NA NAGOVOR ARMANIJA SE OŠIŠALA, BRUS VILIS JE TERAO DA SE NE VRAĆA U SRBIJU, A ONDA OSVANULE SLIKE DA SUPERMODEL RADI U PEKARI! Ivana Stanković za Kurir o svemu

Život Ivane Stanković je kao film. Rođena je u Srbiji 1973, živela je kao i svi tinejdžeri osamdesetih, ne sluteći da će jednog dana njeno lice krasiti najpoznatije svetske časopise. Kao top-model je radila revije za najveće modne kuće, a njenoj lepoti i neverovatnom telentu za dobro fotografiji su se svi divili.

Kako si počela da se baviš manekenstvom?

- Da šetam pistom nisam imala želju, niti sam baš volela najviše da radim kao manekenka, ali javila se želja za slikanjem i poziranjem. Ja sam bila i ostala vrlo stidljiva i introvertna. Moj tata je slikajući me za moj 12. rođendan primetio da ja na grupnoj slici sa drugarima sve vreme poziram. Kasnije, kad sam počela da se bavim manekenstvom uvek sam se osećala kao neka druga osoba. Prosto, nemam više stida, naravno uz muziku koja se meni sviđa. Bog mi je dao ne samo lepotu u fizičkom smislu jer to imaju mnogi, nego mi je dao upravo taj dar za poziranje. To sam prepoznavala i kod Lidije Vankiliski i Nataše Vojnović, koja je moram da naglasim naša najuspešnija manekenka. Ljudi često kažu da sam to ja, ali nije. Ja sam možda najpoznatija, ali je Nataša postigla najveći uspeh u svetu. Ja sam tada slala svoje slike raznim agencijama, ali su me odbijali jer sam mlada. Sa 16 su me primili i tad sam pobedila u Puli i onda sam bila treća na svetu "Super model on the world".

Kakav je bio osećaj? Sa 16 godina si pobednica, treća u svetu na takvim listama.

- Ja sam znala da ću pobediti. Išla sam i u Los Anđelesu na pobedu i onda sam plakala kad sam bila treća. Na kraju sam napravila veći uspeh i od pobednice, ali kad sam tada zvala tatu, ja sam plakala. Oni su mislili da sam ja loše prošla, govorio mi je da ne plačem, da on veruje u mene... Mama se nije mnogo bavila tim mojim počecima, a nije ni tata, ali je jednom otišao na probu sa mnom u Milano i kad je video sve što tamo radimo, rekao je mami da je taj naš način rada kao vojska. To ga je smirilo potpuno. Vratio se u Srbiji tih godina, svi znamo kako su izgledale devedesete. Rekao je mami da sam ja tamo bezbednija nego ovde.

Koje je bilo tvoje prvo angažovanje i koliko ih je bilo mesečno kada si najviše radila?

- Ja sam prvo angažovanje dobila već tada u Milanu za neki frizerski salon i neke trenerke. A kad sam počela baš aktivno da radim dva puta mi se desio osećaj koji me je uplašio, a to je da se probudim ujutru i ne znam gde sam. Onda zovem recepciju da ih pitam, to mi nije bilo prijatno. Jer jedan dan si u Milanu, onda Cirih, vratila sam se za Minhen, a gde sam se danas probudila? O svemu tome sam pisala u svojim knjigama "Strast" i "Bez daha". Bilo je i lepših i ružnijih apartmana, situacija, a na početku sam tada živela u kući porodice Ford jer sam počela s tom agencijom. Oni su brinuli o devojkama koje nisu napunile 18, i u toj kući su postojala pravila. Kad se ruča, večera, a i ako je bilo kućnih pomoćnica morao si da zatežeš svoj krevet, sve ono što ja nisam radila kod kuće. Ja kad sam se vratila moj otac je rekao da me konačno neko prevaspitao.

Koliko si dugo bila odsutna od kuće?

- Svakog trenutka sam mogla da se vratim kući, ali ja sam radila, živela svoj san. Bio je momenat kada je kod nas počelo da se dešava ono što se dešavalo, sankcije i to... Teško mi je bilo da dobijem svoje. Tada su me u ageniciji pitali šta mi je s prstima na ruci. Trebalo je da slikam ruku za neko prstenje, a meni su prsti bili kvrgavi od silnog obrtanja telefona da čujem svoje ovde. Po 40 puta sam zvala da bih dobila Beograd i čula glas svojih roditelja. U to vreme su bili oni telefoni koji se okreću. Nisam se nikad žalila jer sam shvatala situaciju. Ta situacija me bolela, ali sam nekako i bila srećna zbog onoga što radim. Nikad neću zaboraviti let Pariz - Milano. Uzela sam neki časopis gde su strani mediji pisali sve najgore o Srbima. Te nepravde su me bolele, ali nikad nisam imala problema s ljudima u svom poslu.

Sarađivala si sa najvećim imenima ikada što se modne scene tiče. Versaće, Armani, Guči, Beneton, Vog, Gotje, Šanel...

- Da. Mene je Donatela odabrala za Versaće. Bio je jun i ona je odabrala sedam, osam modela i tu sam bila ja za one čuvene stepenice na Španskom trgu. Ja sam inače prezirala te đpanske stepenice jer su tako glatke da je to strašno. Tad sam i zaboravila za koga radim (smeh), bilo mi je bitno samo da ne padnem. Što se tiče Armanija, ja sam bila njegovo zaštitno lice i tako je sve i krenulo. Uvek sam sanjala o uspehu koji se nije dešavao onom brzinom kojom sam ja očekivala. Svi su želeli da sarađuju sa mnom, a nešto mi je falilo i uzimali su druge. Onda je usledila situacija kao na filmu. Armani je mene hteo da angažuje nekoliko puta, ali je odbijao. Onda je na kraju pozvao još jednom i moji iz agencije su me poslali. Ulazim ja kod njega, obučena u njegovom nekom modelu i tu su bili njegovi najbliži saradnici. Gleda on mene, gleda, šta to na meni ne valja. Imala sam sve. Lepotu, visinu, držanje, ali nešto fali. On je bukvalno ustao, prišao mi pokupio kosu s lica i reko "To!". Rekao mi je da se ošišam i da mogu da radim s njim. Mnogi su me i pre njega savetovali da to uradim, ali on je presudio. Ja nisam htela da imam kratku kosu, ali sam shvatila da moram. Sela sam, naručila kapućino u salonu i ošišala se. Pre Armanija je bio i Beneton, onda Italijanski časopisi i put u Afriku. Jer sam se ja ošišala u februaru, a revije su bile krajem marta. Zbog promene frizure sve se promenilo i svi su želeli da rade sa mnom. Posle su se i neke druge manekenke šišale, ali to nije bilo to. Revije se samo u Srbiji dešavaju uveče, na svakom ostalom mestu se dešavaju prepodne revije.

Osim saradnje sa Armanijem, Versaćem i svim ostalim svetskim brendovima, doživela si i da sarađuješ s Brusom Vilisom?

- To je bilo kasnije, 1998. Radila sam za brend Police njihove naočare i kad su odlučili da sarađuju s Brusom pozvali su i mene. Meni je jako tužno ovo što mu se sad dešava, a tada... Pa nije on bio čovek koji se meni nešto sviđao, pa da sam bila nešto oduševljena. Da je bio Tom Kruz, priča bi bila drugačija. (smeh) Ali, što se Brusa tiče ne mogu da zaboravim koliko je njemu bilo šokantno o bombardovanju Jugoslavije. Odvrćao me rekao da trebam da ostanem, da imam papire, gde ću sada kad je tako. Ali ja sam htela da budem sa svojom porodicom i on mi je rekao da nisam normalna.

Šta je ono što ne zaboravljaš?

- Jao, toliko toga... Kad to radiš misliš da je to sve normalno, a kad kasnije pogledaš shvatiš koliko je to sve filmski. Baš zato sam radeći projekat "Supermodel u super marketu" pokazala da može i neko ko je sve to prošao i doživeo može da živi jednim običnim životom. Meni niko ne može da oduzme sve ovo što sam uradila, ali da mi ne daj bože zatreba da zaista radim da bih preživela ja sam dokazala sama sebi da poštenim radom mogu sve. Nažalost, manekenstvo je prelepa ali nesigurna profesija, kratko traje. Mnogi se ne snađu s novcem. Poznajem slučajeve gde te neke devojke nemaju nikakvu ušteđevinu, nemaju od čega danas da žive. Zato ću se uskoro posvetiti edukaciji devojkama koje žele da budu manekenke. Ali edukacija o onome što je stvarno manekenstvo kada nisi na pisti i ispred aparata.

Šta bi volela da ti se nije desilo, što se karijere tiče?

- Apsolutno ništa. Jedino ono što mi je žao je što se taj moj uspeh dešavao u najgorem mogućem vremenu za zemlju iz koje sam došla tu gde sam bila. Jer bi moj uspeh bi sigurno bio veći. Mnoga angažovanja sam propustila zbog toga što nisam mogla da izađem iz svoje zemlje. Eto, to mi je možda malo krivo, jer bih sigurno još više postigla.

Slikala si se i za Vog. Rekla si da je taj dan bio vrlo uspešan, ali privatno jedan od najtežih perioda u tvom životu.

- Ne dan, mesec. Meni je bio san da budem na naslovnoj strani Voga i kad sam dobila to izdanje gde sam ja sam odmah poslala to svojoj kući, da bi tata video. Mama kaže da je tata video, ali da li je to tako ja neću saznati. Ona je rekla da jeste i nek bude tako. On je ubrzo preminuo i ja nikada nisam htela da pogledam ni taj časopis ni slike, meni je to "lepo" preselelo. Ja sam bila vezana i za oca i za porodicu i to kad se desilo, meni je moj posao pomogao. Mnogo sam radila. I svako ko me je gledao mislio je da sam srećna. Izlazila sam i po klubovima i sve je delovalo kao da se ništa ne dešava, a to je bio samo moj neki način da prevaziđem sve to, da ne mislim o tome da tate više nema. I dan-danas ja razmišljam šta bi on rekao i kako bi reagovao na neke moje odluke. Priznajem da sam uradila neke stvari koje se njemu ne bi dopale, ali to su stvari koje se tiču emotivnih odnosa i loših ili manje loših odluka.

Kad smo već kod emocija i partnera, kako su te muškarci doživljavali?

- Uvek sam imala svoj tip. Mladi, lepi, sa bejbi fejsom i skoro uvek su moje ljubavi bile među modelima. To su bili moji tipovi.

Da nisi manekenka šta bi bila?

- Pevačica. Ali ne ona koja gradi i juri karijeru. Nego ona koja sedi u kafani i peva. Bog mi dao sluh, glas baš i ne ali ko sve danas peva...

E, kad smo kod muzike. Čuo sam da si na svim fotkanjima tražila narodnu muziku da ide u pozadini dok ti poziraš?

- Meni je narodna muzika pomogla mnogo. Nosila me, veselila... Svi su reagovali pozitivno, sem jednom u Cirihu kad je fotograf bio albanskog porekla. Rekao je da ne želi da sluša tu muziku. Na pitanje zašto, rekao je da ga to nervira. Međutim, oni su mu rekli da ne mogu da mu ispune želju jer ja dobro radim kad je baš ta muzika. To je bio Halid, Dragana Mirković, Halid Bešlić, Mira Škorić. Mnogima se to svidelo. Jedan Italijan mi je rako da ne razume ništa ali da oseća da je naša muzika sve, život i smrt. Mnogo sam volela da radim uz Džejovu pesmu "Lubenica".

Da li si nekad dobila ponudu za rijaliti?

- Nema ko me nije zvao, ali nikad nisam pristala. Zbog toga sam i zabranjena na jednoj televiziji.

Planovi za dalje?

- Volela bih da napravimo opet neku emisiju koja je bila kao "Top Model" i da idemo Srbijom i tražimo neku lepu potpuno prirodnu devojku. To bi bilo divno, a pre toga moj projekat "Supermodel u Supermarketu".

U poslednje vreme po medijima se pisalo da ti radiš u pekari, trafici. Sada nam ti objasni o čemu se tu zapravo radilo

- Da, ja jesam radila sve te poslove, ali to je u sklopu projekta. Inače, moram da kažem da me šokirao momenat kako su mediji dočekali Romanu nakon pljačke. Ona je obrukala i sebe i državu, a nakon svega dočekana u Srbiji kao kraljica. Onda Katarina Rebrača i ono što je uradila, a opet znam da bi je mediji dočekali kao najveću zvezdu. E, a kad Ivana Stanković odluči da radi u pekari, to je sramota. Imamo potpuno pogrešan sistem i u svetu, ali kod nas se baš izdvojilo. Moram da kažem i da sam se jako pokajala i da me bilo sramota što sam gostovala u emisiji zajedno s Milicom Dabović. Ona je malo nakon te emisije otvorila onaj profil i meni je bilo mnogo žao. Sve to se skupilo i ja sam rekla sad ću ja da pokažem da možemo svi da na pošten način da zaradimo.
Bilo je teško, naporno, ali je meni postajalo sve zanimljivije. Živela sam baš onako kako ljudi žive. Išla prevozom, radila pune smene, sve, sve kako treba. Toliko mi se usladilo da sam u trafici radila 5 meseci. Pekara mi je bila najteža. Komšije su me čudno gledale kad me vide da se vraćam iz treće smene u uniformi i sva prebledela od posla. Ja sam sve te poslove našla preko oglasa, neki su me prepoznali neki, doduše mali broj nije. Ja sam htela da se to ekranizuje, međutim kad sam videla da ti ljudi koji su radili sa mnom kao i klijenti nisu bili opušteni odustala sam od snimanja. Inače, još nešto je dovelo do toga, a to je momenat kada je jedna manekenka završila u zatvoru zbog prostitucije, to mi je mnogo teško palo. Ali, u svemu ovome kad ste vi svi objavili da radim u pekari i ostalo, mi je najzanimljivije bilo kada su me ljudi zvali i nudili pomoć. Neki ljudi koje nisam ni čula ni videla godinama, to mi je bilo mnogo drago. To su ljudi koje sam bukvalno možda sretala samo nisam ih ni poznavala, eto to je bilo meni slatko.

Kurir.rs