Opet se borim za mesto pod suncem: Dunja Stojanović pred finale serije "Frust" otkriva zašto je i kako odlučila da karijeru nastavi u Americi

Svoju prvu veliku ulogu Dunja Stojanović je dobila u seriji "Frust", koja se emituje na platformi Vojo (Voyo). Ova mlada glumica, rođena u Čikagu, a odrasla u Srbiji, nedavno je donela hrabru odluku da svoj profesionalni put nastavi u Los Anđelesu. U ekskluzivnom intervjuu za TV Ekran Dunja otvoreno govori o radu na velikoj regionalnoj koprodukciji Telekoma Srbija i Fajerflaj produkcije s Mađarskom i oskarovcem Danisom Tanovićem, surovosti i prilikama inostrane filmske industrije, pronalaženju unutrašnjeg mira i tome šta za nju suštinski predstavlja glumački poziv.

Kakve uspomene nosite sa snimanja s obzirom na to da su od tada prošle četiri godine?

- To snimanje pamtim kao jedan od najlepših perioda u životu. U isto vreme sam radila "Božanstvenu komediju" u Beogradskom dramskom pozorištu i snimala "Frust" u Sarajevu, noći provodila u kolima putujući sa probe na snimanje, ali da mogu da vratim vreme, ne bih ništa promenila. Sarajevo mi je tada postalo kao drugi dom. Uvek mu se rado vraćam, zbog ljudi, grada i prijatelja koje sam tamo stekla. Danas, sa distance od nekoliko godina, na taj proces gledam s mnogo nežnosti, jer vidim koliko sam kroz njega sazrela i kao glumica i kao osoba. Nosim veoma lepo osećanje sa tog snimanja, neke nestvarne stvari su se tada događale i otvarale za mene, potpuno nepoznate, a poznanstva sa seta mi i danas mame osmeh na lice.

"Frust" je velika regionalna koprodukcija sa snažnim autorskim pečatom oskarovca Danisa Tanovića. Šta vam je, iz glumačkog ugla, bilo najdragocenije što ste poneli sa tog seta?

- Rad s Danisom Tanovićem bio mi je izuzetno dragocen. Njegov pristup je vrlo precizan, ali istovremeno daje glumcu slobodu, pusti te da uradiš kako si zamislio, a ako vidi da nešto ne funkcioniše, usmeri te. Volim improvizaciju i prostor koji se daje glumcu, a na ovom setu je to bilo moguće. Uprkos ozbiljnosti projekta, vladala je vrlo lepa i pozitivna energija. Danis je često donosio zvučnik na set ili uzimao gitaru, pa je muzika bila prisutna i u pauzama, što me je podsetilo na to koliko volim ovaj posao.

Rođeni ste u Čikagu, odrasli u Srbiji, a nedavno ste doneli hrabru odluku da deo profesionalnog puta nastavite u Los Anđelesu. Šta je bio glavni okidač za taj korak?

- Unutrašnji osećaj da su mi potrebni novo okruženje i novi izazov. Moja ambicija mi jednostavno nije dozvoljavala da ostanem u istom, poznatom prostoru do svoje penzije. Evo, upravo se opet naježih na samu pomisao. To nije bila racionalna odluka u smislu sigurnosti, već potreba da izađem iz zone komfora i vidim šta još postoji za mene kao osobu i umetnika. Da sam znala šta me čeka, verovatno se ne bih usudila, ali upravo zato mislim da je to bila jedna od najboljih, iako nesvesnih, odluka koje sam donela.

Pogledajte fotografije Dunje koja je 15. maja proslavila rođendan

Kako zaista izgleda boriti se za svoje mesto pod suncem u svetskoj prestonici filma?

- Borba za mesto u Los Anđelesu je potpuno drugačija. Sistem je mnogo veći, konkurencija je ogromna i stvari su često manje lične nego kod nas. U Beogradu sam završila fakultet, rasla kroz pozorište i s vremenom gradila svoj krug ljudi, saradnika i poverenja. U LA sam ponovo krenula od nule, i to je osećaj koji ume i da parališe i da probudi. S jedne strane je zastrašujuće, jer si u gradu u kom svi nešto žele, svi nešto čekaju i svi se za nešto bore. S druge strane, postoji neki adrenalin u tome što opet moraš da se izboriš za svoje mesto. Mene to istovremeno plaši i uzbuđuje. Brzo mi dosadi osećaj sigurnosti, možda to nije najzdravije, ali često tek na toj ivici izdržljivosti osetim da sam potpuno prisutna. Ipak, skala mogućnosti je neuporediva. Ako uspeš da pronađeš svoje mesto, otvaraju se potpuno drugačije perspektive.

S obzirom na to da spajate američko poreklo i balkanske korene, osećate li da u vama paralelno žive dva različita senzibiliteta?

- Apsolutno osećam da u meni postoje dva senzibiliteta. Balkanski - koji je direktan, emotivan i instinktivan, i američki, koji je možda racionalniji i strukturiraniji. Ta kombinacija daje širinu u glumi i pogledu na svet.

Na kom jeziku sanjate?

- Što se tiče jezika snova, to se menja u zavisnosti od toga gde sam i kroz šta prolazim. Teško je objasniti šta se sve zbiva u mojoj glavi.

Kako je bilo na premijeri serije "Frust" u Sarajevu

U profesiji koja je neminovno vezana za javno izlaganje, tuđe procene i ego, na koji način uspevate da sačuvate svoju suštinu i mentalni mir kad se kamere ugase?

- U našem poslu je lako izgubiti balans i mentalni mir. Često se i sama izgubim u tom cirkusu, ali s vremenom sam naučila šta me vraća sebi. To su priroda, tišina, vreme bez telefona, zelenilo i jednostavan način života. Nedavno sam otkrila kampovanje po nacionalnim parkovima u Americi i to je za mene bukvalno lek, ono što najviše prija i telu i umu. U tim trenucima se podsetim šta je zaista važno i vratim se nekoj svojoj osnovi.

Stalna ste članica ansambla Beogradskog dramskog pozorišta. Da li vam pozorišne daske pružaju ono filozofsko utočište, prisutnost u trenutku i slobodu, što pred kamerama, zbog brzine snimanja, često izostaje?

- Apsolutno. Pozorište mi pruža tu vrstu prisutnosti i uzbuđenja koje je teško zameniti. Taj osećaj da nema popravke i razmena improvizacije sa partnerom na sceni jesu ono što mi puni baterije. Ja sam, inače, veliki tremaroš i svaki put kažem sebi da mi je dosta pozorišta, ali izgleda da sam i veliki zavisnik od tog adrenalina jer se uvek vratim. I zahvalna sam sebi na tome.

Igrali ste vrckastu stjuardesu Barbaru u "Aviondžijama", a zatim uskočili u mračnije i kompleksnije drame. Verujete li da glumac svesno bira uloge ili određene uloge u pravom trenutku u životu pronađu njega kako bi ga nečemu naučile?

- Verujem da uloge dolaze u pravom trenutku, kad smo spremni da ih razumemo, baš kao i životne situacije, koje nas često nauče više nego što smo očekivali. Nekako se sve uvek dešava tačno onda kada treba.

Na kraju, šta je za vas gluma?

- Način da istražujem ljude i situacije, uključujući sebe. To je prostor u kome mogu da postavljam pitanja bez potrebe da odmah imam odgovore. To je i jedini trenutak kada ne pritiskam sebe da sve mora odmah i sada, već se prepustim i uživam u procesu. Volela bih da tu slobodu uspem da prenesem i na život.

 Bonus video: Anđela Jovanović odgovara na brza pitnaja