"NEMOJTE PUNO DA OČEKUJETE, DETE NE DIŠE, A OVO JE DIJAGNOZA" Potresna ispovest Nenada Pagonisa o rođenju ćerkice: Gledala je u jednu tačku, molio sam se noćima
Kik-bokser Nenad Pagonis otvoreno je govorio o ćerki koja je rođena sa oštećenjem mozga. Gostujući u emisiji "Neispričano" koja se emituje na Kurir televiziji, otvorio je dušu i bio iskren o teškim situacijama koje, kako kaže nikada neće zaboraviti.
Kako kaže, veza sa izabranicom bila je turbulentna. Ona je 7 godina starija od njega, a priznaje da niko iz njegove porodice nije bio za to: ni majka ni sestra.
- Ja sam bio zaluđen i išao sam glavom kroz zid - ili ona ili niko. Dosta puta smo prekidali a ona je pre tog jednog prekida ostala trudna. Na kraju sam odlučio da se stabilizujem, da probamo da to dovedemo u neko normalno stanje. Da probamo da zasnujemo život. I to je bilo sve super devet meseci. Ja sam tada postao prvak 2014. godine, dok je ona bila trudna.
Veče kada je njegova devojka bila u porodilištu, Nenad je sa drugarima čekao lepe vesti. Međutim, drugar koji je bio tamo ga je pozvao i delovao zabrinuto.
- Rekao mi je "Sve je okej, beba se rodila, ali je morala u bolnicu". Međutim, nešto mi je u njegovom glasu delovalo zabrinuto, bio je sav pod adrenalinom. Rekao je: mora da ide na neonatologiju, ali biće sve okej, nemoj da se brineš. Ja sam seo u kola i otišao tamo. Doktorka mi je otvorila vrata i rekao sam joj da sam došao da vidim bebu. Rekla je "Nemojte puno da očekujete, to dete nije disalo, rodilo se bez kiseonika, vraćali smo je u život - priča Pagonis i dodaje:
- Kad sam je video, gledala je u jednu tačku. Celu noć je imala neke grčeve u stomaku. Ja nisam mogao da je zagrlim, da je poljubim, ništa… Tu sam se slomio. Kad sam došao kući, shvatio sam ozbiljnost situacije i celu noć sam plakao. I sad, kao: okej, preživela je, ali dijagnoza je u 90 slučajeva cerebralna paraliza.
"Ostali smo pored nje"
Kaže da se od života sportiste, koji je "na vrhu", u punoj snazi, se u sekundi sve slomilo:
- Imam dete sa posebnim potrebama. Ali iz perspektive lekcija koje sam imao sa ocem, sa njegovom smrću i svojim poslom, znao sam da ne smem da padnem, nego da moram da nastavim. Sutradan je supruga došla kući, vratili smo je iz bolnice, i ja sam joj rekao: slušaj, mi moramo da idemo tamo svaki dan. Bile su dozvoljene posete od 12 do dva, i uveče od 6 do 7. Moramo da budemo tamo svaki dan. Da joj šapućemo, da joj pevamo, da je mazimo. Rekao sam: nećemo da ispustimo ovu borbu do kraja - ispričao je Nenad i dodao:
- I bili smo tamo svaki dan. Dolazili smo. Tamo dođu roditelji, uđu, vide svoju decu u inkubatoru, ne mogu ništa da rade i odu. Mi smo ostajali pored nje. Mazili smo stopala, čitali o nekim akupunkturnim tačkama na palcu za stimulaciju mozga, šta može da se radi i tako dalje.
"Molio sam se celu noć"
Desetog dana su bebu trebali da skinu sa aparata za hlađenje i sa sedativa. Kako je ispričao, tu noć nije spavao. Molio se svake noći i čekao konačnu dijagnozu. Lekari su rekli da je 99 posto cerebralna paraliza.
- Te noći sam radio meditaciju, vizualizaciju: da će ona biti srećna, da će svirati violinu, da će biti talentovana. Negde oko četiri ujutru sam se od umora srušio i zaspao. Sledeće jutro stojimo u hodniku i čekamo da se otvore vrata za posetu bebama. Čekaš da vidiš reakciju doktora, njegovo lice - kaže Nikola i dodaje:
- Vrata su se otvorila, medicinska sestra ih je otvorila. Mi smo ušli. Ja sam samo gledao, skamenjen, da vidim doktorku Vesnu i njen izraz lica. Ona je prolazila hodnikom iz jedne sobe u drugu. Bacila je pogled prema nama.
Borac na tatu
Doktorka Vesna je podigla palac na gore, a Nikola tvrdi da mu je to bila najvažnija podignuta ruka u životu.
- Kad sad pričam o tome i kad se vratim na te uspomene, stvarno mi je teško i emotivno. Kada mi je sudija podigao ruku posle meča, to je bilo veliko, ali ovo je bilo hiljadu puta jače. Taj palac je značio da nije najgore što smo očekivali - kaže Nikola i dodaje:
- Rekli su nam da su je skinuli sa aparata, uradili ultrazvuk mozga i da nema nikakvih oštećenja. Bilo je prosto neverovatno. Da bi bili sigurni, uspavali su je ponovo i poslali na magnetnu rezonancu, jer im je bilo neverovatno da nema nikakvih oštećenja. Opet je došao jedan dan neizvesnosti. Posle su nas pozvali i rekli: dete je borac na tatu. Budite zahvalni Bogu, sve je na kraju okej. Na kraju je puštena sa blagom hipotonijom mišića, znači oslabljeni mišići jer se namučila.
Danas njegova ćerka ima jedanaest godina. Svira violinu već četiri godine, bavi se odbojkom, izuzetno je talentovano, pametno i emotivno dete:
- Ja se skoro svaki dan setim te situacije i pomislim koliko treba biti zahvalan, jer je na rođenju vodila takvu borbu i već tada pokazala da je rođeni borac - ispirčao je on.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
· Reaguj