GAVRILOVIĆ KAO ASOCIJACIJA ZA DENS, VRTOGLAVI USPEH I SUROVI PAD! Vodio dinamičan život, a voleo i ĆERKU PREDSEDNIKA!

Ivan Gavrilović je jedna od prvih asocijacija na devedesete. Njegove pesme uticale su na brojne klince koji su odrastali u toj mračnoj deceniji. Kroz njegove ruke prošle su gomile novca. Po obrazovanju je ekonomista. Jedino što želi je, kaže, da ga ljudi pamte kao dobrog čoveka

Evo ovako: ja sam rođen u Nemačkoj, u jednom malom gradu, stotinak kilometara od Štutgarta. Tata Ljuba, Ljubomir, radio je u „Mercedesu“, a mama Melina je radila u firmi za satove, da vam ne objašnjavam koja i kakva firma, ne znam ni ja sad tačno. U nekoj firmi za satove, dovoljno. E, onda su oni odlučili da se vrate, tata je, kako se to kaže, bio nostalgičan...

Bilo je tada još dobro živeti ovde, stara Jugoslavija, sedamdeset peta, šesta, imao sam sedam godina. Taj kraj sedamdesetih, to je stvarno bilo zlatno doba, nešto neverovatno! Danas vama klincima ne mogu ni da objasnim to. Znate kako je bilo... Ma...

Roditelji protiv muzike

Moji nisu bili za to. Mislim, nisu bili za tu moju muziku nikako. Planirali su da završim školu i da se bavim nekim ozbiljnijim poslom. Ali ja sam bio uporan, oni su govorili jedno, a ja radio drugo. Mada, sad vidim da su bili u pravu što se škole tiče. Završio sam višu ekonomsku i čak sam i radio u struci, jedno vreme u Veterinarskom zavodu Subotica, a posle toga u jednoj privatnoj firmi. To je bilo kad sam pravio pauzu u muzičkoj karijeri.

Aca Lukas i ja u školi

E, ovako: ja sam prvo imao svoj bend, pa sam onda sa Acom Lukasom imao bend koji se zvao Katija, a upoznali smo se tako što su se takmičile Karaburma i Zvezdara i svi krajevi su imali svoje škole koje su imale bendove na tim takmičenjima. Toga isto danas nema, mislim da nema... I nas dvojica smo se upoznali tako. Bio sam treći razred srednje, 17 godina. Sećam se jednog našeg nastupa, imao sam neke žute pantalone s nekim džepovima, Aca je svirao klavijaturu, bio je i Šćepa i još jedan, ne mogu da se setim ko... Imali smo jedan veliki hit „Voleo sam tvoje oči koje sada gube sjaj“ i posle toga, kad god smo se ja i Aca viđali negde, pevali smo tu pesmu zajedno. Posle smo Aca i ja išli zajedno u srednju građevinsku školu, tu nam je palo na pamet da napravimo grupu. Mi smo tada svi bili rokeri. On je posle toga svirao u Viktoriji. To je tada bio mejnstrim, danas je on drugačiji, sada je to narodna muzika i autotjun i baš se dosta razlikuje tadašnje vreme i muzičko odrastanje od ovog današnjeg. Ovo danas ti je...

Fanki haus i Vampiri

S bendom Fanki haus sam počeo da nastupam i zarađujem. To je bila grupa koja je bila iznenađenje za tadašnji momenat, govorim o ‘91. godini. Imali smo jedan hit - „Ribe da brže mrdaju guze“. Evo, sedimo u ovoj kafani, a baš ovde pored, u „Politici“, napravili smo prvi spot. I onda smo pobedili na Mesamu! Takmičili smo se s Vampirima i niko se nije nadao da ćemo mi da napravimo takav spektakl. Dejan Obradović je bio toliko lud, video je Ðoganija kako đuska u Domu omladine i onda je rekao: „E, ajde i njih da dovedem!“ I tako smo mi njih sve doveli i... eto. Tada upoznajemo Ðoganije, celu familiju, i oni sa nama počinju da sarađuju i iz te saradnje i igre oni su napravili Fanki G. Eto, to vam je to, tako je to nastalo.

Prvih petsto maraka

E, a prve veće pare sam zaradio na jednom nastupu na Zlatiboru, tek je bio objavljen hit „Dvesta na sat“. Ja se vraćam kući sa tih petsto maraka, stavljam ih na sto i ne mogu da verujem da sam ih zaradio! Eeeeej, petsto maraka! Čoveče! Znate vi koje su to pare bile?! Ne znam na šta sam ih potrošio, išao sam negde s devojkom, klinac ko klinac... Potrošiš na garderobu...

Ali ovo je važno za tih „Dvesta na sat“. Da vam ispričam. Bila je, mislim, ‘94. Ja sam napravio album sa Radetićem i odneo to kod Fute. Trebalo je da on i Marina rade materijal za mene. Ali vidim ja da je tu došlo do nekog zastoja, oni su već bili uzeli pod svoje Željka Šašića i vidim nešto oklevaju sa mnom. Ja brže-bolje odem po moj materijal kod Fute, da ne dobije noge, otkud ga znam, i šest meseci sam tražio izdavača. Je l’ možete da verujete da niko nije hteo da mi objavi album?! Aaa-ha-ha-ha-ha! Ludilo! Posle mi je Ðorđe Ninkov iz PGP priznao da mu je to najveća greška u karijeri, što nije objavio taj moj album. Niko nije razumeo „Dvesta na sat“. Onda je ploču objavila TV Palma. Snimili smo spot za sto maraka za prvi singl „Pevaj“.

Delio sam i šakom i kapom

Onda se sve to penje glamurozno. Honorar mi je u to vreme bio pet hiljada maraka, pa nagore. Nije me to pokvarilo, ali priznajem da sam glupo trošio te pare, u smislu da sam previše davao drugima, nisam sačuvao za sebe. Ne dajem ovako, na ruke, sad vi kao dođete pa mi tražite na zajam, nego bacam na druženja i na prijatelje. To je bilo onako, okupi se sto klinaca oko bake ispred onog frižidera sa sladoledom i ja gledam, baka ne može da proda ni dva sladoleda, i onda ja pozovem sve klince i bukvalno ispraznim frižider! I tako... Voleo sam to, pravio sam žurke za klince. E, da! I ovo! Onda sam razvozio ljude autom. Krenemo od Brankovog mosta, ja s nekim ortakom, i ako neko ide na Cerak, mi ga odvezemo, bilo je ono vreme inflacije, nije bilo goriva, pa autobusi nisu išli po gradu. Jeste bilo teško, ali nije mi padalo na pamet da napuštam celu tu situaciju, Srbiju.

E, ali da ne bude da sam sve pare spiskao bez veze, napravio sam i sebi ceo sprat u kući, sad živimo svi tu.

Zaokret

Ja sam tako četiri ili pet godina zarađivao dobro i onda sam počeo da se umaram, nisam to bio više ja... Ja jesam pevao, sve je bilo super, ali nisam imao energije... Međutim, onda napravim „Ðuskam“, to su bili veliki hitovi, manje novca, ali po mom senzibilitetu, energija svih nas.

