"VOZILE SU NAS LIMUZINE, SPAVALI U SKUPIM HOTELIMA PA ZAVRŠILI U PODRUMIMA" Emilija Kokić godinu dana nakon Evrovizije ostala bez svega: Zamislite taj pad...

Emilija Kokić sa bendom Riva pobedila je 1989. godine na Evroviziji. Pesma "Rock me baby" i danas se rado sluša, a napisao ju je Rajko Dujmić.

- Neopisivo je to rečima. Velim, mislim da je naš organizam na neki način limitiran koliko emocija može propustiti i zato za sve što je iznad tog limita, čoveku se čini da sanja. I danas mi se ponekad tako čini. Recimo, dugo mi je trebalo nakon te pobede da shvatim zašto me ljudi gledaju, nisam živela tu popularnost. Samo bih povremeno shvatila da su me verovatno prepoznali kao pobednicu Evrovizije. Pa i danas me mladi novinari pitaju kakav je osećaj biti upisan u istoriju, a ja im ne mogu reći kako često ne uspevam shvatiti da se to stvarno dogodilo. Često imam osećaj da znam tu neku Emiliju, jedinu hrvatsku pobednicu Eurosonga u istoriji, i gledam taj njen uspeh sa strane, kao da ne hodam s njom ukorak.

Ipak, uspeh je bio konkretan i popularnost enormna?

- Odjedanput se svi žele fotkati s vama, posebno su nas volela deca i pokušavala sam uvek biti dobre volje i ispuniti im želju, iako sam ponekad bila strašno iscrpljena. Uvek sam razmišljala da je taj kontakt tom detetu važan i da će mu ispuniti srce, da su fotka ili autogram najmanje što mogu učiniti kako bih im vratila svu ljubav.

Raste li broj prijatelja nakon takvog uspjeha?

- O, da, svi vas se sete. Ako su nečije namere loše, okrenula bih se i otišla.

Je li s popularnošću stizao i ozbiljniji novac?

- Eh, kad su nam trebale biti isplaćene tantijeme, u zemlji je bila ona zloglasna dnevna inflacija. Zato je bolje da se ne prisećam koliko nam je novca pojela, posebno budući da su tantijeme bile isplaćivane kvartalno. Od 1989. do maja 1990. imali smo status pobednika Eurosonga i pozivali su nas na nastupe po svim vodećim televizijskim emisijama u Evropi. U to smo vreme solidno zarađivali, putovali smo, nastupali, sklapali neke ugovore, u naše su ime pregovarali naši švajcarski menadžeri, sve je izgledalo fenomenalno. Švajarci su nas pitali kakvu muziku želimo izvoditi, mi se izašnjavamo za muzički stil između grupa Roxette i Eurythmics. Složili su se s tim i ponudili nam da potraže autore koji će za nas pisati pesme, pa nam je dve pesme napisao Per Gessle iz grupe Roxette. Za aranžera su nam dodelili čoveka koji je radio s Bowiejem i Tinom Turner. Otišli smo u studio, preselili na neko vrijeme u Švajcarsku kako bismo snimili album. Prvi naš single bio je pred objavljivanjem, ali počeo je rat. Moji roditelji i brat beže pred granatama u podrum i mi bismo trebali svetu biti predstavljeni kao jugoslavenski hit bend? Nismo to mogli i sve je stalo.

Šta ste uradili?

- Pokrenuli mnogo humanitarnih koncerata. Ali bili smo skupi pogon i uspeli smo tako opstati godinu dana. Morali smo stati i prestati. Zamislite taj pad. Pa nas su u svim evropskim centrima na aerodromima dočekivale skupe limuzine, vozile na koncerte, pa u skupe hotele, na skupe večerice u skupe restorane i tako iz dana u dan. Nekoliko dana nakon toga završili smo u podrumima bez struje i pod granatama. Na svu sreću, imam tu mogućnost prilagodbe jer mislim da bih inače poludela.