"UNUK JE POSTAO AGRESIVAN I NAPADAO JE LJUDE, SMESTILA SAM GA U DOM" Bolna ispovest Maje Odžaklijevske o borbi sa bolešću, životu na selu, penziji, estradi...

Maja Odžaklijevska je pre nekoliko godina odlučila da se povuče iz javnosti kako bi se posvetila unuku, kome je dijagnostikovan autizam.

Na samom početku razgovora, pevačica nam je iznela svoje mišljenje o tome da li danas ima kvalitetne muzike.

- Treba dosta vremena da prođe da se narod očisti od toksične muzike. I trebaće vremena, ali je lepo što je uopšte počelo nešto da se dešava - istakla je Odžaklijevska.

Dakle, moderni muzički pravci nisu vaša "šolja čaja?"

- To je stvarno mizerno. Koga interesuje, ne znam... Ne mogu sada da vam nabrajam. Ima toliko toga, to je čisti kukolj i na polju nije ostalo nimalo žita. Tako se gubi vrednost svega onoga što biste vi kao pojedinac nekim svojim doprinosom istakli. Minimiziraju značaj lepote, a suština je da kad imate nešto lepo, vi ste onda plemenitiji čovek. Vi onda gajite emociju i ljubav prema nečemu. I ta ljubav je onda komparativna. U jednom trenutku je to prema muzici, sledećeg trenutka se bude druga čula. Ne znam uopšte ko je odobrio da se sve to tako štanca. Mnogi su snimili svašta, ali šta je od toga ostalo? Suština je da trajete kvalitetom.

Kako izgleda vaš život daleko od reflektora?

- To je miran i staložen život, koji je prilagođen mojim godinama. Mene sada stresne situacije iritiraju. Puni autobusi, guranje dok hodate. Baš kad sam dolazila ovde, pitala sam čoveka: "Što se gurate?" Kaže mi: "Ajde bre, beži ti!" Ovde je frustracija na jednoj razini koja je nepremostiva, a u Plani je raj, mir, tišina, ptičice... Fini su ljudi, malo ih je, pa je malo i ekscesa. To je divota.

Šta za vas znači penzija?

- Divno je biti u penziji kad možete da se odmarate svaki čas. Ustajem kad ja hoću, spavam koliko ja hoću. Naravno, to možete i u gradu, ali je suština da ste tamo okruženi zelenilom, gazite bosi po zemlji, zagrlite neko drvo... Slušate samo lepu muziku prirode, vetar šušti, lišće... Ne mogu da vam opišem tu lepotu.

S javnošću ste podelili i tužnu priču o vašem unuku, koji se bori sa autizmom.

- On je, nažalost, dete s tim spektrom kad postaje agresivan. I sad nije problem, mislim, jeste problem u mojim godinama da ja utišam tu njegovu bujnu agresiju s obzirom na to da je on sada u pubertetu i da je mnogo jači. Ali je problem što on sporadično napada i ljude, a ja ne mogu da ga zaustavim jer je otrčao 20 metara ispred mene. Zbog toga je Luka, nažalost, smešten u dom. Ja idem redovno, jednom nedeljno. Posećujem ga i nosim mu ono što on voli da ručka. Vrlo se prilagodio, dobar je i poslušan. I dalje je neverbalan. On ne ume da kaže: "Mene to boli, meni to ne prija", nego ga morate stalno osluškivati, da ga ne biste uznemirili. To je malo komplikovano. Luki je dobro, a meni je sada malo bolje.

Vi se kao porodica čvrsto držite zajedno.

- Naravno. Mi često uzimamo Luku na po desetak dana, ili na pet dana, kako dozvole. Postoje pravila doma, o koja se mi ne oglušujemo. Njemu više ne smeta kad ga vraćamo, prilagodio se. U početku je to bilo malo tužno. Sad on zna da će i baka i mama i tetka, da ćemo svi ponovo doći da budemo zajedno.

Kurir.rs

 "Stars specijal":