"UNUK JE SMEŠTEN U DOM ZA OMETENE" Bolna ispovest Maje Odžaklijevske: Živi na selu, razočarana u prijateljice, bije teške bitke, a otkriva i istinu o siromaštvu

Interpretacija Maje Odžaklijevske nikada nikoga nije ostavila ravnodušnim. Pesme kao što su: “Daljine”, “Sve ti opraštam”, “Ti si taj što luduje”, “Budi dobar kao što sam ja”, “Srećo reci” su bile i ostali hitovi koji se i danas rado slušaju i pevaju.

Mnogi muzički sladokusci se već godinama pitaju gde je i šta se dešava sa Majom Odžaklijevskom. Ona na to odgovara mirno i bez patetike

- Svi ljudi, kad odu u penziju, njih više nema na radnom mestu. Tako sam otprilike i ja shvatila to svoje radno mesto. Ja sam u penziji i, ako se tu i tamo ponekad pojavim da pozdravim kolege na neki muzički način, ja to uradim. Iskreno govoreći ne volim druge događaje. Ali kada postoji neki lep događaj, ja sam prisutna.

Pevačica otvoreno govori i o odnosu prema muzici danas.

- Nastupi mi ne nedostaju. Ono što mi nedostaje jesu nove pesme. Imala sam običaj da mislim da je moje mesto u studiju, ne na nastupima, nego baš u studiju. Volela bih da sam mogla da se bavim muzikom iz studija, da snimam vokale, ali i da snimam svoju muziku. Tada bih, čini mi se, bila najsrećnija. Ja zaista ne volim da se eksponiram.

Iako priznaje da vlada scenom, ističe da joj javni nastupi nikada nisu bili suština.

- To je nešto za šta se čovek pripremi. Znate da je to vaš zadatak i vi valjano uradite svoj zadatak. Ali generalno sam ja ljubitelj studija i muzike unutar studija. Volim da sarađujem i na aranžmanima, da dajem neke ideje. Prosto, studio me inspiriše mnogo više nego javni nastup - ističe ona.

Nije imala novca za nove pesme

Ipak, ostaje žal zbog neostvarenih planova.

- Žao mi je što svih ovih godina nisam imala priliku da snimim nove pesme. Prvo, to je trebalo samostalno finansirati, a ja, naravno, nisam imala mogućnosti za to. Drugo, u poslednjih, uslovno rečeno, desetak godina posvetila sam se Luki. Pa je onda njegova majka, odnosno moja kćeka preuzela tu brigu jer sam ja već onemoćala, ostarila sam. Ona se dugo borila i bori se i dalje. Evo, uskoro ćemo videti Luku, biće kod nas u gostima.

Govoreći o svojoj karijeri, Maja ističe da je i dalje prisutna kroz ono što je ostavila iza sebe.

- Postoje razni ometajući faktori, ali ja sam prisutna samim tim što je sve što sam uradila ostalo kao evergrin. Ljudi to vole da slušaju. Jeste da je to mali opseg, ali ljudi to vole. Volela bih da im pružim više, ali postoje okolnosti u kojima ja ne mogu da izađem u susret. Ipak nada postoji. Govorim o studiju, možda čak i o nekom javnom nastupu, koncertu u Beogradu - to bih volela. Mene još uvek služi glas, još uvek sam fizički dovoljno jaka da mogu da podnesem taj teret. Daće Bog!

Na opasku da je tokom karijere često bila u zapećku, Maja iznosi svoje mišljenje.

- Nije do mene. Ja sam vrlo profesionalna, vrlo revnosna. Za mene je dogovor izuzetno ozbiljna stvar, pitanje obraza. Nikada nisam prekršila nijedan dogovor bez naročite smetnje. Žao mi je što nisam pružila više, ali to što sam bila u zapećku posledica je mnogih ometajućih faktora.

Ne ulazeći u detalje, povlači paralelu sa svakodnevnim životom.

- U svim profesijama ljudi nailaze na spoticanja, revanšizme, neodobravanja, smicalice. To se dešava svuda. Problem je kada se to desi u javnoj profesiji, tada budemo obrisani kao gumicom. Od 1989. godine naovamo su “obrisani” mnogi kvalitetni ljudi, jer to nije bilo isplativo onima koji su pravili prostor i ulagali novac u određene pevače. Nestali su Boba Stefanović, Lola Novaković, Radmila Karaklajić, Nada Knežević. To su ljudi koji su jednostavno nestali.

Za sebe kaže da se ipak povremeno borila.

- Ja sam se trgala tu i tamo, neki festival, neka pobeda. Uvek sam to radila profesionalno da bi ostavilo traga. Nikada nisam radila štancujući. Na kraju krajeva, vrlo je čudno: sedam singlica i jedan LP za pedeset godina karijere. I par solističkih koncerata.

Iza sebe, međutim, ima mnogo nastupa, naročito humanitarnih.

- Ja na svoju profesiju gledam iz drugog ugla. Neambiciozna sam kada je reč o pevanju, snimanju i samodokazivanju. Tu sam vrlo odmerena i umerena. Štaviše, to možda dođe kao kazna za ljubitelje onoga što mogu da pružim. Kada se namećete, kada ste stalno u fokusu, kada se laktate, to sa mog aspekta podrazumeva beskrupuloznost. Ja nisam beskrupulozna. Ja sam, suštinski, vrlo stidljiva žena. Jesam borac i umem da se izborim za svoja prava, ali ne po svaku cenu - naglašava umetnica.

Boli je nepravda

Na pitanje da li ju je ta nepravda bolela, Maja odgovara bez uvijanja.

- A kako da me nije bolela? Bolela bi svakog. Zamislite kada neko izgubi radno mesto zato što je, recimo, ljubavnica direktora to izdejstvovala. Sada banalizujem, naravno, ali to govorim da bi bilo jasnije za one koji će čitati ovaj intervju, da znaju zašto mene nema. Iz prostog razloga, nisam prihvatala nikakve kompromise. Svesna sam sebe, znam da pevam, i zašto bih se ja sada na bilo koji drugi način samodokazivala? Nemam nikakvu potrebu za tim.

Naglašava da profesionalizam nikada nije bio problem.

- Ja sam u svakom trenutku raspoložena da radim, da uđem u studio, da snimim nove pesme. Šta da vam kažem dokle ide moj profesionalizam? Na primer, treba da radim doček Nove godine i zna se da će to biti na hladnom trgu, jer se sada Nove godine rade napolju, ne više u hotelskim salama. I ja sebi kažem ako hoću to da izdržim, moram da prestanem da pušim. I prestanem mesec dana ranije da bih mogla da iznesem koncert. Naravno koncert odradim ga kako treba, a istog trenutka kada se završi zapalim cigaretu i popijem kafu. Ja mentalno i duhovno nisam prestala da pušim, volim cigaretu i kafu. Ali kada je profesionalizam u pitanju, morate da se prilagodite situaciji. Hoću da moje grlo funkcioniše. Ljudi nisu došli da im ja kreštim, nego da im pevam.

Podseća da njene pesme nisu lake za izvođenje.

- Gotovo svaka moja pesma je pevački izuzetno naporna. Tu su bravure, visine, veliki raspon, dinamika, dramaturgija, sve to mora da bude prisutno. Da bih ja to izvela kako treba, moram da budem potpuno zdrava. Zato sam se u određenim trenucima lišavala mnogih svojih zadovoljstava da bih uradila nešto dobro. Isto pravilo važilo je i za festivale. Bilo da idem na Splitski festival, u Zagreb, na Slavonsku popevku, u Opatiju uvek idem dan ranije. Da se lepo naspavam, da sutradan budem i lepa i raspoložena i da dam maksimum. I to je uvek davalo sjajan rezultat.

Preselila se u Veliku Planu

Iako su mnogi težili i teže životu u glavnom gradu, Maja je napravila drugačiji izbor. Iz centra Beograda preselila se u Veliku Planu, tačnije Staro selo.

- Otišla sam da bih našla apsolutni mir. Ne volim ove aparatiće i vrlo često ignorišem zvonjavu i poruke. Uključim ih kada ja to želim. Ostatak prostora dajem svojoj duši. Priroda mi je neophodna. Moja duša vapi za mirom, zelenilom, tišinom, ptičicama. To mi je potrebno. Onda lepo uključim “onaj aviončić” na telefonu. To mi je jedini način da prekinem svaku komunikaciju i ja sam mirna. Iskreno, ništa ne mogu da naučim na ovom telefonu, niti me zanima - kroz smeh priča Maja.

Život na selu opisuje kao predivan.

- Dođite kod mene i videćete kakav je život. Ja inače ustajem oko pet ujutru i ležem oko devet uveče. To mi je, valjda, neki parametar zdravog života. Jedem što više bilja, a pre par godina sam prestala da jedem meso. Nekad se žrtvujem zbog unuka pa kažem:”Vidi kako baka jede meso”, iako je to za mene nezamislivo, samo da bi oni jeli. Ali živim zdravo, normalno, lepo spavam, nemam nesanicu, nemam stresove. Najveći stres mi je kada mi se mačka ne vrati kući u roku od dva sata.

Životinje su važan deo njenog sveta

- Imam pet mačaka. Imala sam šest, ali je jedna, nažalost, poginula na putu ispred mog placa. Moj omiljeni Žuća. Imam i kuce i kanarince. Volim životinje. Moje mačke su veoma zaštitnički nastrojene prema meni, verovatno zato što ih mnogo tetošim. A šta sve donesu pred vrata, bolje da vam ne pričam. Male zmije, pacove... I onda ih ja nagradim nekom dobrom kesicom hrane. Jednostavno volim tu komunikaciju. Volim bezuslovno.

Mnogi prijatelji kažu da Maja ima prekrasnu baštu.

- Ne, ja samo imam puno cveća. To nije organizovana bašta onako kako ja podrazumevam da bašta treba da izgleda sa uokvirenim stazicama i lepo pokošenom travom. Kod mene je to malo divlje. Ali sve je zasađeno sa ljubavlju, naravno. I mogu vam reći da nema biljke koju nisam zasadila, a da nije nikla. Hoće me, to me hoće. Lepo mi to ide. U jednom periodu sam se okušala i u povrtarstvu.

- Jedno vreme sam se zanosila idejom - hajde da sadim paradajz, da vidim da li ja to umem. I, naravno, paradajz je rodio toliko da je trajao mesecima. Neprskani paradajz, što je jako važno. Bila sam ponosna na sebe. Videla sam da umem i više to nisam ponovila. Za ostalo povrće nisam imala potrebu. Pijace su prepune, naročito seoske pijace. Kada drugi to rade, što bih se ja mučila? Ne volim taj položaj sagnutosti. Tu sam možda malo neprikosnovena, što bih se ja saginjala ovde? - dodaje uz osmeh.

- Šalim se, naravno, znate da se šalim.

Iako je uvek vedra i nasmejana, Maja ne krije da joj život nije bio lak.

- Profesija ne sme da trpi - kaže odlučno, prisećajući se jednog događaja koji je duboko obeležio njen život.

- Ispričaću vam šta se desilo kada mi je otac umro. Tada sam igrala “Koštanu”. Umro je 21. decembra, a 22. decembra je bila predstava. Ja još uvek nisam shvatala da mi oca nema. Dvadeset četvrtog je sahranjen, odnosno kremiran, a 25. sam ponovo imala predstavu. Pošto je to bila poslednja predstava u toj godini, u petom činu sam ionako izmoždena i samom činjenicom da Koštanu nasilno udaju, dala sam sebi oduška i stvarno plakala na sceni. Kolege su bile zatečene. Kad se predstava završila, pitali su me:”Šta ti bi?” Znali su da sam profesionalna, da mogu da odglumim i plakanje i smejanje. A ja sam rekla:”Tata mi je juče sahranjen”. Rekli su:”Pa, pobogu, zašto nisi otkazala predstavu?” A ja sam odgovorila:”Zato što ne mogu da dozvolim da vas četrdeset šestoro ostane bez honorara”. Za mene su prioriteti jasni. Lična stvar je lična stvar. Ja ne patim samo tog dana, ja patim i danas za ocem. Obožavala sam svog oca. Ali postoje prioriteti u životu. Kada se čovek ograniči na prioritete, sve ostalo postaje marginalno. U toj situaciji, prioritet je bio kolektiv. Posle predstave, bol nije nestala. Te večeri, kad sam se onoliko isplakala na sceni, u tom petom činu, kad me “batka daruje”, otišla sam kući i nastavila da plačem. I tako sam plakala godinama.

