DANAS PUNI 70 GODINA, A OVO JE NJENA BOLNA ŽIVOTNA PRIČA: Sve o siromaštvu, detinjstvu, Zaharu i najvećoj ljubavi Goce Lazarević

Prva asocijacija na njeno ime jeste naslov jedne od najpopularnijih pesama u Srbiji. Ovo su njena sećanja na oca, majku, maćehe, brata, polusestru, Miru Vasiljević i... I kud god da krene, njemu se vraća ponovo: ono joj je u duši. Kao i njene pesme. On se zvao Branimir. Ko bi rekao da se iza njenog osmeha Goce Lazarević krije jedna od najtužnijih životnih priča na estradi.

Rođena sam u Takovu 28. marta, pored Gornjeg Milanovca. Sećam se, kad sam bila mala, pa nam dođe familija iz Beograda u goste i krenu da se dive, kao: vaaauuu, kako je lepo kod vas, vidi ovo, vidi ono, a meni ništa nije bilo jasno. Kao, šta gledaju, čemu se dive, priroda ko priroda, ali sad razumem šta je njima tu bilo prelepo. Znaš, tamo gde su moji rođeni, odakle su, to je jedna dolina pored reke i stvarno... kao da je neka bajka. Raj.

Meni se činilo da dok sva deca na svetu idu da se kupaju, igraju ili rade nešto za svoj uzrast, ja moram da idem da radim ozbiljne neke poslove. Moram, na primer, da ustanem u četiri ili pola pet ujutro, tad moram da puštam krave, da bih ih u osam potom terala na pojilo i onda zatvorila da se ne obadaju. Posle toga moram da nosim... ne znam ni ja šta, da radim, pomažem u kući i oko kuće...

Selo i grad

A onda mi roditelji daju sat-dva slobodno! E, tu ima ono - ali! Ali onda moram da se vratim da pustim te proklete krave. Pošto sam strašno volela mleko i mlečne proizvode, volim ih i sada, stalno sam govorila: „Dabogda sve pocrkale, samo jedna da ostane da ja imam mleka i kajmaka!“ Mogu ti reći, ja sam jedna od onih - selo hvali, a u gradu živi.

Interesantno je to što ja nikada nisam volela centar grada i što sam uvek živela na periferiji. Meni su deca često govorila: „Jao, mama, pa tebi se vidi da si došla sa sela!“, a ja sam im govorila da će im se samo kazati kad porastu. Evo, i danas živim ovde, okružena prirodom, zelenilom, ptičice cvrkuću... ja to tako volim.

Roditelji

Vrlo rano sam izgubila majku, poginula je. Moj otac se mnogo puta ženio i priženjivao. Odrastanje mi i nije bilo baš veselo, ali sam u ranom detinjstvu naučila da opstanem. Otac nas je spartanski vaspitavao, bio je surovo grub, ljudi pričaju da je to bilo normalno u to vreme, posebno u seoskim sredinama. Roditelji nisu bili nežni prema deci, to je bila borba za preživljavanje, u kojoj oni nisu imali vremena da se brinu za decu nego su ih podizali na surov način...

Mene je bog pogledao i uspela sam da opstanem ovolike godine na javnoj sceni. Zahvalna sam mu na tome. A uspela sam sama. Sama u smislu da nisam imala svoje novinare, urednike, vozače... Nisam imala nikoga ko bi se bavio mnome, razumeš.

Moj jedini bivši muž

Zahar, moj jedini bivši muž, počeo je zbog mene da komponuje. A sve kao da me ne izgubi. To mu je, da kažem, bio motiv.

Pobedim ja tad onako mlada na najvažnijem takmičenju za amaterske pevače u zemlji i dobijem da snimim malu ploču, singlicu sa dve pesme. E, onda kreću da se javljaju kompozitori koji su hteli, što se kaže, da iskoriste priliku. Videli mene: mlada, lepa, zgodna... A nikad nisam imala utisak za sebe da sam nešto lepa, eto, šta znam...

Duo Persa i Mileva

U šali sam umela za sebe da kažem da sam „ciganskog“ porekla, zato što su moj otac i stric bili duo bend Persa i Mileva. To su im bili nadimci, stric Steva je svirao harmoniku i njega su zvali Persa, a moj otac Bogdan je svirao tamburu i pevao, njega su zvali Mileva. Oni su bili dosta popularni u celom čačanskom okrugu. Ali moj otac nije puno voleo da se ja bavim pevanjem. U to vreme su se muzičari na svadbama peli i na drveće da bi svirali, tako neke stvari su radili... Sve je to bilo „majstore, majstore“, tapšanje po ramenu i pohvale, ali niko nije cenio muzičare, nisu nas poštovali.

Otac i stric su sa moje dve godine shvatili da sam talentovana, čim sam prohodala, ja sam pevala! Sa dve godine nisam cupkala, ja sam znala da igram kolo! Pričali su mi, kad sam bila mala, moj otac i stric sviraju, a ja sa dve godine u kolu igram kao da sam u folkloru.

Peli su me na tronošku stolicu ili na onu malu vinsku sećiju. Popnu me i daju mi da se poklonim i počnem da pevam. U nekom trenutku ja sam shvatila da oni to meni prečesto rade, onda su oni shvatili da kada mi daju bombonu ili čokoladicu, ja hoću da pevam. Moj prvi bakšiš, odnosno darovi, bili su slatkiši.

Brat i polusestra

Imam rođenog brata Radojicu, Radeta, koji je godinu i po dana stariji od mene, i imam polusestru Ivanu.

Jeste, mnogo mi se ružnih stvari dogodilo u životu, ali moja priroda je takva... Ja sam se uvek borila, nisam odustajala... Ne znam kako da ti objasnim, lepa reč i gvozdena vrata otvara, tako nekako mislim. Osmehom sam se borila, kad bih se nasmešila, osećala sam da me ljudi prihvataju. Ceo život sam se borila da dobijem malo ljubavi od svakoga.

Nisam se se ja osećala nevoljeno kao dete, ali... evo, i sad plačem, izvini... Moj otac, on nije znao da pruži ljubav, ali bila je masa takvih roditelja u to vreme kad sam ja bila mala. On je bio surovo grub, ali neke osnovne postulate nam je postavio.

U to vreme roditelji su često bili sebični ili dovoljno nemoćni i svoju decu su davali na zanate. Kada daš dete na zanat, u to vreme se već od prakse dobijao novac, koji ti onda daš roditeljima i na taj način pomogneš porodici.

Škola, studije, Ðerdan

Moj otac je bio vizionar, on nije imao ni četiri razreda osnovne škole. Govorio nam je da mi treba da budemo školovani i da otvaramo sebi vidike, da nam horizonti budu što dalji. Mi smo mu zahvalni na tome. Završila sam srednju turističku školu i počela da studiram turizam i ugostiteljstvo, ali nikada ga nisam završila.

Mira Vasiljević je bila veoma popularna u to vreme i odabrala me je kada je formirala ženski instrumentalni ansambl Ðerdan. Meni je to bilo veoma primamljivo, a zbog turneja nisam mogla da postignem i u školu da idem, tako da... Gubila sam potpise, ispite, kolokvijume i odustala sam. Iz istog razloga je odustala i Izvorinka, nas dve smo zajedno studirale. Ona je došla godinu dana posle mene i iz istog razloga je napustila, ali ajde... To su nam samo izgovori.

Moja majka

Majka mi je poginula kad sam imala deset godina. Poslednji put sam je videla sa svojih osam, kad je otišla za ocem u Nemačku. Otišla je iz straha da ne izgubi svoju ljubav, a otac je ranije otišao zbog egzistencije porodice... Prosto, on nije morao da ide, ali njegovi horizonti stalno su se proširivali, a mama... Ona je htela da isprati svog muškarca, uvek je govorila: „Deca će porasti i otići, a ja ne želim da izgubim ljubav.“ Kada je shvatila koliko joj nedostajemo, ona je njega jedva izmolila da se vrati da nas bar malo vidi. U povratku je vozio mamin brat od strica; njena rođena braća umrla su pre toga, imala je tog brata od strica...

Baka

Na baku po majci sam nasledila taj šeretluk, na nju sam povukla. Ona je uprkos svim nedaćama - kroz život je izgubila svu decu - uvek nalazila snage da se nasmeje kad nas vidi. Kad smo dolazili ili odlazili, uvek je plakala, ali dok smo tu, brisala je suze i smejala se, gledala je kako da nas obraduje. Eto, ja sam od nje to nasledila... Znaš, niko ne voli tužne ljude.

Tužni se najlepše smeju

Svi mi imamo više lica, verujem da smo dualni na neki način. Ne znam da li se tužni ljudi smeju najlepše, ali... Evo, ponovo si me rasplakala... Trudim se da svu tu svoju tugu prikrijem osmehom. Ja to radim da bi drugima bilo lepo, zato što meni mnogo puta nije bilo lepo. Shvatila sam da je ljudima lepo kad me slušaju kako pevam, time ih usrećujem. Najmanje što mogu da uradim, a ne košta ništa, jeste da dam ljudima sebe. Sada shvatam da se zbog toga često osećam istrošeno.

Ljudi osete energiju koju im dajem tokom nastupa, to nema veze s kvalitetom pevanja, onda onu tu energiju vraćaju.

Prerano je otišao...

Imala sam ja još jedan momenat u životu koji mi je bio jako težak. To je bilo kada sam izgubila svoju najveću ljubav. Imala sam dve ljubavi, s jednim sam se rastala, a drugi je prerano otišao.

E, kad je on preminuo, ja sam videla razliku. Tada sam emitovala tugu, ljudi su to osetili. Najbliži su me naterali da se trgnem, govorili su mi da me ne žele tužnu, onda sam ja shvatila da su oni sebični. Goca je uvek bila neko ko veseli druge, a njena tuga nije važna.

Ja sam sva transparentna, kad se smejem - smejem se od srca, kad plačem, ja zaista plačem, a kad volim - volim do kraja. Kada nekoga ne volim, ja sam led, volela bih da sam drugačija, ali nisam. Ne mogu da sakrijem svoju emociju, ljudi uvek znaju na čemu su sa mnom. Kada radite nešto iskreno, to mora da bude plodonosno, to je važno. Nekome su važni milioni evra, a meni to što i danas kad sretnem nepoznate ljude, čujem iza sebe kako kažu: „E, evo je naša Goca.“ Meni je to „naša“ možda i najveći kompliment. Nikada nisam želela da budem primadona, srećna sam što sam ljudima iz naroda, „naša“, to mi je dovoljno i hvala im na tome.

Dala sam im dušu

U svojoj dugoj i bogatoj karijeri zahvalna sam što sam dobila da otpevam nekoliko antologijskih pesama, koje će živeti i mnogo posle mene, i zahvalna sam što sam „naša Goca“ i što sam bliska sa običnim narodom.

Uvek sam volela tužne pesme i balade, ali su me publika i narod voleli s veselim pesmama; vole moj osmeh, želeli su Gocu Draguljče koja širi pozitivu. Ima i Goca Rodoljubac, što ja i jesam, ne lokalpatriota ili nacionalista, ali volim ovu zemlju. Kao i svi, i ja sam mnogo mašila s pesmama, ali za „Vidovdan“ kažu da ga niko ne otpeva kao ja, bez obzira na veće tehničke mogućnosti glasa, to je zato što sam mu dala dušu, ja sam ga doživela. Tako isto sam dala dušu i „Svilenom koncu“.

Rak u horoskopu

Ja sam Rak u horoskopu, podznak Ovan i to me ubi. Dok sam bila Ovan, to mi se svidelo, nisam bila toliki plača kao sada. Možda je to i ono što sam godinama potiskivala, valjda su mi sada manji pragovi svega i kočnice popuste. Iskreno, ja sada nisam nesrećna, pa da zbog toga plačem, mislim da se olakšavam, da bacam sa sebe sav taj teret koji sam godinama nosila.

Pitaš me odakle sam crpela snagu kad sam ostala bez majke, otkud znam... Evo, moj brat, recimo, on je završio fakultet, i to matematiku čistu. Moj Rade je bio i u gimnaziji vukovac, a ja sam bila u osnovnoj školi. Čini mi se da je Rade sve emotivno podnosio mnogo teže nego ja. Možda sam ga nekoliko puta u životu videla da plače, dok ja vrištim, plačem, kotrljam se, padam, ustajem, ali radim i ne odustajem. Kao što sam rekla, šeretluk sam nasledila od bake, a jačinu mislim da sam pokupila od oca. Jeste bio on surov, ali šta će jadan... Borio se za nas, od njega sam tu jačinu, samostalnost, muzikalnost, ali i hrabrost nasledila.

Znaš kako, čovek prosto mora da ide dalje, uvek moraš da imaš cilj, ja sam ga uvek imala.

Sobice po Beogradu

Znaš, ovo nisu bapske priče, ali ja sam živela u sobicama po Beogradu. Gazdarica je dozvoljavala da se jednom nedeljno uključi bojler; pa kako da se kupam jednom nedeljno?! Krišom sam morala da grejem vodu, da niko ne zna. Zimi mi je bilo lako, oni su ložili vatru da greju i onda ja samo stavim vodu i ona se zagreje, ali leti je bila borba. Morala sam krišom da grejem vodu i da se krijem kad ona ode na pijacu, pošto su oni bili penzioneri... Ako ne uspem, ja sam se ledenom vodom tuširala.

Sve moje maćehe

Ja sam se sa 15 godina osamostalila, niko mene nije izbacio iz kuće. Meni se nije svideo način na koji moj otac živi, maćeha, te žene koje je on dovodio i tako dalje... Ja sam po cenu života i smrti želela da odem.

Jedna od tih mojih maćeha je imala rođaku u Beogradu, tu u Zemunu. Ona je zaista iz najbolje namere mene poslala kod te svoje rođake i ja sam otišla da stanujem tamo. Oni su imali sina jedinca i meni su dali jednu sobu, bili su zaista korektni ljudi, ali... On, pošto je bio jedinac, od ljubomore baš zato što su njegovi roditelji bili dobri prema meni, svaki dan me je tukao. On je bi mlađi on mene, ja sam imala 15 godina, a on desetak. Svaki dan me udarao, šutirao, vređao... Ja sam to trpela neko vreme, bila sam mršava i sitna i jednom sam ga tako udarila pesnicom da je on vrištao... Jednim udarcem sam mu pokazala da ne može više tako. Odmah je počeo da se žali i da priča kako sam ga udarala i da ja njega bijem, a ja sam uvek ćutala, nikada se nisam požalila na njega. Oni ljudi su skapirali o čemu se radi, ali su mi ipak rekli: „Goco, sine, mi imamo samo njega, a ti se, dete, snađi i i idi negde...“ Naravno da sam odmah otišla.

Bife na Lionu

Tako ja počinjem da se snalazim, nemam ja sad tu kud... Izašla sam iz kuće i moram da nađem nešto. Moja rođena tetka je radila u bifeu kao konobarica. Znaš šta su bifei? To je tad bilo ono što su danas kafići. I da, ja sam znala da ona radi u nekom bifeu pored Liona, ali to je širok pojam, taj Lion, nije jedna ulica...

Uzela sam svoju kutiju s knjigama, nisam imala puno garderobe, jer jedno operem, a drugo nosim, i tako u krug... A to je bila kartonska kutija onako s konopčićem i tako ja odlazim nju da tražim... Išla sam od jednog do drugog, ali je nisam našla. Umorila sam se i sela na kameni zidić, tu me slučajno prepoznao jedan dalji rođak iz Takova koji se preselio u Beograd. I pita on mene šta radim tu sama i ja mu kažem da tražim tetka Radu Lazarević. Uze on mene za ruku, ponese moju kutiju i išli smo od bifea do bifea dok nismo pronašli tetka Radu.

Neverovatno, ali u tom trenutku nisam osećala strah. U toliko surovim okolnostima sam rasla, da se i tada, dok sam sama bila u Beogradu u potrazi za Radom, nisam plašila, samo sam znala da moram da uspem. Da je bilo straha, ja bih se vratila u Milanovac. Evo, da ti to malo opišem...

Moja druga majka

Moj brat i ja smo nekih pola godine bili sami u kuću u šumi, živeli smo skroz sami dok su majka i otac bili u Nemačkoj. Oni su nas ostavili kod strica i strine. Moja druga majka je bila strina Jela, ona ima tri sina, ali ona kad je umrla, ja sam se derala kao magarica. Figurativno rečeno, kotrljala sam se od bola, jer je ona uvek bila tu za mene raširenih ruku.

Njen sin Miša je živeo u Beogradu i mi smo često išli zajedno da je obiđemo. Ona je uvek prvo mene grlila i plakala, a onda bi joj Miša rekao: „Majko, i ja sam došao!“ Gledala me kao svoje dete; mene su svi gledali kao siroče. Borila sam se s tim, uvek sam bila nasmejana, kažu da sam i tada bila mila...

Tetka Rada

Kad sam počela da živim kod tetka Rade u Beogradu, sve sam joj pomagala kako bih joj se zahvalila. Uvek sam se trudila da pokažem zahvalnost kroz sva svoja dela. Gledala sam da uradim sve što ja mogu kako bi neko shvatio da sam ja zahvalna za to što mi se pruža.

Tetka Rada je živela u kućerku kod Liona, imala je jednu sobicu i kuhinju. Ona je bila samohrana majka dvoje dece, oni su bili stariji od mene i ona me je primila. U jednom krevetu su spavali brat i sestra, a drugi, koji je bio polukrevet, bio je tetkin i tu smo spavale nas dve. Mene je moja tetka primila da ja spavam s njom! Ja sam uvek bila živka, stalno nemirna, pa ona vikne na mene: „Mirno spavaj, ja radim sutra!“, a ona kako to izgovori, mene sve počne da svrbi. Kao da milion živuljkica mili po meni, samo se pomeram i češem... Ali volela me je mnogo...

Kod tetke sam živela dve godine, do moje sedamnaeste.

Prvi dinar

Moj prvi zarađeni dinar bio je 1972, dok sam išla u srednju školu. U to vreme sam pevala u Kulturno-umetničkom društvu „Ivo Lola Ribar“, tu sam i odrasla, a Zahar je tada bio šef orkestra. On me je pozvao da za novogodišnje praznike pevam sa njegovim orkestrom par večeri. Radio je kao pravnik, bio je čika bauk koji se stalno derao na mene. Kada idemo na turneje, on je kontrolisao da li sam ja legla na vreme, i ja sam na njega gledala što je on dobar čika, kako on mene voli... Da, tako je počelo...

On je osnovao orkestar, ta kao audicija se održavala na Zlatiboru, znala sam da moram da imam neku svečanu haljinu. Naučila sam jedno 20 pesama. Ja sam na Beogradskom sajmu kupila neki žuti materijal, to je bio zapravo materijal za zavese, ali je bio najjeftiniji. Odnela sam ga kod majke moje drugarice koja je bila šnajderka i ona je meni napravila lepu haljinu, mislim da mi čak nije ni naplatila. Pazi ovu glupost: drugarice su mi dale veštačke trepavice! Odem ja tamo, izgledala sam kao tetka, a ne kao devojčica. Otpevam ja tih dvadeset pesama i gledam, ne znam šta ću dalje. Kažu oni meni „ajde još jednom“, i ja sve ponovim i prođem... Tako se završi moj nastup i tako zarađujem prvi honorar. Od tih para sam odmah platila gazdarici kiriju za stan za nekoliko meseci unapred i sve do dinara stavila na štednu knjižicu. Nazvala sam oca i rekla mu da mi više ne šalje pare za stan, da sam ja zaradila i da sam se snašla... E, tako sve počinje...

Zahar

E sad... Ne volim da pričam puno o svom braku sa Zaharom, ali...

U najvažnijem periodu svog života upoznala sam Zahara i iz tog našeg zajedničkog življenja nastale su najdivnije stvari... Pre svega naša ljubav, koja je stvarno bila prelepa i velika, dvoje naše divne i pretalentovane dece, i naša muzika, koja će nas i nadživeti. To su tri stvari najbitnije u životu jednog čoveka. To nas spaja, to je neraskidivo i to će ostati iza nas. Oboje naše dece su umetnici, ja se iskreno nadam da će oni i naši unučići nas spominjati po nečemu lepom. Ja sam zaista srećna što smo nas dvoje ostavili iza sebe toliko lepih stvari...

Tokom braka nas dvoje smo bili jako zauzeti, Zahar je bio u žiži javnosti. Jako je teško kada se dvoje ljudi bave javnim poslom, sve te obaveze dosta su uticale na naš odnos, nismo imali vremena.

Ćerka i sin

Ja sam svoju ćerku nosila kao veknu hleba sa sobom. Znaš one stolice kao u školi, je l’ pamtiš ti to, one što nisu bile tapacirane, daska samo? E, ja njih spojim, stavim jaknu na njih, da joj bude mekše, i tako je ostavim dok snimam u studiju. Šta ću, nisam imala kud, a stalno me je grizla savest što je tako... Meni ona danas kaže da je zahvalna na tome, jer misli da je primila više ljubavi nego Miloš, kog su čuvale druge devojke ili žene.

Ja sam nju umela da vodim sa sobom dok je imala pelene i cuclu. Jednom se desilo da drugarica koja je trebalo da je čuva nije došla, a ja imam nastup. Spakujem ja nju sa sobom i plačem, vrištim u kombiju, ne znam šta ću sa sobom. Jaaaooooj, gde ću ja sad sa njom, šta da radim sa njom?! Duša moja, ona je progovorila s 15 meseci; sećam se da je tada u kombiju izvadila cuclu i rekla: „Pa mama, ladi, molas...“ Nju su tu noć na smenu zabavljale Usnija i Lepa dok sam ja izvodila svoje blokove pesama. Ja sam mislila da je sve to ružno, a ona mi je, kaže, na tome zahvalna.

Najveća ljubav

Moja najveća ljubav - Branimir Vukićević - neprežaljena je ljubav. Umro je 2010. Nikada ga neću ni prežaliti. Za njim sam mnogo plakala, ali baš mnogo, godinama sam plakala. Znaš li kako sam prestala, naravno da ne znaš... Ljudi su počeli da mi govore da treba da me bude sramota, da sam imala dve velike ljubavi, a da mnoge žene ni za dva života ne mogu da dožive nijednu ljubav koja je slična kao jedna od tih mojih... Uvek sam se pitala da li mi je to nagrada ili kazna. Znam da je nagrada, ali ja to doživljavam kao kaznu...

Meni su se obe moje ljubavi samo dogodile, nikada nisam trčala da nađem ljubav, to mi se dogodilo. Mogu da kažem da sam optimista i da verujem da ta ljubav nikada neće prestati, ali ni da bol nikada neće prestati ili se smanjiti. Mi samo naučimo da živimo s tim, bol boli, a mi je samo smestimo negde. Mi je samo sklonimo, jer život koji dolazi samo je gura negde dublje u nas i mi jednostavno tako nastavljamo da živimo. Znam da, kad bih je pustila da se vrati, ona bi doletela kao ptica.

Iz duše i iz cipela

Nakon korone, sa snimanjem akustičnih pesama rodila se nova Goca. Postoje trenuci koji regenerišu i podmlađuju čoveka, tako je mene ovaj novi muzički pravac regenerisao. To je čista ljubav bez trunke proračunatosti. Drugarica mi je rekla jednu veliku istinu, moje pesme žive, jer ja pevam i iz duše, ali i iz cipela. Dam celu sebe pesmi koju snimam.

Bonus video: