Milica Pavlović je rođena u Švajcarskoj, ali je svoje detinjstvo provela u selu Gornji Bunibrod, nadomak Leskovca gde je živela sa bakom i dekom koji su je odgajali.
Njih je gledala kao na idole, i oni su joj bili i otac i majka, a za sve što je radila je imala podršku od njih.
- Od malena sam se radovala životu, iskreno i muzika je uvek bila prisutna u mojoj kući. Slušala sam zaista dobru muziku, a sa druge strane se znalo šta ne smem i koliko sam bila svesna toga da ni po koju cenu ne smem da obrukam baku i deku i da baš zato što odrastam, znate kako ljudi imaju dosta predrasuda, jer ja sam u tom momentu odrastala sa dvoje ljudi koji imaju, šezdesetak godina, to nisu mladi mama i tata to su neke druge generacije, ali oni su sa mnom prolazili tu moju putanju, tu moju želju da se ja u tome oprobam. Ono što je fascinantno je da je moj otac bio protiv toga da se ja bavim pevanjem, govorio mi je:
- „Zašto sine ti ne možeš da imaš kao sav normalan svet posao od toliko do toliko?" Imao je najbolju želju, jer je on znao negde šta donosi taj posao. Ja nisam u tom momentu to znala i nisam osoba koja je krenula iz kafane pa išla na takmičenja kako to već ide, nego sam ja išla putem školovanja. Završila sam srednju muzičku školu, onda sam pohađala časove pevanja kod Aleksandre Radović, a onda sam, da ne bih ostala bez tih, kako kažu naši ljudi u inostranstvu, švajcarskih papira, otac me je odveo nazad u inostranstvo i tamo sam završila dve godine srednje škole - priča Milica
Milica je završila i fakultet, postala je diplomirani komunikolog, a onda je dobila pesmu od Leontine „Dođi", kada zapravo počinje i njena muzička karijera sa pojavljivanjem na radijskom festivalu.
- U tom rasulu, završavam vanredno srednju muzičku školu, to što mi je ostalo, jer me je otac nasamario i na prevaru odveo - kaže sa osmehom Milica i nastavlja:
- „Sin,e dođi malo kod mene...", i onda kao: „Hajde malo ostani, hajde da vidimo školu", otac kao otac on je uradio onako kako bi verovatno svaki otac uradio. „Daj molim te dete budi pametna, nudim ti sve ovde, ja već imam stan, jako sam cenjen u firmi gde radim, imaš odmah i neki posao, imaš i školu...." Pokušala sam, ali prvo moje srce je treperilo za bakom i dekom, ja tu udaljenost nisam mogla da podnesem, a želela sam da imam i fakultet. Bila sam vrlo racionalna i svesna, dok ja budem savladala nemački jezik, dok se budem snašla u tom sistemu... A za dve godine sam odmah videla čim vide ono ić u vašem prezimenu, automatski vam stavljaju iks i mene je to mnogo zabolelo. Mislim da bi mnogo vremena trebalo da ja to popravim i ta nepravda bi mi stalno bila pred očima, ja se ne bih zadovoljila time, tako da sam samo došla i rekla ocu: "Ćale, hvala ti na svemu, ja znam da si ti ceo život radio onako kako si najbolje smatrao da je za mene".
Kurir.rs/24sedam
NE PROPUSTITE
Bonus video:
