"NISMO IMALI GDE SVEĆU DA ZAPALIMO, IŠLI SMO U DRUGO SELO" Radovi na crkvi koju Viki gradi u rodnom mestu njenog oca privode se kraju: Na to smo posebno ponosni

Viki Miljković i njen suprug Dragan Tašković Taškegrade crkvu u rodnom selu njenog oca Jug Bogdanovcu kod Niša.

O ovoj temi pricali smo i sa Viki tokom intervjua koju je ekipa Kurir televizije radila u Istanbulu.

- Ja sam rođena u Nišu, Veliki Vrtop je rodno selo moje mame, a Jug Bogdanovac je rodno selo mog tate. Ja sam tamo kao dete obožavala da idem i sad volim da idem. Nažalost, nema nikog od mojih više, ali volim da obiđem, odem, izađem na groblje babi i dedi, obiđem imanje. Moj Andrej nema baku i deku na selu. Tašketovi roditelji žive u Surčinu, a Surčin odavno više nije selo. Totalno se urbanizovao. Kako Taške voli da kaže, ja sam seljak iz Surčina, a on to s ponosom kaže, u najpozitivnijem i najlepšem svetlu. Žao mi je što moj Andrej ne može da odlazi na selo jer to nosi neke mnogo lepe momente - rekla je muzička zvezda pa nastavila:

- Ja sam kao dete odlazila i kod maminih u Veliki Vrtop i kod tatinih u Jug Bogdanovac. I tamo sam stekla i ponela neke stvari. Rođena sam u Nišu, a živim u Beogradu od svoje 19. godine. Prelep grad, grad koji obožavam i mislim da svoj život više ni na jednom drugom mestu ne bih mogla da zamislim. Ali nigde takvo iskustvo ne mogu da pronađem i da ponesem te neke lepe stvari kao što sam kod moje bake i deke na selu i u jednom i drugom ponela i naučila i to je nešto s čim se ponosim. To su neke vrednosti koje su me naučile i koje su me formirale ovakvom ličnošću kakva ja jesam danas.

Ekipa Kurira je svojevremeno išla u oba sela.

- Drago mi je, jer to treba videti, to je prelepo. Netaknuta priroda, ti divni ljudi koji tamo žive, koji su jako gostoprimljivi, i kad nekog ne poznaju, uvek su raspoloženi. Ne znam kako su vas dočekali, ali pretpostavljam, jako su raspoloženi da svakom izađu u susret, iako gore u rodnom selu moje mame, još jako malo ljudi živi. Ne znam da li ih ima 50-ak.

U Jug Bogdanovcu se priča da završavate crkvu kojoj ste ti i Taške ktitori.

- Da, ja to ne volim da iznosim javno i ne volim da pričam o tome. Mi to radimo iz svog srca i za svoju dušu, ali o tom potom, to nekom drugom prilikom, nek ne bude to sada tema ovog razgovora.

Hteo sam da dobijem potvrdu priče, meštani su jako ponosni na to.

- Naravno. Mi smo došli na samom početku kad je bio temelj urađen i započeto da se zida. Taške i ja smo preuzeli i evo vodimo to do kraja. Završavamo crkvu, sada freskopisac oslikava sve to. Urađena je fasada, stavljeni prozori, vrata, kupole, unutra oltar, sve što je trebalo. Polako privodimo kraju. To traje već par godina, jer crkva se ne gradi za šest meseci i godinu dana, to ide malo duže, ali kažemo otom potom, to je tema za neku drugu priču, ali na to smo posebno ponosni jer to je rodno selo mog tate, ja sam tamo odlazila kao dete i sa svojom babom nisam imala gde sveću da zapalim, nego smo išli u susedno selo koje je nekih sedam, osam kilometara daleko.

Kurir/Goran Jovanović