„IZGUBILA SAM NEROĐENO DETE, A ONDA SAZNALA DA VIŠE NIKAD NEĆU BITI MAJKA“ Voditeljka priživela DRAMU za vreme bombardovanja

Voditeljka Lea Kiš Jokić važi za jednu od najpoznatijih voditeljki u Srbiji, svoju karijeru je započela sa samo 15 godina kada se zaposlila kao voditelji na jednom radiju u Pančevu, a već sa 18 godina je počela da radi na TV Beograd.

„Ja sam tada bila trudnica, čekala sam drugu bebu i desilo se ono najgore. Tada smo morali da idemo da se upisujemo da ne bismo dobili otkaz, a s obzirom da sam uvek imala sjajne kolege, gledali su mi kroz prste i pustili me samo da se upišem, da ne moram ništa fizički tamo da radim. Desilo se nešto strašno što nikada neću zaboraviti, ja sam došla na svoje dežurstvo, upisala se i desila se najveća tragedija na našim prostorima kada je naša profesija u pitanju. 16 kolega koji su preuzeli smenu su poginuli i od stresa i tuge da sam i ja mogla tu da budem ja sam izgubila bebu na najteži mogući način. Jedva sam preživela, posle toga su usledile operacije, različiti problemi vezani za moje zdravlje, ali sam polako uspela da isplivam iz svega toga. Jedno nerođeno dete je ništa nasprema tragedija koju je ostavio taj događaj na sve ljude i na sve nas koji smo bili deo televizije Beograd i RTS. To je trenutak koji ne treba da se zaboravi, treba da budemo svoji, držimo do sebe, ni jedna politika ne treba da nas stavi u situaciju da budemo glineni golubovi i da se ništa strašno neće desiti ako odemo i ako napustimo ovaj posao ali da nikako ne smemo da dozvolimo da nastradamo zbog tuđih interesa“, ispričala je ona pre nekoliko meseci.

„To je bio početak trudnoće, treći, četvrti mesec. Sve se iskomplikovalo, pa posle i saznanje da nikada više neću moći da budem majka. To je vrlo bolan period u mom životu, ali opet sam izašla jača, shvatila sam da je Bog tako želeo, da protiv Boga ne možemo, da je u tom trenutku najpametnije da ozdravim, stavim sebe na noge, da sve operacije koje su bile teške i rizične uspeju, i da budem dobra mama na dugo vremena svom detetu.“

Lea je otkrila i da li je njena ćerka Sara bila sa njom u tom trenutku.

„Jeste, ja sam bila svesna da se nešto dešava sa mnom. Moj suprug je bio glavni i odgovorni urednik sportskog žurnala, a mobilni telefoni su jako loše funkcionisali, nije to bilo ovo vreme. Nisam imala vremena da ga pozovem, imala sam vremena da samo sednem u kola i odvedem dete na sigurno. Desilo se jednom u hiljadu ili milion slučajeva, kako mi je kasnije doktor Radulović koji me je operisao objasnio, da mi je pukla aorta u stomaku, tu imate 15 do 20 minuta da preživite. Ja sam u stanju šoka uspela da stavim trogodišnju Saru u kola i da se dovezem ispred bolnice i samo da je predam medicinskoj sestri i da joj kažem da ako umrem da znam da dete neće ostati pod bombama i na ulici i Bog me je sačuvao. Sledeće čega se sećam je buđenje, bombardovanje, sirene, ćerka i muž su bili pored kreveta, a doktor mi je rekao da su me gubili dva tri puta, da je bilo vrlo riskantno. Nisu mogli da mi nađu krvnu grupu, izgubila sam dosta krvi i oporavak je trajao dugo, što fizički, što psihološki jer gubitak nerođenog deteta ostavlja posledice na svaku ženu, pogotovo saznanje da više neću moći da postanem majka.“

kurir.rs/nova.rs/preneo I.L.

Bonus video: