"UZ SINA SE MOJ EGO SMANJIO" Marija Šerifović otkriva koliko ju je majčinstvo promenilo: Otvorila dušu o najiskrenijim emocijama
Marija Šerifović progovorila je o privatnom životu, dotakla se sina Maria, a onda emotivno pričala o pokojnom ocu i Saši Popoviću.
Marija Šerifović je održala nekoliko koncerata u Sava centru, a sada je otkrila kako izgleda sve kada su joj se slegli utisci.
- Meni se ništa nije sleglo. Ja sam sinoć došla kući pošto sam spavala u hotelu do i išla tako pasarelom levo desno. Uh, trebaće mi malo vremena. Nekako nemam dovoljno vremena da svarim tekući koncert jer me već iza ćoška da kažem, sledećeg jutra čeka sledeći. Meni su bili najdraži možda sedmi, pa osmi, pa šesti. Prvi koncert je uvek napet. Bili smo svi pod velikom tenzijom. Sve skupa možda vrlo verovatno u nekih top pet do sedam ovih koncerata ikada.
Ono što moram da primetim jeste da je bio veliki broj vaših kolega da su svi oduševljeni pohvale sa svih strana. Retkost je da kolege hvale kolege.
- Sa svim svojim kolegama se trudim da imam stvarno jedan normalan i zdrav odnos. Dakle, mi se ne družimo, mi se ne kumujemo, mi ne letujemo. Zato što ja imam svoj neki mali mikro svet i i apsolutno smatram da je to tako za sve nas u tome najzdravije. Hvala svim kolegama koji naprosto dolaze da da uživaju i da dele i tu sreću sa mnom i tu ljubav prema muzici. Najiskrenije im hvala i to je to. Eto to je ono što mislim.
Videli smo snimke sa proba tj. vaš vlog. Mali Mario aktivno učestvuje. Ima svoj mikrofon. Međutim, videla sam i da uzima vaš takođe.
- Da. Sad mu je draži moj. Pa zato što se ne ne čuje glas preko njegovog na ozvučenju. Ne znam. Mislim da je i dalje bubanj draži od mikrofona. Dete raste u toj sredini. Videćemo da li će ga zaista to negde povući. Ja bih možda pre volela i ne, ali hajde sad videćemo šta je njegov put. Ja verujem da svaka dušica kad se spusti na zemlju ona neki svoj put utaban već ima.
Koliko vam je bilo emotivno iznenađenje za 8. mart od njega?
- Pa bilo je zato što ja ne volim iznenađenja. Ne volim pogotovo ako me to emotivno uzdrma dok radim svoj posao. Ali je uvek to nekako posebno, lepo i toplo i prelepo.
Meni se čini da ste jako emotivni, ali da imate taj neki Kineski zid, da se tako izrazim za javnost.
- U psihoterapiji bi to verovatno bio ego, a ne Kineski zid. Moj ego je onako poprilično velik bio i evo sada kako vreme odmiče, a zapravo kako Mario raste, zapravo ja rastem zajedno sa njim kao mama, tako taj ego je sve manji. I budem li na kraju bila da se ne izrazim sada šta već, evo ne znam videćemo kako će se to sve završiti.
Je l' ima sa njim suza radosnica?
- Ima kako nema. Pa mislim meni su pune oči suza po ceo dan kada sam sa njim i svaku noć i ne prođe ni ni ovaj ni jutro da se to ne desi. Ne prođe ni noć da mi onako ne zacakle oči svaki put kad se uspava. Odem pomazim ga, poljubim, odem da legnem i ja. Tako da mislim svaka majka to zna. Samo je razlika između mene i nekih drugih majki što one nisu poznate i nisu na TV i ne mogu da pričaju o tome. Sve majke znaju da je to jedna ljubav i u stvari to je naša poslednja prava ljubav.
Sledeći koncert je 29. maja. Da li već počinju pripreme?
- Idem malo da odmaram. Uklopili smo, uspeli smo to nekako da uklopimo, da ne remete neke moje privatne planove. Tako da 29. još nešto malo karata ima u prodaji. Pa ćemo videti već 1. juna moram da budem na nekom drugom mestu. Što znači da požurite.
Deo koncerta posvetili ste Halidu Bešliću. Koliko je to bilo posebno za vas i prva pesma koja je bila je za vašeg tatu?
- Jeste. Pa nekako sam tako osetila da tako treba i generalno sve stvari radim po osećaju. A što se Halida Bešlića tiče ko ne bi slavio i njegov život i njegove pesme i sve što je ostavio tako da je to bilo najmanje što sam u ovom trenutku mogla da uradim.
Jedna si od retkih koja uvek ispoštuje da kažem te legende koje su nažalost otišle, koje su nas napustile. Šaban Šaulić, Halid, takođe i Saša Popović. Koliko je bitno održavati sećanje na njih i da se nakon 10, 15, 20 godina ne zaborave?
- Pa bitno je prvo da se neguju dok su živi. Da ne kažem dok smo živi. To bi možda trebalo da bude lekcija broj jedan. Ova dva se podrazumevaju za svako zdravo razumno biće koje ima IQ veće od 100.
Vratiću se ponovo na pesmu koju ste posvetili tati. Kakav je bio osećaj pevati to pred mamom, pred punom salom? Kakve su emocije bile?
- Pa dobro, teško, ali ne postoji sada ni najispravniji način da ja tebi objasnim i zapravo prepričam kako se to izvede i kako da se nekako čovek ne polomi na sred koncerta na pola. Ali ja verujem da kada dođe taj trenutak da nas neko napusti,da je to samo u fizičkom obliku. Tako da niko nije voleo kako ja pevam narodnu muziku kao moj otac i to je bilo najmanje što sam ja mogla da uradim.
Je l' osećate njegovo prisustvo onako kroz život kad nešto uradite da osećate tu neku energiju ili možda da ga sanjate?
- Nisam ga sanjala nijednom od prošle godine, od tog novembra. Ne mogu sada da kažem ni da osećam ne znam ti ni ja kakva prisustva, ali ga prepoznajem kroz sebe sigurno.
U kojim momentima vam najviše nedostaje?
- Uh, to je sad baš jedno dosta teško i intimno pitanje i malo je rano za ove teme. Pa moj otac je bio moja omiljena baraba i te naše teme su bile onako poprilično sočne tako da sam sa njim mogla onako baš iskreno i tim jezikom i tim slengom da komuniciram i o životu, o muzici pogotovo, o kolegama još više.
"Lavina" nas predstavlja Evroviziju ove godine. Da li ste ispratili?
- Ne da nisam gledala, ne da me nije zanimalo, nego nisam imala kad. Borila sam se sa sobom i sa svojim životom i probama i prehladama i tako dalje. Nisam gledala ni polufinale jedno, ni polufinale drugo zapravo. Znaš kad sam upalila televizor? Bilo je finale. Poslednji kandidat je završio i krenula je rekapitulacija. Pogledala sam rekapitulaciju. I to je bukvalno bilo sve što sam ja videla o ovogodišnjim predstavnicima i zapravo svim ljudima koji su se takmičili. Momcima želim svu sreću i shvatila sam da su mladi. Shvatila sam da su iz Niša i za početak kao i svima želim im sreću da uđu u finale. Sve ostalo mora da bude negde zapisano.
Šta mislite da li možemo da prođemo u finale kao neko ko je pobedio? Imate to iskustvo?
- Ja mislim da da.
Da li ćemo vas možda videti?
- Zamisli kao sad kobajagi, to se neće nikada desiti. Ne postoji ni najmanja šansa. Kao odemo opet i kao pobedimo opet. Mislim da ovi koji već lude od činjenice da je kao Marija Šerifović jednako Evrovizija, a zapravo Marija Šerifović i njena muzika su mnogo više od same “Molitve” i Evrovizije. Stvarno se neće desiti. Želim svakoj osobi koja je mlada ili nije mlada a koja veruje, koja ima strast, koja ima znanje ne jednom pobedu nego 10 puta pobedu. Tako da ako je to “Lavina” super. Samo, deco, uđite u finale, pevajte sa puno strasti. To je to.
Kurir/Blic