Ipak, suze ne voli da pokazuje.

- Ne volim kada ljudi gledaju suze. Ljudi treba da vide osmeh i vedrinu, jer ih to bodri. Pa kad može ona, mogu i ja. Tako postajem neki psihološki parametar za ljude koji imaju probleme.

O autističnom unuku

Govoreći o tome, dotakla se i trenutka kada je javno progovorila o autizmu unuka Luke.

- Kada sam prvi put o tome govorila, ljudi su me zaustavljali na ulici i govorili: “Hvala vam što pričate o tome”. Svi oni koji imaju decu sa oštećenjima govorili su mi:”Hvala”. Iskreno tada nisam bila svesna koliko je to važno. Ja nisam mogla da shvatim da pre mene niko o tome nije govorio. Inače ne gledam televiziju, radije čitam dobru knjigu. A kad gledam televiziju, uključim Fox Crime, da vidim ko je koga ubio i zašto, volim analizu.

Kasnije je shvatila težinu tog istupa.

- Govorili su mi da sam dala ljudima motivaciju. Nisam znala da sam bila prva koja je o tome govorila. Ali očigledno jesam.

Maja govori otvoreno o porodicama koje žive sa autizmom.

- Nije samo dete oštećeno, cela porodica je oštećena. Zamislite kada mi mlađa ćerka kaže:”Mama, molim te, nemoj da stavljaš Konstantina Luki u krilo”. A ja kažem:”Ne brini. Luka obožava Konstantina“. Kada je videla koliko ga Luka mazi, koliko je nežan i topao sa bebom, rekla je: “Jao, mama, kako je ovo lepo”. Autistična deca žive u svom svetu. Taj svet ne podnosi promene i ne podnosi negiranje. “Nemoj to” - to ne podnose. Ne podnose agresiju, viku i ciku. Imaju izuzetno senzibilan sluh. Njima treba tiho pričati i sa osmehom.

Poruka koju želi da ostavi svima je jasna.

- Ne treba prilaziti detetu sa mišljenjem da njemu nešto fali. Ako imate dovoljno ljubavi u sebi, vi ste u dobitnoj kombinaciji. Ljude treba učiti kako da se ponašaju prema autističnoj deci. Ako imate ljubav, imate model. Sve ostalo se samo nameće.

Na pitanje kako je Luka danas, Maja govori mirno, ali sa brigom.

- On je pre par dana napunio šesnaest godina. Već je veliki dečko. Smešten je u domu kod Petrovca na Mlavi za ometene u razvoju u Stamnici, gde ga čuva jedna sjajna, ali, nažalost, malobrojna ekipa. Ne razumem zašto im se ne pomogne da zaposle više radnika. Verovatno nemaju dovoljno prihoda da bi te ljude platili, ali mnogo bi značilo. Tamo ima mnogo dece. Mislim da je ukupno oko trista ljudi ometenih u razvoju, na ovaj ili onaj način. Odgovornost ne sme da padne na mali broj zaposlenih. Treba obezbediti brigu za sve te ljude, zdravstvenu, ishranu, higijenu. Ne možete se osloniti na tako mali broj ljudi kada imate veliki broj dece. Da ne govorim o pranju, o održavanju čistoće, o stalnoj zdravstvenoj brizi. Na neki način apelujem da oni koji su u mogućnosti pomognu tom domu, pre svega mislim na one koji odlučuju. Potrebno je obezbediti još nekoliko plata, kako bi se pomoglo tom malom broju ljudi koji čine sve da ta deca budu zdrava i zbrinuta.

Na pitanje da li je ikada pomislila zašto je baš Luku to zadesilo, Maja ne beži od teških misli.

- Naravno da sam pomislila. To je, na neki način, posledica poštovanja autoriteta. I s pravom mi je ćerka rekla:“Majko, ti toliko poštuješ autoritet.” Moja kćerka je divan borac i to moram da naglasim. U trenutku kada smo konstatovali Lukin autizam, on je imao svega dve i po godine. Dijagnoza je, međutim, mogla zvanično da se potvrdi tek sa pet godina. Ne znam zašto je moralo da se čeka, kada je već tada moglo da se krene sa logopedijom i drugim vidovima pomoći.

Naglašava da se promene nisu desile postepeno.

- Luki se to nije desilo naprasno u smislu da je oduvek bio takav. Unazad četiri kolena, a ja sam poznavala i svoju prababu, niko u našoj porodici nije bio autističan. Imamo srčane bolesti, ako ćemo o genetici, ali nemamo autizam, nemamo te vrste oštećenja. Genetika je kod nas čista, kaže Maja.

Uz Luku i Konstantina, tu je i Milutin koji je napunio dve godine.

- Moj unuk polako, tu i tamo, nešto već priča. Skoro je mami, a mojoj kćerki, nešto ispalo, a on je odmah rekao:”Jao!” Tako da već počinje dramaturški da učestvuje, pravi svakakve kombinacije. Lepo je gledati kako deca rastu. Ja sam toliko zahvalna mojim ćerkama što su rodile decu. Kažem da je Bog dao još dece, da ja budem okružena tim divnim, čestitim, čistim, mladim dušicama. One oči kada vas pogledaju, kada vam nešto postave kao pitanje... Pola Milutina ne razumem, ali mi kćerka prevodi, jer se ona već srodila s tim. To su najlepši momenti u životu.

Uporedo s tim, dodaje uz osmeh, stižu i komentari pojedinih prijateljica.

- Pitaju me: “Što ne uzmeš nešto malo da uradiš, neku korekciju, da se malo zategneš?” A ja im kažem:”Slušajte me, ljudi, zamislite koliko je onih koji nisu doživeli moje godine”. Tu treba da stane svaka priča. Ja nemam nikakvu potrebu za tim. U planjanskom slengu kažem:”Da se udajem, ne pada mi na pamet. Završila sam s tim”. Šta meni sada znači to zatezanje? Apsolutno ništa. Ja hoću da ličim na sebe, i ni na koga drugog. Zbog toga sam prestala i da se farbam. Ljudi me pitaju: “Je l’ to farbaš kosu?” Ne. Krajevi su od keratina počeli malo da žute, jer kad operem kosu, oni budu svetliji od ostatka. Ali ja se više nikada ne bih farbala. Neću da opterećujem ni sebe, ni svoje teme. Neću da sebi namećem: ofarbaj se da bi izgledala pristojno. Ja pristojno izgledam i sada, sa svojom prirodnom sedom kosom.

Za nju su stvari jasne.

- Ljudi ne shvataju da vam je dovoljno da imate krevet da se pokrijete i zaspite, da imate šta da pojedete i da udišete čist vazduh. Šta će vama kule, gradovi, avioni? Gde ćete to poneti? Da li pravite zalihe za sledeću reinkarnaciju? Ne razumem.

Ističe da ne govori o lažnoj skromnosti.

- Ni ja nisam skromna. Recimo, pošto me mrzi da kuvam, naročito za sebe samu, kad je porodica tu, naravno da kuvam, ali ovako odem u dobru pekaru, ljudi kuvaju za mene. Ja izaberem šta ću danas da pojedem, lepo pojedem supicu, odnosno kuvanu hranu. Ne volim brzu hranu po kioscima, ali hoću da kažem da čovek može sebi da priušti lagodnost, a da nikoga ne opterećuje.

Važno joj je da nikome ne bude teret.

- Nikome nisam na vratu. I rekla sam deci, kada budem onemoćala, molim vas, stavite me u dom. Oni kažu:”Nikad ti nećeš u dom”. A ja dodajem:”Ja hoću u dom”. Neću da živim u zajednici. Neću da slušam kuknjavu, svađe, da gledam neoprane sudove. Neću. Hoću da budem u svojoj sobi, da gledam televiziju i tu i tamo da prošetam po parku.

Sve to, naravno, govori uz dozu humora.

- Šalim se. Nikad čovek ne zna šta će ga snaći, koliko mu je život određen, ali morate biti fleksibilni. Znajte da može da se desi. Kažu da niko nije umro na tuđ dan. I to je tačno. Važno je da dok živim - živim. I hoću da to bude kvalitetno. Hoću da ljudi koji su mi muzički privrženi, da ne govorimo o rodbini, znaju da, kada jednom odem, treba da se raduju i smeju. Nemojte da plačete, nemojte da tugujete. Pevajte. Ispratite me pesmom. Nema ništa lepše, verujte mi - priča Maja.

