OD VRTOGLAVOG USPEHA DO POTPUNOG FIJASKA! Emotivna ispovest zvezde 90-tih: Morali smo da prodamo stan...

Oliver Stoiljković bio je jedno od prepoznatljivih imena muzičke scene devedesetih, a razloge zbog kojih se povukao iz javnosti, kao i detalje o svom povratku, otkrio je nedavno u domaćim medijima.

Da li vam nedostaju devedesete godine i period popularnosti?

„Prvi album sam izdao 1997. godine, bilo je drugačije vreme, svakih godinu dana sam izdavao album, a što se tiče mog poslednjeg albuma koji sam izdao ove godine, to je krik besnog pileta, bilo bi mi jako žao da sve to ostane na kompjutera, želeo sam da izdao album i potrudiću se da krenem da promovišem pesmu po pesmu. Sad sam uradio spot za pesmu ‘Ludim’, a hteo sam da snimim i spot za pesmu ‘Bože čuvaj Srbiju’ koju sam napisao 1999. godine za vreme bombardovanja, tada je bila Srbija i Crna Gora i nikako da izbacim pesmu, a da niko ne kaže – ti si za žute, ti si za crvene, … A pesma je patriotska, pusti me, ne diraj me, govori pesma. Dogovarao sam se sa Rastkom Jankovićem da snimimo spot ispred Hrama Svetog Save, ali on je počeo da snima serije i nikako da dođem do njega, a ja sam ne mogu da zaokružim ceo taj projekat.“

Početak karijere

„Pre nego što sam izdao solo album, imao sam par bendova, prvi se zvao ‘Nije to ništa’ i na kraju ništa nije ni bilo. Bili smo jako talentovani klinci, imali smo 16 godina. Pokojna mama mi je kupila gitaru, pa sam posle šest meseci napisao prvu pesmu, ne sećam se nikako sam upoznao Ivana Miloševića, on je dugo sarađivao sa Futom Radulovićem, a takođe je bio u prvoj postavi Mobi Dika. On i ja smo tada napravili grupu ‘Crna ruža’, Futa nam je dao ime i ubio nas na mestu jer je tada postojao samo prvi, drugi i treći kanal RTS-a i sva tri su bila državna kanala, a naziv Crna ruža je naziv jedne sekte…“

Bilo je burno ali lepo vreme.

„Kad krenu ljudi da se žale… Neki ljudi ne znaju šta je nemati. Ja sam na jesen 1993. godine išao u vojsku, tada je bio Avramovićev dinar, prvi put se izjednačila marka sa dinarom, to je vreme od 50 hiljada, 500 hiljada, … Ja u tom trenutku odlazim u vojsku, a zemlja se raspada, rat je u Bosni još uvek trajao. Kad sam se vratio iz vojske imao sam taj bend i izdali smo pesme za Lacky sound, ali smo se brzo raspali. U to vreme su se mnogi bendovi raspali, a ono što pamtim tih devedesetih to su festivali u Herceg Novom i u Budvi, tada su bili i oni mali telefoni, samo SMS, nema interneta. Danas su svi na telefonima i u kafiću i u autobusu, a u ono vreme moj prijatelj Arsa i ja izađemo na Obilićev venac, sednemo i gledamo žene, a danas ljudi ne komuniciraju toliko.“

U kojoj meri ste vi imali ili nemali?

„Moji su se razveli 1993. godine posle 26 godina braka, ja sam završio osnovnu školu i sećam se da je kurs da se upiše srednja škola koštao 10 maraka, molio sam oca da mi da te pare i na kraju mi je dao, ali ja nisam otišao na taj kurs jer smo od tih para živeli naredna dva meseca. I sad kad mi neko nešto kaže… Tada smo išli u vojsku i tek posle 21 dana je zakletva i tada te vide roditelji, tada je bila disciplina… Plašim se da danas nova generacija nema filter uopšte, oni i ne znaju da su nekoga uvredili, a mi smo se tih godina mnogo više družili.“

Razvod roditelja

Kako ste podneli razvod roditelja?

„Moja priča je teška i ne bih je iznosio, oni su se svađali 10 godina dok se nisu razveli. Bolje da se razvod desio ranije nego tada, možda bi majka bila živa. Jednostavno neke stvari moraš da živiš da bi razumeo, majka mi je primala socijalno jer joj je ostalo šest meseci do 15 godina radnog staža. Ona je bila poluinvalid, imala je problem sa aterosklerozom, puno je pušila cigarete, od toga je i umrla, posle tri operacije. Gledaš roditelje koji ne mogu da gledaju sebe.“

Zašto se nisu razveli ranije ako je bila takva situacija?

„Moja majka je iz Leskovca, sa 17 godina je pobegla sa mojim ocem, srušila je sve mostove iza sebe. Ona nije imala gde da ode, razvela se od njega i ostala u istom stanu i dalje su se svađali kao razvedeni. Ona nije imala gde. To je stan u 21. bloku na Novom Beogradu gde je danas arena, ali u tom trenutku ne postoji areni ni ništa. U tom trenutku da prodaš to, ti ne možeš da kupiš četiri stana.“

Zar nije mogla da se vrati u Leskovac?

„Nije imala gde da se vrati, majka joj je umrla, u tom kući je živela neka sestra. Mi smo jako inertni, kada kreneš da živiš život u poluagoniji, ti onda i ne živiš, nego životariš. Koliko je problem nemati, problem je i imati. Ako nemaš želju da zaradiš neki novac, ako imaš sve ili ako si bio sa najlepšim ženama, vozio najbolja kola, proputovao ceo svet i tako dalje, ti onda nemaš želju ni za čim, ljudi se onda odaju porocima.“

Ima mnogo takvih žena koje nemaju gde da odu…

„Tada se raspala stara Jugoslavija, ona je radila u SIV (nekadašnje Savezno izvršno veće, prim. aut.) u šanku, ja tada nisam imao ni 18 godina. Ona je bila samohrana majka i dobila je otkaz kao tehnološki višak. Moj najveći problem sada je kako napraviti neku penziju, ja ne znam koliko ću još moći da pevam, možda još pet, a možda još 20 godina. Danas možeš da dođeš do posla čuvara, da radiš na trafici, u marketu za minimalac. Moja rođena sestra je šest meseci bila na birou, a onda je jedva preko veze se zaposlila u vojsci. To su razlike u vremenima nekad i sad. Jedan poznati komičare rekao je pre 100 godina da je samo kralj imao topao tuš da se okupa, i da narod ne razume da mi živimo kao kraljevi. Zašto sam ja debeo? Pa, zato što mi je sve dostupno, neaktivni smo postali, udoban život je postao dostupan…“

Samim tim smo postali nezahvalni…

„Tako je, hvala Bogu ništa me ne boli, ali najviše mi nedostaje nedostatak komunikacije.“

Da li je majka kasnije iznajmila stan, odselila se od oca?

„Ne, ona je umrla u 54. godini. Otac je podneo papire za razvod, razvelili su se, ali smo svi ostali i dalje da živimo zajedno. Sestra se kasnije udala i dobila dva sina, ali se razvela posle 17 godina braka. Moja majka je dete razvedenih roditelja, njen otac je pobegao sa mlađom. Tako da eto, ja se na kraju nisam ni ženio. Sada živimo sa sestrom i njenih dvoje dece. Prodali smo onaj stan na Novom Beogradu jer ja tokom korone nisam radio godinu dana, nismo imali para, tata je umro u 80. godini 2019. godine i mi smo 2020. godine prodali stan. Ja sam pred koronu dobro radio i imao neki štek, ali kada živiš na Novom Beogradu to je … Moja drugarica ima stan kod A bloka i kaže mi da su joj samo režije 500 evra, ona ima stan od 100 kvadrata, ali zamisli da samo za režije daješ 500 evra mesečno… Lepo je živeti u Beogradu na vodi, ali to je samo za one koji imaju dubok džep. Mi imamo tu varijantu, kupiš ‘ferari’, i ako ti rikne far ti nemaš pare da zameniš – kući ti se raspao parket, mama ti nema zub – ali ti voziš ferari.“

Kurir/Nova

 Denseri na okupu: