Nije bilo te sile koja je mogla da spreči Dušana Borkovića da postane prvi Srbin najbolji automobilista Evrope! Kao klinac je u kartingu lomio ruke, umalo ostao bez šake, trpeo sve i svašta, ali se jednog jutra probudio kao šampion. Momak koji pobija teoriju da su Pančevci slabi vozači, se tu ne zaustavlja...Kakav je osećaj biti prvi Srbin, šampion Evrope u automobilizmu?- To je neverovatno. Pre nego što sam kao dete uzeo volan u ruke želeo sam da postanem šampion. Mislim da to rečima ne može da se opiše. Nešto što sanjaš ceo život konačno u 25. godini postane stvarnost - kaže popularni Duca za Kurir.
Koliko ti je u tome pomogao sponzor NIS?- Zaista mnogo i hvala im. Prošle godine mi je titula izmakla, bio sam drugi. Imao sam mnogo poteškoća. Praktično ništa nismo znali, ni oko prijava, ni koliko novca je potrebno da bi se sve izguralo. Ove sezone dosta toga se promenilo na bolje i ubedljivo sam osvojio titulu. Znam kako sam uspeo, zahvaljujem se NIS, gradu Pančevu, koji su me podržali. Nadam se da će ostati uz mene i da će Srbija prvi put u istoriji dobiti šampiona sveta.
Čini se da malo ljudi kod nas zna koliko je teško doći na vrh.- Ovo je tehnički sport, tako da nije sve do mene, mojih ličnih treninga i priprema. Mnogo zavisi od samog automobila i konkurencije. Zato mi je izuzetno drago što sam u tako zahtevnom sportu uspeo da budem najbolji.
Šta šampion Evrope planira za narednu sezonu?- Sad je najteže. U sledećih mesec dana moram da donesem odluku u kojem takmičenju ću učestvovati. Nije dobro, žargonski rečeno, preći s konja na magarca. Moramo da pronađemo dobar šampionat u kome ću biti uspešan, da bih naredne sezone u svetskom takmičenju napravio dobar rezultat. Jer je u svetskim takmičenjima u automobilizmu dva ili tri puta teže stići do vrha nego u sportovima gde upotrebljavate samo svoje telo. Uglavnom, imaću više opcija, da branim titulu na brdskim trkama, pa do najvećih svetskih šampionata.
Koliko je zapravo teško ući u WRC ili WTCC?- Mnogo je teško ući, a još teže napraviti dobar rezultat. Tu su najbolji svetki vozači i mislim da su ta dva takmičenja u rangu da Formulom 1. Moj je cilj da se nađem među njima, ali sve zavisi i od sponzora.Već si postao popularan u Evropi, praktično si postao promoter naše zemlje poput nekih drugih poznatih srpskih sportista?- Jeste, krenulo je mnogo bolje, što je meni i sponzorima veoma važno. Da bismo uspeli da napravimo dobar rezultat u svetskim šampionatima u narednih tri do pet godina, to mora da bude državni projekat i država sa svojim institucijama treba da stane iza toga. Dovoljno je reći da se radi o rangu, recimo, najvećih teniskih turnira. Stotine hiljada gledalaca uživo i stotine miliona kraj malih ekrana prate trke.
Počeo si da se baviš trkama još kada si išao u vrtić, kada si postao svestan da ćeš biti šampion?- Od kad znam za sebe ja sam samo želeo da sedim u automobilu. Imam utisak da sam već sa godinu dana znao čime ću da se bavim, meni je samo volan bio u glavi. Roditelji mi kažu da sam kao mali govorio da sam "pion", što je značilo šampion. Pošto je otac bio šampion stare Jugoslavije u motociklizmu, i svestan je opasnosti ovog sporta, hteli su na sve načine da me odvrate, ali nije im uspelo. Krv nije voda.
I onda je sve počelo sa kartingom?- Kad sam video karting, ja sam oca svaki dan davio da mi ga kupi. Na kraju je popustio i veoma brzo sam shvatio da sam talentovan. Ipak, nije moglo bez incidenata, pa sam se jednom prilikom prevrnuo i polomio obe ruke. Sama činjenica da se posle toga nisam povukao, već sam nastavio da vozim, govori dovoljno. Počeo sam da ređam pobede i postao najtrofejniji karting vozač.
Malo se zna da si umalo ostao bez šake?- Jeste, 1999. godine u Mađarskoj mi je ruka upala pod točak. Doživeo sam strašne povrede šake gde mi je sve bukvalno bilo uništeno. Malo je trebalo da je amputiraju, ali smo se nekako izborili da doktori kod nas pokušaju da je sastave i zahvaljujući srpskim stručnjacima, to se i desilo. Oporavljao sam se pola godine.Jedva si dočekao da ponovo dohvatiš volan?- Još sam nosio gips kada sam seo da vozim.Poznat si kao neustrašiv vozač. Ipak, koliko ima straha tokom trke ili je adrenalin jači?- Samo lud čovek nema strah. Ne plašim se nesreća, ali imam strah od toga da li ću na stazi sve izvesti kako sam planirao nedelju dana unapred. Imam strah od greške, a o opasnostima i eventualnim posledicama ne stignem da razmišljam.
Da li ti se dešava da posle nekog rizičnog prolaza kasnije preživljavaš šta je moglo da se desi?- Ma ne, možda mi i tako nešto proleti kroz mozak, ali odlika brzih vozača je da nastavljaju istim tempom. To je jako retko jer obično vozači posle incidentne situacije uspore.Od koga si to pokupio, možda od nekog idola? - Takav sam po prirodi. A što se idola tiče, to je Sebatijan Leb. On je za klasu iznad svih. U koju god disciplinu da ga stavite, biće najbolji.Da li svestan da si i ti idol nekom klincu?- Jesam. Ima dosta mojih fanova u Srbiji, ali i u okruženju. Pozdravljam ih sve.
Šta kažeš za Danicu Patrik, koja je velika zvezda? Da li bi uspeo da je pobediš?- U njenoj disciplini? Mislim da bih (smeh). Ne bih je pustio, to je sigurno. Ima jako dobrih žena vozača, kao što je Danica. Čak u brdskom šampionatima voze dve žene. Jedna Čehinja je na opasnoj stazi u Švajcarskoj vozila hrabro, ali je udarila u stenu sa preko 160 km/h, polomila je tri rebra, dva pršljena, ali imam utisak da će ona i dalje biti brza. Žene koje su profi vozači, su i lude i brze (smeh).Priča se da su brz samo na stazi, dok si u saobraćaju sasvim drugačiji?- To je tačno. Trudim se, koliko god mogu, da promovišem bezbednu vožnju i uvek poštujem saobraćajne propise. Na ulicama se ne vozi brzo jer to nije pista.Kada si poslednji put platio kaznu za brzu vožnju?- Nisam platio jer nemam zaslužio kaznu.Da li te saobraćajci prepoznaju?- U poslednje vreme da i veoma pozitivno reaguju.Ko ti je najveća podrška?- Moja porodica definitivno. Imali smo mnogo odricanja. Moj mlađi brat je, naprimer, bio prinuđen da živi onako kako živim ja. Nadam se da ću mu se revanširati kad-tad. Majka je morala da trpi stresove zbog svih opasnosti kojima sam bio izložen, otac je nemilosrdno ulagao u mene. Da njega nije bilo, ništa od ovoga ne bih ostvario. Veliku zahvalnost dugujem i gospodinu Dragoljubu Lekiću, koji mi je omogućio da sad vozim ovaj auto.
Uskoro se ženiš, kako si osvojio devojku Andrijanu?- Dobrotom, iskrenošću, humorom i sigurnom vožnjom.Imao si priliku da u "micubišiju" provozaš mnoge poznate ličnosti. Ko se najviše isprepadao?- Pa svi (smeh). Možda je najveći strah pretrpeo Đus, jer smo izleteli na travu. Usplahiro se sav. Obećao je da će da uradi pesmu za sebe.Već postoji jedna rep stvar koja govori o tebi?- Jeste, nju je uradila grupa iz Pančeva SK92. Nisam imao pojma da su je snimili i baš su me prijatno iznenadili. Tek kasnije sam ih upoznao. Zove se "Borković, brate" i super je.Trebao je da učestvuješ u snimanju filma "Nacionalna klasa 2"?- Da, ali projekat nikada nije zaživeo. Šteta, jer poznato je koliko je film značio mnogim generacijama. Evo, ovom prilikom pozivam Dragana Nikolića, odnosno Flojda, da se trkamo.Šta ćeš ako pristane? Ko će biti brži?- Flojd, naravno.
