- Vidi, prasići piju vodu. Jeste, prasići na nekom koritu – zinu u šoku potpisnica ovih redova kad ču decu.
- Ljudi, nisu to prasići, to su bebe. Crne bebe – povika Ognjen.
- Jeste, Ogi, bebe peru kosu – uzvrati Katarina, pa cela starija grupa mališana iz vrtića „Duško Radović“ s Vidikovca pritrča da vidi fotografiju tamnopute dečice iz afričke pustinje koja na kolenima piju braon vodu iz korita za stoku.
- Pa ova deca piju prljavu vodu – povika Milica i tu sad oni ostaše šokirani.
- Oni nemaju vode, oni nemaju ni hrane – objasni Anđelija.
- Dobiće bakterije – druga će Milica.
- Umreće – skoči Mihajlo.
- A mi, šta mi radimo – upita ova urednica iz Kurira koja je opet imala „čas“ u grupi svoje ćerke, pa odvrnu slavinu na lavabou i nastavi:
- Mi pijemo vodu, peremo zube a voda teče li teče...
- Jeste, trljamo, trljamo zube i pustimo slavinu – potvrdi Teodora, a Pavle podiže fotografiju afričkih školaraca s čašama čiste vode.
- Šta vidimo na njihovim licima – upita vaspitačica Mira.
- Smeju se – skoči Anastasija.
- I baš su srećni – ču se Emilija.
Pa drugari počeše da ređaju šta njih usrećuje:
- Kad se zaljubim – Uroš će.
- Kad mi Zubić vila donese igračku – javi se Višnja.
Đorđe je srećan kad se igra, Maša kad joj mama kupi nešto, a Strahinja kad se druži s drugarima.
- A oni su srećni jer imaju vodu – javi se opet Anđelija.
- Prvi put u životu imaju čistu vodu! I to samo u školi – objasni im „učiteljica“.
- Evo, mi ćemo da im pošaljemo vode. U našim slavinama ima mnogo, mnogo – javi se Mihajlo.
- Ne možemo, mnogo su daleko – uglas objasniše vaspitačice Jelena i Mira - ali možemo da pomognemo ljudima koji su blizu nas.
- Gledajte – pipa Ognjen svoja rebra i podiže drugu fotografiju mališana iz Afrike – njima se sve kosti vide.
- Sva im rebarca ispala – ubacuje se Uroš.
- Oni nemaju ništa da jedu – ču se Andrej.
- I umiru od gladi – ponovo će Mihajlo.
- A vi nećete da jedete mamin ručak, ne volite čorbicu, ne sviđa vam se gulaš... – ređa predavačica iz bogatog iskustva.
A „učenici“ listom odmahuju glavom. Kakvi, sve ti jedu. Oni da ne slušaju roditelje, Bože sačuvaj.
- Ovaj čovek u kontejneru traži hranu – pokaza Janko na sledeću fotografiju.
- I stvari da prodaje – doda Andrej.
- Hranu nikako ne smemo bacati – objasni Milica - možemo je ostaviti pored kontejnera pa će je ljudi koji je nemaju uzeti.
- Baka i ja svaki put kad idemo u prodavnicu kupimo neki slatkis detetu koje s mamom prosi ispred nje – kaze Nika.
- Meni mama uvek da pare da ih dam deci koja prose ispred crkve kako bi kupili nešto da jedu – nadoveza se Hrista.
A kad videše sliku reke pune plastike, svi neodgovorne ljude osudiše. Al i druge „štetočine“.
– Zabraniti psićima da piške u reku – demonstrativno skoči Đorđe. – Jeste, nadveza se Nikola, mi treba tu vodu posle da pijemo.
- I sve će ribe da umru – javi se Nađa.
- Šuma nam daje kiseonik – objasni Ana.
- To je čist vazduh koji dišemo – pojasni Sara.
- I zato ova burad i svo ovo smeće nikako ne smeju tamo da se bacaju – saglasiše se kod sledeće fotografije.
- Kontejneri su za smeđe i svi tamo da ga bacaju – javi se druga Emilija.
- Kad je vazduh zagađen, ljudi moraju da nose maske – upozori Višnja.
A onda se naši ekolozi pohvališe kako su svakog proleća sa vaspitačem Nemanjom vredni, pa i kiseonik „prave“.
- Pored vrtića sadimo luk, paradajz, lubenice... Mnogo, mnogo biljaka... – javiše se.
- I omiljeni ručak – pasulj – doda Pavle.
A šuma nam daje još nešto – papir. Tu se opet začudiše.
- Da, da –sad će njima njihova Mira – od drveta se pravi papir. A mi čuvamo šume jer crtamo na papiru na kojem je pisano s jedne strane.
- Ala je crn taj dim iz auspuha – pokaza Aleksa na poslednju sliku.
- Ma motor mu ne valja – „majstor“ Mihajlo će.
Ma svašta tu ne valja. Pa je najbolje ići peške, nismo daleko. Ili kakvim „zdravim“ prevoznim sredstvom. Biciklom, na primer.
- Moj brat Đole i ja idemo trotinetom u vrtić. Časkom stignemo – pohvali se Nađa, a i bi pohvaljena.
- Moja mama me ostavi pa mora na Novi Beograd na posao. Kako misliš da ide peške – opet će Višnja, ispravno.
Zatim svi digiše ruke uvis da saopšte šta su danas naučili.
- Da treba da čuvamo okolinu jer tako čuvamo i sebe i druge. I da pomažemo drugima jer tako postajemo bolji ljudi – uglas će.
- To vam je, deco, održivi razvoj – zaključi ova predavačica.
Ih, što ih sad na kraju zbuni. Pa sad im ništa nije jasno.
- Jeste, zvuči pomalo bezveze... nekako hladno. Al’ je sjajana stvar – prizna „učiteljica“, a „đaci“ jurnuše na slavinu – da utole žeđ posle teškog časa.
I pokazaše da su odlikaši! Jedno po jedno sipaju po pola čaše - ne mogu sve popiti pa da ne prosipaju. A voda šišti, pa staje, šišti pa staje... Čuvaju planetu...
Kreću na vreme, od malih nogu. A uskoro će ovi mali-veliki ljudi nama, matorim „štetočinama“ držati lekcije o tome kako se svet čuva i iskreno brine o drugima.
J. Spasić
