HALID MUSLIMOVIĆ BEŽAO IZ JNA: Nisam bio dobar vojnik, išao sam kući bez pitanja! U kasarni u Skoplju desio se sudbonosan susret
Halid Muslimović, koji planira koncert 12. novembra u Sava centru, nedavno je objavio knjigu "Mene je učilo vreme" u kojoj je otkrio neke stvari iz privatnog života ali i sa estrade.
U jednoj delu se dotakao i služenja vojske u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Kako je napisao, on je često bez dozvole napuštao kasarnu kako bi se video sa suprugom.
Bežao iz vojske
- U aprilu mesecu 1980. godine sam otišao na odsluženje vojnog roka i privremeno sam morao da zaustavim moju muzičku karijeru. Po VES-u (vojno evidencijska specijalnost) bio sam vozač tenka i tako sam dobio da vojni rok služim u kasarni kod Banjeluke gde je bio centar za obuku tenkista. Bio sam dobar na obuci, i posle su planirali da me ostave da radim kao instruktor, ali nisam bio baš primerenog vladanja - često sam išao kući bez pitanja, nisam bio dobar vojnik, a kako sam se oženio nešto pre odlaska u vojsku, to me je dodatno motivisalo da često odlazim kući, kako sam već rekao, bez pitanja, i to me je koštalo vojne karijere - piše u svojoj knjizi Halid.
Sudbonosni susret
- Dobio sam prekomandu u Skoplje. Tamo mi je bilo dobro, brzo sam se uklopio i tu sam upoznao Srđana Jevđevića, kasnije poznatog kao Đino Banana. Sa njim sam se družio, imali smo zajedničke teme, a i svirali smo u vojnom orkestru. On je svirao bubnjeve i bio je veoma talentovan, videlo se da će napraviti nešto u muzici. Međutim, u toku odsluženja vojnog roka, desio se, za mene, sudbonosni susret sa harmonikašem Vojom Bjelošem iz Sarajeva. Vojo Bjeloš je bio mladi i perspektivni harmonikaš koji je muzički stasao pored Ljube Kešelja. Bio je član orkestra „Mlade Sarajlije“ koji je vodio Mića Radovanović, kao i orkestra „Ilidža“ - nastavio je pevač.
- Po našem upoznavanju, Vojo je rekao da je on iz Sarajeva i da radi sa svima, a vrlo često i sa orkestrom tad već poznatog muzičara i kompozitora, Ibre Mangafića. U vojsci smo se sprijateljili, vodili smo duge razgovore i pravili planove za budućnost. Obojica smo bili u vojnom orkestru i bilo smo veoma uspešni. Imali smo mnogo nastupa na zabavama i u Banjoj Luci i u Skoplju i dobijali smo pohvale za svoj rad, ali i slobodne dane koje ja nisam koristio jer sam ih čuvao da skratim vojni rok i da što pre idem kući.
- U toku služenja vojnog roka u Skoplju, naš vojni orkestar je imao dogovor da svira na novogodišnjoj zabavi na kojoj će biti civili i vojnici. Jedan zastavnik, sa kojim sam bio dobar, bio je organizator tog događaja i rekao nam je da, ako bude dobra svirka, dobićemo svi po sedam dana odsustva. Ja sam mu na to odgovorio: „Svirka za sedam dana nagradnog odsustva neće biti ništa, o…
za četrnaest će biti odlična, i to da nam dozvole da odlazak kući bude gotov uoči Nove godine, a ne da čekamo 1. januar“. On je na to pristao i mi smo odradili vrhunsku svirku. Svi su bili zadovoljni, a mi smo dobili po četrnaest dana odsustva.
Sa Vojom sam dogovorio da, kada završimo vojni rok, dođem do Sarajeva i da krenemo u estradnu priču. Tada sam već u vojsci imao napisanu moju pesmu „Čuvaj prvu ljubav“. On mi je napisao pesmu „Hej ljubavi u dalekom gradu“. Naše prijateljstvo je trajalo sve do njegove prerane smrti 1987. godine, kada je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Imao je samo 27 godina - otkrio je u svojoj knjizi.