Na konstataciju da je bila i ostala fatalna žena, Odžaklijevska kaže:

- Nikada sebe nisam videla kao fatalnu ženu. Danas sam svesna da sam bila lepa, ali tada sam sebi nalazila mnogo mana. To da sam bila fatalna jednom mi je rekao Boba Stefanović, i to na plaži. Radila sam u “Maestralu”. Došlo je nekoliko muzičara i Boba sa devojkom. U jednom trenutku ja se batrgam oko dece, a on kaže: “Ej, Majo, znaš li ti koliko si srca slomila?” Ja odgovaram:”Ne znam”. I zaista ne znam. Nikada ni prema kome nisam bila gruba, ali sam zadržala pravo da kažem: “Ne, mi nikada nećemo biti zajedno.” Zašto? Zato što mi se ne sviđaš. Ako je to nekome slomilo srce, neka mu je slomilo. U ljubavi sam uvek bila vrlo iskrena i to je, čini mi se, nešto što me krasi. Nikada nisam mogla da glumim neku “namazanu”. U životu sam tražila pandan, ili što bi za mene bilo još lepše, nekoga ko je malo iznad mene, po sposobnosti, po intelektu, po snazi — sveobuhvatno, da bih se ja osećala apsolutno ženom. A ovako sam, nažalost, uvek imala tu nesreću da sam morala da negujem i svoje “muške hormone” - ja vodim, ja organizujem, ja snabdevam, ja se borim, ja lečim. I to me je iscrpelo. Onda sam rekla, ne bih se udala pa ne znam šta da se desi, osim u slučaju da se pojavi neko ko je zaista iznad mene. Ali u ovim godinama ne možete očekivati ni od koga da bude ni pola onoga što je bio, a kamoli iznad.

Oči su joj se blago zasvetlele dok je pričala o lekcijama života.

- Svaki bolan trenutak iz prošlosti me je nečemu naučio. Razbistrio mi je duh, da ne govorim o životnim iskustvima. U svemu, od toga da li treba stajati sa leve ili desne strane u redu, koji šalter radi, a koji ne. Govorimo o apsolutno svemu. Svaki normalan čovek će iz određene situacije izvući pouku i truditi se da ne ponavlja svoje greške. Treba da shvati da je pogrešio, da sebi to objasni i da ide dalje. Život nije stao u trenutku kada ste pogrešili. Nemojte ponoviti grešku i idite napred. Te pouke su izuzetno važne. Na kraju krajeva, naučili ste da kuvate, naučili ste da vozite, naučili ste da imate dobar odnos sa kolegama, sve se to uči tokom života. Greške vas upućuju na to da kod sebe morate mnogo toga da menjate. Ja sam, recimo, vrlo statična. Bik sam u horoskopu. Ne volim promene, ne volim novine, volim ustaljen, utaban red. Znate onog Ferdinanda što miriše cvet, pa kad ga osa ubode, pobesni. Ja sam otprilike taj tip. Volim staloženost, smirenost, postupnost i trajanje. Ne volim ništa brzo, ništa kuso, ne volim ubrzanje.”Hajde, hajde, zakasnićemo”. Pa i da zakasnimo, polako. Izmerite to. Tako se greške više ne ponavljaju. Ne želim da neko čeka mene 15 ili 20 minuta i da se pita da li ću doći ili ne. Hoću da i vama bude prijatno, kao što je i meni - smatra pevačica.

Završavajući razgovor Maja Odžaklijevska je naglasila:

- Nadam se da ćemo se sledeći put videti na promociji novog CD-a. Znam da zvuči ambiciozno, ali moram to da uradim. Nisam od onih vernika koji ljube patos kad uđu u crkvu, ali verujem. Ja sam verujuća i topao sam čovek. Mislim da me je to održalo svih ovih godina, posle svih nedaća, svih šlogića, događaja sa Lukom i patnje moje ćerke.

kurir / blic

 Pogledajte dodatni snimak: