Ovaj auto je stajao u štali skoro 30 godina: Kada ga je mehaničar upalio, dogodilo se nešto neverovatno

Pontijak Grand Pri iz 1969. godine proveo je gotovo tri decenije van puta, seleći se iz jedne štale u drugu i polako propadajući, sve dok ga američki mehaničar i jutjuber Derek Biri nije pronašao i rešio da pokuša ono što bi većina ljudi smatrala nerazumnim. Njegov plan nije bio samo da pokrene automobil koji nije vožen između 25 i 30 godina, već da ga, ukoliko motor uopšte proradi, odmah odveze do radionice udaljene oko 240 kilometara.

Grand Pri je zbog toga ostao parkiran, a kada je porodica mnogo godina kasnije morala da proda imanje, njen sin je izvadio sedišta i konačno pronašao prsten koji je praktično odredio sudbinu automobila. Pontijak je potom promenio još nekoliko mesta na kojima je čuvan, ali se na put nije vratio sve do 2026. godine.

Tri decenije mirovanja

Kada je Biri stigao do automobila, nije ga dočekao klasičan projekat za restauraciju, već mašina koju je prvo trebalo ubediti da uopšte pokaže znake života. Ispod ogromnog poklopca nalazio se 6,6-litarski V8 motor, a prva dobra vest bila je da nije zaribao i da je mogao da se okreće.

Problem je bio u tome što nije davao iskru.

Detaljnijim pregledom Biri je utvrdio da je ranije neko intervenisao na razvodniku paljenja, ali tako da kontakti nisu pravilno radili. Nakon zamene kontakata, kondenzatora i svećica, sistem paljenja ponovo je oživeo, a motor koji je ćutao decenijama konačno je počeo da daje znakove da bi povratak na put ipak mogao da bude moguć.

Tu su, međutim, pravi problemi tek počinjali.

Gorivo koje je godinama stajalo u originalnom rezervoaru odavno se pretvorilo u gust i lepljiv talog, zbog čega nije bilo govora o tome da se automobil pokrene na starom sistemu. Biri je zato napravio privremeni dovod iz zasebnog rezervoara, a Pontijak je nakon toga zaista upalio.

Slavlje nije dugo trajalo.

Čim je upalio, krenuli novi problemi

Pogledajte u galeriji slike motora:

Iz rashladnog sistema ubrzo je počela da izlazi mešavina rđe i rashladne tečnosti, dok je originalni hladnjak bio toliko propao da više nije mogao pouzdano da obavlja svoju funkciju. Stradao je i sklop ventilatora, pa je postalo jasno da motor možda jeste oživeo, ali da bez ozbiljne improvizacije neće dugo raditi.

Biri je rešenje pronašao tamo gde ga većina ljudi verovatno ne bi ni tražila – ugradio je hladnjak sa Ševroletovog pikapa C10 iz 1974. godine i prilagodio ga starom Pontijaku. Morao je istovremeno da rešava i problem prevelikog pritiska u rashladnom sistemu, zbog kojeg je posumnjao i na problem sa zaptivkom glave motora.

Ipak, jedno je napraviti motor koji može da radi nekoliko minuta u mestu, a sasvim drugo automobil kojim treba krenuti na put od nekoliko stotina kilometara.

Tu su na red došle kočnice.

Motor radi, ali automobil ne može da stane

Nakon toliko godina mirovanja kočioni sistem bio je praktično neupotrebljiv. Prednje kočione čeljusti i pločice morale su da budu zamenjene, napravljeni su novi vodovi, dok je zadnji sistem osposobljen dovoljno da automobil konačno može normalno da uspori i zaustavi se.

Ni izduvni sistem nije prošao mnogo bolje. Dotrajali delovi uklonjeni su, a umesto ozbiljne restauracije napravljeno je privremeno rešenje koje je trebalo da izdrži samo ono što je Birija u tom trenutku najviše zanimalo – put do kuće.

A čak ni tada Pontijak nije bio automobil kojim bi razuman vozač bez razmišljanja krenuo na otvoren put.

Pri praznom hodu povremeno se pojavljivalo upozorenje na nizak pritisak ulja, motor nije savršeno radio na svim cilindrima, gume nisu ulivale naročito poverenje, a iza automobila su bile decenije tokom kojih niko zapravo nije mogao da zna koji će sledeći deo odlučiti da otkaže.

Za većinu ljudi to bi bio trenutak da pozovu šlep-službu. Biri je uradio potpuno suprotno.

Odmah na put od 240 kilometara

Čim je procenio da automobil može dovoljno pouzdano da se pokrene, upravlja i zaustavi, seo je za volan i krenuo kroz Tenesi prema svojoj radionici, udaljenoj oko 150 milja, odnosno približno 240 kilometara.

Automobil koji nekoliko sati ranije nije imao ni ispravno paljenje tako je gotovo bez prelaznog perioda završio na ozbiljnom testu izdržljivosti.

I upravo tada Grand Pri je priredio najveće iznenađenje.

Kada je izašao na otvoren put, automobil se smirio i počeo da se ponaša znatno bolje nego što su njegovo stanje i prethodne decenije mirovanja nagoveštavale. Tokom vožnje bilo je nekoliko manjih intervencija, uključujući rešavanje curenja na dovodu goriva i problema sa izduvom, ali pomoć šlep-službe na kraju nije bila potrebna.

Posle gotovo 30 godina provedenih van saobraćaja, Pontijak Grand Pri iz 1969. godine stigao je do radionice sopstvenim pogonom.

Automobil koji nije hteo da umre

Birijev poduhvat posebno je zanimljiv upravo zato što automobil nije prethodno prošao ozbiljnu restauraciju u kojoj bi se svaki sistem temeljno obnovio i testirao. Popravke su rađene na licu mesta, sa jednim ciljem – osposobiti ono što je neophodno i proveriti koliko je života u starom V8 motoru zaista ostalo.

Snimak na kanalu Vice Grip Garage zato je brzo privukao ogromnu pažnju, što i ne čudi, jer iza njega nije samo priča o starom američkom automobilu već i o mašini koja je skoro tri decenije čekala da joj neko ponovo okrene ključ. Sama epizoda predstavlja Grand Pri kao automobil zaboravljen najmanje 25 godina, koji je nakon osnovnih popravki ponovo pokrenut i vraćen na put.

 Video: Nova epizoda emisije Auto