E, a je l’ znate kako je nastao taj čuveni spot zbog kojeg su me svi živi prozivali, aaa-ha-ha-ha?! Ono, da sam gej! Pa to je tek potpuni hit! Bio je jedan klub, „Soul fud“, gde smo se krili od tog krimi-džimi fazona, tu su izlazile manekenke, neki mirniji svet. I, jedno veče Dejan Milićević pusti pesmu di-džeju, lik je bio šokiran da postoji takva pesma na srpskom. Odjednom, stvara se neka energija, ja pevam, svi oduševljeni plešu, a Dejan snima. Niko tu nije tražio pare. E, onda kad se pojavio spot, bilo je nekih kontradiktornosti u smislu šta je sad ovo, ko su sad ovi ljudi, da li su ovakvi, da li su onakvi, da li se drogiramo, da li smo svi homoseksualci. Da li smo ovo ili ono, ali meni je taj neki kreativni momenat svih ti ljudi nešto što je bilo fascinantno. Jeste da ja posle toga nisam zarađivao toliko para, ali toliko je dobro bilo energetski da se u jednom momentu pojavila jedna dobra nova scena, u smislu sestre Kovač, Gru, Dr Igi, Montenigersi, Modelsice... Napravili smo tu neku scenu koja je u tom momentu baš bila super. Mislim, meni je bila super. Klince i ljude je dovodilo do ushićenja.

Marija Milošević

Poslednjih godina kad god dajem neki intervju, uvek se priča svede oko Marije Milošević. Ja jesam s njom bio u vezi, ali sam stvarno sve rekao o tome, neću da se ponavljam kao papagaj. Odlučio sam da ovaj put, kad vam pričam o svom životu i putu, ne pričam o njoj. Ako nekog baš zanima, eno, ima na Guglu.

Rijaliti

Čudesan je moj put, sad kad se svega setim. Pa ta moja učešća u rijaliti programima, prvo „Farma“, pa „Maldivi“, pa „Parovi“... Motivisao me taj honorar, koji nije tako loš, i na početku je izgledalo jako interesantno i ja nisam znao da može da dođe do ovoga da ti ovako promeni život. Uvek sam bio kritičan prema tim stvarima, ljubavne prevare pred kamerama i tako to. Ali ovo nije prevara, ja sam se zaljubio u Milijanu zaista. Sve se desilo spontano. Čak smo i mi to mislili da će to da traje kratko, dok ne izađemo napolje, međutim, evo to traje i znam da je to izazvalo mnogo osude i kritike. Moja porodica, sinovi, sestra, šta mogu drugo, imaju razumevanja. Sinovi su ispali super u toj situaciji, hvala im na tome. Ja sam se razveo od Marine, u okej smo odnosima nakon svega. Jebiga, to se desilo... Ništa nije zagarantovano ni posle 20 godina. Meni je samo to čudno kako se desilo, ali to će da prođe. Što se manje čudiš, to će pre da prođe, mislim. Prihvatiš činjenicu i to... E sad, Milijana i ja živimo zajedno i to sve, pa ćemo videti. Ne znam da l’ ćemo stupiti u brak ili da li ćemo imati dete, to je nešto nepredvidivo. Malo smo u Lučanima, malo smo u Užicu, a malo na Zlatiboru ili u Beogradu.

Za kraj

U suštini, meni ništa ne treba osim zdravlja i radosti. Da iza mene ostane nešto, da ljudi kažu ostavio je dosta pesama, bio je dobar čovek, da me zapamte kao nekoga ko se trudio da bude pozitivan i dobar sa ljudima. Ja sam čovek koji poštuje svakog čoveka, nevažno je čime se taj neko bavi. Volim dobrotu, to me koštalo dosta, ali nema veze, neka. Ne mogu da se oduprem toj dobroti. Ne mogu da se svađam. E da! Hteo bih da ovu priču završim uz javno obećanje da ću snimiti spot za pesmu „Ali zašto“, koju sam objavio posle bombardovanja, a čije stihovi idu ovako: Kao na filmu ludog Felinija, gde nikad ne znaš šta će biti za kraj, ovde se uvek nešto čudno događa, samo se borim da zaslužim raj. I da mi nema ovih mojih golubica, čija pesma jutrom budi me, ja bih odavno sa sobom završio, sve ove stvari su me ubile. Ali zašto uvek mora biti tako, šta smo krivi mi? Ali, zašto uvek mora biti tako, zar smo krivi što smo rođeni?

Kurir.rs

Bonus video: