Da li se sećate poslednjeg dana?
- Nisam verovala da će tako otići. Kad me strgao za ruku, čak je počeo i da plače, baš je bilo i tužno i ružno... Mi se nismo razdvajali, odjednom čoveka nema, brzo je otišao i nisam očekivala, mislila sam da će još da poživi jer je bio pun života. Nas dvoje smo dva različita tipa, on je voleo život, ali desilo se tako, taj moždani udar. Nisam mogla da verujem da može da ga snađe.
Da se vratimo na sam početak vaše ljubavi.
- To je bilo nešto najlepše. Baš sam juče raspremala fioke i imamo sve što su pisali o nama. Gledam i mislim se kad pre prođe, baš je život kratak. Navikavaš se na situaciju koja dođe. Bili smo u KUD, on je bio već pevač i zvezda, a ja devojčurak. Gostovali smo po Srbiji i tako je krenulo i muzički i privatno. Bili smo jedan od dueta, a sada toga nema. Od tada se više nismo rastajali. Svaki dan se ne osećam dobro, ali...
Kako je izgledao dolazak u Beograd?
- Znate, kad dođete u veliki grad, to je nešto lepo. Imali smo sreću jer je oko nas bilo dobrih ljudi, nismo imali problema, tako je i dan-danas. Društvo koje smo upoznali u tom periodu je tu i dan-danas. Sve u svemu, bilo je lepo.
Bili ste jedan od poslednjih simbola Jugoslavije.
- Da! Naš duet je opstao bez obzira na situaciju. Žao mi je što me je napustio, to ne mogu da prežalim. Silvana je htela da nam bude kuma. Znate, u to vreme je bilo strašno da se Makedonac oženi Turkinjom, ali opstali smo uz sve muke koje smo prolazili, posebno ja kao žensko. Ali eto, napustio me je i ostavio samu. Evo sedim na trosedu i gledam te fotografije, pa imamo neku karikaturu koja je fantastično nacrtana. Kornjača, jer Želčevski znači kornajča. Pričam s vama i gledam u tu statuu koju sam obesila na zid, a ja sam kao Merilin Monro iznad te kornjače i prekrštene mi noge.