaposlila kod Roberta Čobana, on me pozvao na razgovor. Tada je on imao četiri kompjutera i petoro zaposlenih, ja sam bila šesta. Imao je samo magazin Svet, to je bila revijalna štampa. Kada sam se zaposlila kod njega, radila sam crnu hroniku, potom reportaže s ratišta, zatim sam radila intervjue s političarima i ambasadorima stranih zemalja. Nije odmah krenulo s tabloidizacijom i estradom, međutim, nakon dve godine je Robert shvatio da mi moramo preći na tabloidne teme. Sećam se mog razgovora s njim u kancelariji, rekla sam da dajem otkaz, a on kaže da to nije problem i da sama odlučim da li ću da pišem za deset maraka za NIN ili Vreme ili ću da zarađujem sto maraka i da pišem za njega. Imala sam dete, a moj suprug platu od dve ili pet maraka, ne sećam se, što je bilo poražavajuće, i ostala sam kod Roberta. Kasnije, kad sam rodila Dunju, te godine on je odlučio da ekranizuje Svet i da napravi emisiju. Ponudio mi je da to radim jer sam imala veliko iskustvo.
Prijatelji
Nema ih puno, ali su mi vredni. Tanja Rađenović, recimo. Ali nju sam upoznala još na televiziji Politika, moja velika drugarica i dan-danas, kao i, što se estrade tiče, Goca Tržan, s kojom sam stalno u kontaktu i koju puno volim. Ostala sam u dobrim odnosima sa svima, zaista nisam nikada imala neke ratove. Što je pisalo u novinama da smo kao Karleuša i ja zaratile, to je sve bilo budalaština. Zaista nikada nisam imala neke neprijatnosti. Evo šta pamtim kao jako lepo - imala sam tu privilegiju da upoznam najveće zvezde iz verovatno raznih branši, najuspešnije ljude i imala sam to zadovoljstvo da radim s divnim ljudima. Danas kada me pitaju da li mi nedostaje televizija, ja iskreno odgovorim - ne, ali mi nedostaju moje kolege, moji ljudi i timski duh. S obzirom na to da sada u 80 odsto slučajeva sve sama radim, danas sam vuk samotnjak, ali ipak iza sebe imam veliku izdavačku kuću i njihovu podršku, ali definitivno snosim najveći deo odgovornosti i posla.
Književnost
Nisam ja došla na tu ideju i verovatno nikada ne bih da se moj otac 2007. nije ozbiljno razboleo od raka pluća. Od uspostavljanja dijagnoze živeo je još četiri meseca. Kada je već znao da je došao kraj, kada mu je bilo dosta svega, jako se namučio, a pošto smo mi bili jako bliski - to ste do sada već mogli da zaključite - ja sam s njim često vodila duge razgovore. Jednom prilikom mi je rekao da je jako ponosan na mene i moja televizijska iskustva, ali "obećaj mi da ćeš nešto učiniti za mene". Ja sam u tom trenutku rekla, hoću, šta god želiš, a on mi je rekao: "Sedi jednog dana i napiši knjigu za tatu." Mislila sam da to ne mogu, a on mi je rekao: "Pa za to si se školovala i ti to možeš." Još je imao želja... Dao mi je dve nedelje da tugujem, a onda se vraćam na posao, jer ću jedino tako preživeti. Dve godine sam radila i plakala da niko to ne primeti. Onda sam jedne večeri, u avgustu 2009. godine, kuvala punjene paprike, deca su legla da spavaju, a ja sam nad šporetom shvatila kako mi je svega u životu previše i u trenutku videla svog oca. Odmah sam otvorila neki mali "lenovo" laptop koji sam imala i sela i zapisala prvu rečenicu u trećem licu: "Svega u njenom životu bilo je previše". I nisam stala do četiri ujutro. Plakala sam kao kiša i pisala, uopšte bez ideje gde će me to odvesti, kako će se to završiti, šta će s tim biti, da li će to valjati i tako je nastao "Ringišpil".
Poruka za kraj
Uvek to ponavljam - zahvalna sam Bogu na svemu što mi je dao i svemu što nije. Dva puta sam pobedila smrt. Nadam se da ću poživeti dovoljno dugo da napišem još neke lepe knjige i da dočekam unučad. Najvažnije mi je da su moja deca srećna, volela bih da suprug i ja dočekamo naslednike i da starost provedem u miru sa sobom.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
