Mladen Alvirović, glavni urednik emisije SAT, priznaje da nije oduvek želeo da se bavi automobilizmom i automobilima. Novinarstvo nije bila prva njegova ljubav.
To je bio, pre svega sport, a želeo je i da se bavi projektovanjem naoružanja.
U velikom ekskluzivnom intervjuu za Mondo govorio je o počecima bavljenja poslom koji radi skoro 30 godina, kako izgleda snimanje SAT patrole i zbog čega su on, njegova deca ali i mnogi trpeli uvrede od ljudi - kako na društvenim mrežama tako i uživo. Alvirović otvoreno govori o tome kakvi smo kao vozači i šta je to najstrašnije što je video na putu za sve ove godine a što nikada neće zaboraviti.
"Kada sam bio mlad san je bio da se bavim projektovanjem naoružanja. Jugoslavija je je imala moćnu vojnu industriju. Mene je sve to fasciniralo ali se stvar izjalovila jer svi znamo kako se Jugoslavija raspala. I baš u tom nekom ključnom periodu kada je trebalo da krenem tim putem desili su se oni najgori ratovi. I ja sam tad to napustio. Doduše, Mirko mi je pokazao i neku drugu stranu. Ja sam 1993. prvi put otišao na sajam automobila u Frankfurt, tada najveću izložbu na svetu. Išao sam da pomognem ocu a ujedno je to bio i način nekog školovanja da mi on pokaže kako bi moj posao mogao da izgleda ako mi se svidi. Od 1993. ja to nisam prestao da radim."
Kako je bilo raditi taj posao ne samo te 1993. već i svih tih ratnih godina kada je zemlja bila i pod sankcijama?
Nije bilo lako. Za nemačku vizu smo čekali po 7-8 sati u redu ispred ambasade. Jednom smo u Švajcarskoj bili skoro poluilegalno. Nismo mogli da dobijemo švajcarsku vizu da odemo na sajam u Ženevi. Ali smo dobili francusku vizu pa smo onda zapravo došli do Ženeve, kao da idemo u Francusku na skijanje, boravili na sajmu u hotelu da nas niko nigde ne sretne osim na samom sajmu. Onda otišli za Francusku, kako bismo izašli iz Švajcarske, potom se vratili nazad da bismo se vratili kući. Neki naši prijatelji i ljudi koji su iz posla tih devedesetih godina kada se sretnemo na sajmu automobila nas gledaju po principu - otkud vi ovde. Samo što nas ne pitaju gde vam je uniforma i gde vam je nož u zubima.
Da li je bilo tada dodatnih problema jer dolazite iz Srbije?
Bilo je naravno, ali i dan danas ih ima. Mi smo nebitno tržište. Mi smo možda sebi ovde bitni ali mi smo na evropskom i svetskom nivou potpuno nevažni u auto industriji. Da bi novinar koji ovde radi dobio dobru priču tamo, i takmičio se naistoj osnovi kao novinar iz Velike Britanije, Nemačke ili Francuske, mora da ima mnogo više snage i veza ali i da uloži mnogo više truda da bi dobio isto. I danas kada emitujemo nešto što je na nivou svetske ekskluzive ljudi treba da znaju da smo uložili pedeset puta više energije da bi se to desilo. Srbija sa ovoliko malo prodatih novih automobila, sa ovoliko malo kupaca tamo negde je nebitna. I onda se nama ne posvećuje pažnja. Mi tamo nismo zbog tržišta već zbog ličnog imena i prezimena. Ja sam zbog toga bio pet godina direktor video produkcije italijanskog Kvatrorotea.
Ovde, zbog našeg mentaliteta pre svega, teško prihvatamo kada se kaže da smo mi u nečemu nebitni.
Ali jesmo. Kada se u Srbiji godišnje proda dvadesetak hiljada novih automobila, u odnosu na neke zemlje, kada krenemo na zapad, smo od tri do 10 puta manji. Broj kupaca je dovoljno mali da proizvođači automobila ne žele da se bave ovim tržištem na pravi način i onda smo prepušteni lokalnim uvoznicima i njihovom lokalnom osećaju za – dognam prodam. Što mi jednom prilikom reče direktor jednog brenda za Srbiju – ja Mladene sve svoje kupce znam po imenu i prezimenu.
Tema – automobili – u Srbiji je kao sport, svi misle da se u sve razumeju. Koliko ste se suočavali sa tim pritiskom gde oni koji vas gledaju kažu – ma šta on meni, kad ja znam?
Svaki dan se suočavamo sa tim. Lako je pritisnuti program na daljinskom, odgledati nešto i reći – pa dobro, moglo je to drugačije. Evo naši fudbaleri kako su prošli a svi imaju ideju kako su mogli bolje. To nam je manir. Sa tim čovek mora da se pomiri. Ali pritisak je zaista svaki dan. Pritisak je pre svega da budemo bolji od onoga kakvi smo bili juče u uslovima koji nisu idealni. Vrlo jednostavan primer – mi se dogovorimo za razgovor, organizuje se cela ekipa, urednik odobri da se to emituje. Sve je spremno. Ali ja kao sagovornik otkažem u poslednjem trenutku, ili se razbolim, ili snimatelj ne dođe na posao. Nas niko ne pita – mi u nedelju moramo da budemo na programu – zdravi, bolesni, puni para, bez para, sa svim ljudima, bez ljudi. To nikog ne zanima. Ljudi ne razumeju da ono što smo emitovali je jedan veliki kompromis – šta smo mi želeli a šta je u datom trenutku moglo da se uradi. Obezbedimo najekskluzivniji skupoceni auto koji u krugu od hiljadu kilometara niko od novinara nije vozio i taj auto se pokvari na dan snimanja. I mi možemo da snimimo nešto ali ne na način na koji smo prvobitno hteli. I onda kad emitujemo ljudi kažu e pa mogli ste još i ovo. Možda nije moglo. Da smo na zapadu možda bismo imali dva ili tri takva automobila, možda bi on kod nas bio deset dana pa što nismo snimili danas snimićemo sutra. Mi radimo gde radimo i onda nemamo te uslove.
Ono po čemu ste široj javnosti najpoznatiji je SAT patrola. Kako je ona nastala?
Naziv patrola i ceo taj koncept je originalni Mirkov proizvod. On je to davnih godina osmislio sa idejom da se uradi nešto što je i reportaža i putopis ali pre svega uputstvo za upotrebu. Kada je trebalo da bude snimljena prva patrola, Mirko je tada još radio na RTS-u, svi su bili protiv toga. Objašnjenje je bilo – šta će ljudima patrola kad imaju auto kartu, svi znaju kako se stiže do Crne Gore. I mi i danas imamo slična pitanja na društvenim mrežama – šta će mi to kad ja mogu da uključim navigaciju i onda me dovede gde treba. S jedne strane ako se to posmatra dosta usko onda to jeste istina. Ali patrola nema zadatak da pokaže čoveku gde je levo a gde desno. Tu će se ljudi snaći. Patrola ima zadatak da bude dobar prijatelj. Evo vi ste negde otputovali pre mene, vratili ste se i ispričate mi kako je bilo. Eto to je patrola. Samo što mi to još i ekranizujemo. Cilj je da se ljudi osete bezbednijim, da im neke stvari budu jasnije. Da oni budu mirniji na tom putu. Jer idu u poznato.
Pričali smo o devedesetim i sad kad pogledate ovo o čemu sada pričamo klima je u tom delu veoma slična kao tada što je bila.
Da se razumemo, moja rodbina koja je iz Krajine, moja rodbina koja je iz Bosne – više niko nije tamo. Mnogi nisu živi, mnogi su po Holandiji, Americi. Ja znam vrlo dobro kako to izgleda. Ali jednom rat mora da se završi. Koliko decenija treba da prođe dok ne počnemo da živimo. Ja ne propagiram ni ovo ni ono, ja pravim alat za putovanje. Zašto? Jer tamo naši ljudi idu. Da li je neko nekom komšiji rekao – zašto si ti išao u Albaniju. Što je onda problem da ja uradim to. Mi smo spremali patrolu da ide preko Kosova, jer je to najkraći put, a onda smo tokom pripreme shvatili iz reakcija ljudi da ako na Kosovu ne obiđemo srpske manastire onda ne možemo da radimo patrolu. A patrola ne može da traje 15 dana. E onda dođemo do toga – hajde da snimimo samo manastire. Ali onda ne možemo da dobijemo dozvolu za snimanje. Mi od svake države u koju idemo tražimo dozvole za snimanje na javnom mestu i garancije za bezbednost. Od tamošnje privremene administracije ne možemo da dobijemo ništa napismeno. Ne želim da ugrožavam živote moje ekipe. Ne mora ništa da se desi, dovoljno da neko razbije staklo na autu. Taj auto moram da vratim uvozniku i da pravdam to razbijeno staklo i da ga posle platim. Zašto bih to radio? Uostalom kada je Albanija u pitanju, viđao sam i prošle i pretpošle godine po Jutjubu ljudi su išli tamo i snimali ali toliko negativnih komentara nije bilo.
Da pričamo i o nečemu što se dešava kada snimate u Srbiji. Čim vide da promovišete neko mesto za odmor, gde se može svratiti na ručak ili neko piće kreću teorije i pitanja – a zašto je odabrao baš to mesto, zašto nije predložio nešto drugo.
Toga će uvek biti. Svako ko sudi o onom drugom svesno ili nesvesno polazi od sebe. I onda kad ljudi kažu kako smo mi sve to naplatili i prodali to su oni isti ljudi koji bi bez problema naplatili i prodali sve što rade. Svaku svoju reč zato što eto neka tu lova može da se uzme. Ljudi koji su od integriteta to neće reći. Veliki broj ljudi razume da to što smo mi preporučili, a pogotovu oni koji su bili i videli, znaju da to vredi preporuke. Ali mesta za preporuka nema stotinu. Ima novih mesta ali nisu sva za preporuku. Ali ljudi često polaze od sebe u oceni drugih ljudi. Jer deluje lako – stao sam kod tebe i uzeo malo para, onda sam stao ovde i uzeo malo para, svuda sam uzeo pare i ja sam dobar. E kad bi se to tako radilo mi ne bismo radili 32 godine. Negde bi se čulo da smo nekom to naplatili. Negde bi postojao neki papir o tome. Negde bi bio neko ko sme da izađe pred kamere i da kaže – jeste meni su tražili pare. Nema.
Još malo o SAT patroli – da otkrijemo kako to izgleda iza kulisa. Slušajući vašeg oca kada je govorio o tome to otprilike izgleda ovako – mi krenemo, ne stajemo nigde, dođemo na more, ne okupamo se, i vraćamo se nazad.
Za 26-27 godina koliko se emituje patrola nikada se nismo okupali na moru.
Zašto?
Nema vremena. Da bi patrola mogla da se emituje onda kada bi ljudima mogla da bude korisna, a to je kada turisti kreću na putovanje, mi moramo da je snimimo vrlo blizu tog trenutka. Jer ako snimim u aprilu stanje puteva, a neko putuje u junu više ništa nije isto. U aprilu ne rade hoteli, zatvorene su plaže. Dakle ja moram da snimim onda kada ljudi putuju. Jedna patrola može da se uradi minimalno za tri dana. Optimalno nam je za nju potrebno četiri dana. A na licu mesta imamo jako malo jer treba pokriti dosta lokacija. Na patroli mi obično za nekih 12 sati od 7 do 19 časova mi otprilike možemo da pređemo 400 kilometara. I to u letnoj patroli posebno ako je auto-put. Ako se ide magistralom onda za dan ide oko 270 kilometara. Mi nemamo luskuz da se ja vratim pa da prođem negde opet. Ja idem prvim autom i tu nema vraćanja jer merimo kilometražu koja mora da bude stvarna. Dok nađemo sagovornika za nešto za šta nam je potrebno, oduzme vreme. I na sve to ja moram da vozim polako a ne da jurim kako bih video sve što treba. Moramo da imamo vremena da kad nešto vidimo, primetimo, možemo da stanemo. Sve to utiče da se putuje jako polako i da se troši mnogo vremena.
Šta je najstrašnije što ste doživeli radeći ovaj posao sve ove godine?
Ne mogu da izdvojim šta je najstrašnije ali uvek – nedeljama, mesecima a nekad i duže u glavi ostaju scene raskomadanih tela, mrtvih ljudi po putu... Onaj miris krvi na suncu. To ne može da se zaboravi a mi smo se toga nagledali. Skoro kao da radimo u Hitnoj pomoći. E kad to čovek vidi dovoljan broj puta onda zna šta mogu biti posledice. Onda čak i nastupa suviše oprezno na nekim mestima.
U svetlu toga – kakvi smo mi kao vozači?
Mi smo sebični. Ponašamo se kao da smo sami na putu. I kad se parkiramo, i kad pravimo polukružno na raskrsnici i kad stanemo samo na minut i upalimo sva četiri mi smo sebični. A kada su svi sebični imamo onda haos u kome se nalazi. Ako bismo svi mi pošli od toga da popravimo sebe onda bi krenuo i taj neki pozitivan talas. Ali dok se to ne dogodi dok mi čekamo da se popravi policija, da komšija počne da se ponaša drugačije, da ovi ili oni promene svoje ponašanje ništa se neće promeniti. Ja sam BMW instruktor i samo jedan od 80 instruktora sportske vožnje BMW-a na svetu. Moj posao, koji je alter ego ovom medijskom, je da učim ljude da voze brzo i bezbedno. Da budem njihov suvozač. Sa kakvim sam se ljudima vozio ja znam ko je zapravo na putu. Sa koliko samopouzdanja i ubeđenosti nastupaju a koliko malo realnog znanja imaju. Ljudi najčešće nisu svesni da limiti i ograničenja koja imamo u vožnji nisu mnogo široki. Neke situacije se lako pretvore u tragične. Pošto ne znaju za posledice, onda se upuštaju u stvari iz kojih ne mogu da izađu. Brza vožnja jeste opasna ali ne ubija brzina nego ubija manjak obzira prema toj brzini.
Ne mali broj puta ste ukazivali na propuste ljudi koji rade u državnim preduzećima i službama. To govorite javno i to na RTS-u. Da li je bilo cenzure i pritisaka da se o nečemu ne govori?
Cenzure ne ali pritisaka da. Nekada davno u počecima emisije SAT država je bila drugačija. Postojala je neka hijerarhija gde veliki tata kaže malom tati pa on još manjem tati da nešto mora. I onda su neke sugestije i neka pravilna zapažanja imala više efekta. Danas organizacija je drugačija i neke stvari na koje mi ukažemo ne gledaju se uvek dobronamerno. Nego se odjednom traži krivac ili opravdanje. I onda neki ljudi unutar organizacije krenu da vrše pritisak jer ne bi da oni postradaju. A ne razmišlja se da to nismo mi uradili iz zle namere. Primer je onaj kada sam godinama na svakoj patroli govorio i pokazivao kako fali putokaz kod Kraljeva. I ništa se nije desilo sve dok nisam stavio improvizovanu tablu. I to je odjeknulo. I onda je počeo pritisak, ozbiljan pritisak. Na svu sreću imali smo vetrobransku kameru na automobilu koja mi je spasla kožu. Imao sam snimak kompletne deonice puta. I kad god bi neko rekao – da ali ima tu i tu putokaz onda ja dam snimak i kažem ok, nema problema, hajde da vidimo. Uspeo sam da dokažem da sam u pravu. Danas su tamo putokazi kako treba, čak i bolji nego što sam ja zamislio da budu. Bilo je slučajeva kada smo se bavili tehničkim pregledima, kada smo dokazali da oni ne rade kako treba svoj posao, da propisi ne valjaju, da ne postoji valjana državna kontrola onoga što oni rade, došli smo u situaciju da nam iz Ministarstva unutrašnjih poslova traže da pišemo demanti, da nemamo informacije, da nam zatvaraju vrata. A s druge strane, iz Ministarstva saobraćaja dobijamo pohvale za to što smo radili. Vrlo šizofrena situacija.
Za kraj - gde će biti zimske patrole?
Ne mogu sad da otkrivam. U ovom trenutku dok ovo snimamo ne znamo gde će biti dovoljno snega. Zimske patrole su mnogo komplikovanije za realizaciju od letnjih jer je dan kraći. U 15 časova nema više snimanja. Imamo nekoliko opcija ali čekamo da vidimo gde će prvo da padne sneg – tamo idemo.
(Mondo, P. Latinović)
NE PROPUSTITE
