Nakon pozorišne predstave, od 4. oktobra na programu Kurir televizije počinje sa emitovanjem nova serija „Feliks“. Prvi dramski program s potpisom naše kuće ekranizacija je romana prvenca Vladimira Kecmanovića, a rađen je u produkciji „Fajerflaja“. Početak serije zapravo je kraj knjige - otac ima dva vanbračna sina Momira i Dragana, rođena iste godine, jednog iz Crne Gore, a drugog iz Srbije, kao i misterioznu naslednicu stana Marinu. U glavnoj ulozi gledaćemo Tihomira Stanića, koji za TV Ekran sumira utiske sa snimanja. Šta se desilo s humorom na televiziji? Hoće li ga nova serija „Feliks“ vratiti na velika vrata?
- Voleo bih da publika prihvati našu seriju. Verujem da je to priča koja ima potencijal da doživi još nekoliko sezona. Sad kad smo usvojili te likove, mislim da će serija u drugom ili trećem nastavku samo biti bolja i rasti.
Da li ste ovako sve zamišljali kad ste čitali istoimenu knjigu Vladimira Kecmanovića?
- Pre desetak godina, kad sam pročitao „Feliksa“, želeo sam da ga radim kao pozorišnu predstavu. Ideja je bila da Đuza Stojiljković igra Feliksa, ja njegovog sina. Međutim, sticajem okolnosti do te saradnje nije došlo. U Zvezdari se s uspehom igra predstava „Feliks“ i tu je trebalo da budem deo ekipe, ali se opet nešto izjalovilo. Dobio sam zatim poziv da igram u istoimenoj seriji, koja je samo inspirisana romanom, što sam doživeo kao sudbinski poziv. Nisam mogao to da odbijem.
Ko je Simeon Rakić, zvani Feliks?
- On je jedan čovek pored nas. U kafani, ovde gde danas razgovaramo, ima ih makar još trojica. Društveni potresi mnoge su ljude odvojili od profesija i puta kojim su nameravali da idu, primorali ih da se snalaze. Oni žive od danas do sutra bez straha. Ako se ne prepoznaju sami ljudi u tim likovima, prepoznaće sigurno nekog iz svog okruženja.
Šta vam je bio najteži glumački zadatak kod ove uloge?
- U godinama sam i fazi kad mi ništa nije teško. U seriji „Feliks“ opet igram s glumcima koje sam sreo na početku svoje karijere. Tanja Bošković i Danica Maksimović zavolele su me i lepo prihvatile još kad smo radili predstavu u Pozorištu na Terazijama. S Petrom Božovićem sam igrao „Hamleta u Mrduši Donjoj“ krajem osamdesetih, a srećan sam da imam priliku da radim s mladim kolegama Strahinjom Blažićem i Jovanom Mijovićem. Nisam učestvovao u kastingu. Međutim, sticajem okolnosti, spremao sam Jovana za prijemni ispit za glumu i srećan sam što mu je pružena šansa. On je prijatelj moje ćerke i odličan je u seriji. Publika neka obrati pažnju i na sjajne Natašu Ostojić i Bojana Hlišća. Specifično je u ovakvoj seriji što u svakoj epizodi gostuje po jedan novi glumac. Neke sam na snimanju ponovo sreo posle dugo godina. Ponovo mi je partnerka Mira Banjac, ali mi je mnogo drago što u „Feliksu“ igra Vladan Gajović, s kojim sam napravio pozorište Teatrijum.
Da li je zaista teže ljude nasmejati nego rasplakati?
- Teže ih je nasmejati. Zapravo, nisam siguran da znam odgovor.
Mora li na setu da bude dobra hemija ili to nije presudno za uspeh nekog projekta?
- Rad na seriji je naporan posao. Snimanja traju i po 12 sati. Zatvoreni ste u studiju, što zahteva od vas veliku dozu tolerancije. Inače, imamo mnogo predrasuda o glumcima da su egoistični i nedisciplinovani. To sve nije tačno. Glumci su najdisciplinovaniji ljudi. Mi ne pravimo podele, već nam odrede koga ćemo voleti ili mrzeti, s kim ćemo se ljubiti, a u svemu tome moramo biti uverljivi. Dobra ekipa iza kamera u „Feliksu“ je olakšala rad na seriji.
Hoćemo li videti i neke ljubavne scene?
- U prvoj sezoni nema vremena za ljubav.
Glumci vole da demistifikuju svoj posao. Kada ste upisivali glumu, jeste li sve ovako zamišljali?
- Kad sam završio fakultet u Novom Sadu, niko nije mogao da pretpostavi da ćemo preživeti toliko užasa i gluposti. Požalio sam se jednom prijatelju na činjenicu da svaki dan snimam i mnogo radim. Od njega je stigao odgovor: „Pa zar to nisi ceo život želeo?“
Nekako vas svi pamte kao kralja Aleksandra u seriji „Pad dinastije Obrenović“.
- Nisam godinama hteo da igram na televiziji, pa su neki tvrdili da ne umem. Nije me to pogađalo. Kad sam ušao na televiziju, nijednog časa nisam odustao od pozorišta. Igram skoro svako veče predstave u Ateljeu, na Zvezdari, u Madlenijanumu i vodim pozorište Teatrijum. Mene ta raznovrsnost odmara. Radeći jednu stvar, ja se odmaram od druge. To se zove aktivni odmor.
Završili ste i snimanje „Kamiondžija“. Šta nas čeka u drugoj sezoni?
- Ponovo se okupila porodica, kao na svadbi. Naše snimanje je tako izgledalo. Na Ubu su nas dočekali divni domaćini, a i novi glumci su se sjajno uklopili sa Nenadom Jezdićem i starom ekipom. Tri meseca snimanja bilo mi je kao da sam bio velikom porodičnom slavlju, gde se niko nije bahatio i vadio pištolj. A ima i toga.
Kakvi su vam planovi?
- Ponekad se uplašim jer mi je do decembra sledeće godine popunjen raspored i znam šta ću da radim. Međutim, korona nas je naučila da je svaki novi dan pun neizvesnosti i da se treba radovati. Uvek kažem nemojte se nervirati ako ne ide sve kako ste planirali.
