Majka ga oblačila kao devojčicu, pa ga osudili zbog "nakaznog ponašanja": Oskar Vajld bio zaljubljen u upola mlađeg momka, umro u samoći i siromaštvu

Oskar Vajld, slavni irski pesnik i dramski pisac rođen je 1854. godine u Dablinu, kao drugi od troje dece Ser Vilijama Vajlda i Džejn Vajld.

Pogledajte u galeriji fotografije Oskara Vajlda:

Vilijam Vajld bio je irski vodeći oftamološki hirurg i bio je vitez 1864. godine za vreme službe kao medicinski savetnik i pomoćnik poverenika iz Irske. Takođe je napisao knjige o irskoj arheologiji i narodnom folkloru. Poznati filantrop, imao je ambulantu za brigu o siromašnim delovima grada Dablina, piše Stil.

Vajldovi roditelji pripadali su elitnom krugu društva. Do devete godine, Oskar se školovao kod kuće, gde je izučavao francuski i nemački jezik. Zatim je pohađao školu Portora Rojal od 1864. do 1871. godine.

Iste godine odlazi na Triniti Koledž u Dablinu, gde je delio sobu s njegovim starijim bratom Vilijem. Bila je to jedna od vodećih klasičnih škola u kojoj su predavali istaknuti profesori. Vajld se tada, zahvaljujući profesoru, zainteresovao za grčku književnost. Postao je izvanredan student: osvajao je stipendije na takmičarskim ispitima, a onda je osvojio i najvišu akademsku nagradu na Univerzitetu na grčkom jeziku.

Na Oksford je primljen 1875. godine dobivši stipendiju za „Magdalena koledž“ gde nastavlja studije sa najboljim ocenama. Tada je duboko razmišljao o veri i katoličanstvu. Bio je individualista koji je u na kraju odustao od bilo koje formalne vere, ali je ceo život zadržao zanimanje za katoličku teologiju i liturgiju.

Imao je dugu kosu, poseban modni stil, ukrašavao svoju sobu paunovim perjem, ljiljanima, suncokretima, plavim porcelanima i drugim umetničkim delima. Zbog ekscentričnog ponašanja imao je problema sa profesorima.

Na trećoj godini postalo mu je jasno da mnogo brže uči nego što je to programom propisano. Imao je fotografsko pamćenje, mogao je satima da recituje pesme. Osvojio je nagradu Njudigejt 1878. godine za pesmu „Ravena“. U novembru 1878. godine je diplomirao.

Nakon što je diplomirao na Oksfordu, u Londonu stiče ugled među književnicima. Voleo je hranu, piće, zabave, znao je satima da zabavlja publiku, spontano, bez prethodne pripreme. Smatrao se glavnim predstavnikom engleskog larpurlartizma (umetnost zbog umetnosti).

Vajld je proveo narednih šest godina u Londonu, Parizu i SAD-u gde je držao predavanja. Često je putovao, a kada bi ga na carini pitali šta nosi sa sobom, odgovarao bi: „Ništa, osim svog genija“. Kada je zamoljen da napravi spisak najboljih knjiga na svetu, Vajld je rekao: „To nije moguće, ja sam ih napisao samo pet do sad“.

Objavljivao je tekstove i pesme u časopisima. Sredinom 1881. godine, kada je imao 27 godina, prikupio je svoje pesme i objavio svoju prvu zbirku pesama.

Brak sa Konstancom Lojd

Tada upoznaje i Konstancu Lojd, ćerku bogatog irskog advokata.

London je bio grad gde se na društveni napredak, umetnost, ljudske slobode i emancipaciju žena gledalo sa velikim odobravanjem. Oko društvene grupe Estetiks, koja se zalagala za ukidanje sputavajuće viktorijanske mode okupljao se veliki broj kreativnih ljudi, a među njima i Konstanca Lojd, slobodoumna i zabavna mlada žena. U krugovima Estetiksa, na zabavi u Grosvenor galeriji, Konstanca je upoznala književnu zvezdu u usponu, kritičara, pesnika i plejboja - Oskara Vajlda.

Zahvaljujući velikodušnim prihodima koje je dobijala od imovine svog dede, Konstanca je sebi mogla da dozvoli luksuz da se uda iz ljubavi i strasti, bez brige za materijalnu sigurnost. U jesen 1880. godine, dvadesetjednogodišnja Konstanca je poslala pismo bratu gde kaže da „traži nešto posebno od života, jer ne želi da njeno večito sanjanje postane nezdravo”.

Venčali su se 1884. godine u Londonu. Par je za dve godine dobio dva sina, ali je slika sreće koja je predstavljena javnosti realno postajala sve više slika lične tuge i nezadovoljstva sa obe strane.

Iako emotivno udaljeni, Oskar i Konstanca u visokom londonskom društvu još neko vreme uspevaju da sačuvaju iluziju skladnog para. Ona postaje društveno aktivna kao najglasniji zagovornik modne reforme i figurira kao vlasnica Oskarovog modnog magazina.

Manje naklonjeni poštovaoci njenog rada počinju da šuškaju po londonskim krugovima da gospođa Vajld ne propušta priliku da se uplete u bilo šta za šta smatra da je dovoljno pomodno, pa bila to prava žena ili spiritualizam. Ipak, Oskar joj je duboko zahvalan što se ne meša u previše u njegov život i ostavlja mu prostor da svoja emotivna lutanja nastavi sa drugim ženama, a kasnije i sa muškarcima. Oskar je sa 40 godine spoznao svoju homoseksualnost, kad je upoznao sedamnaestogodišnjeg zavodnika Robija Rosa, koji mu je do kraja života ostao najverniji prijatelj.

Dramski tekstovi koji su punili londonska pozorišta i zabavan, dečački karakter, činili su da Oskar Vajld bude omiljeni viktorijanski pisac na čije se sitne ispade gledalo blagonaklono. Sugrađane je nazivao „divnim idiotima i briljantnim ludacima”, publici se nakon predstava klanjao sa cigaretom u ustima i preterivao u svim porocima.

Veza sa lordom Alfredom Daglasom

Ipak, njegovu izjavu „Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!” London nije mogao da „proguta“. Otac dva sina i cenjeni umetnik izazvao je javnu sablazan upustivši se u intimnu vezu sa mladim lordom Alfredom Daglasom, vatrenim obožavaocem njegovog romana „Slika Dorijana Greja”.

Lord Alfred Daglas, zvani Bouzi, bio je dvostruko mlađi od Oskara. Ova veza je otvorila novo poglavlje u životu Vajlda, prožeto perverzijom i druženjem sa starim poznanicima lorda Daglasa - mladim muškim prostitutkama. Uticajna porodica Daglas, prvenstveno lordov otac markiz od Kvinsberija, pokušavala je na sve načine da osujeti ovu vezu za koju su krivili slavnog pisca.

Bouzi je bio i uzrok Vajldove propasti. Bouzijev otac, autoritaran i uticajan, tužio je Vajlda. Prvo po privatnoj tužbi, a kasnije i krivično, Vajld je 1895. godine zbog „nakaznog ponašanja” osuđen na dvogodišnji prinudni rad, a od strane londonske javnosti na doživotnu nepodobnost. Bouzi je Oskara uvukao u krug eskort gospode, a njegov otac ih je kasnije potplatio da svedoče na sudu o Vajldovom ponašanju. 

Poslat je u zatvor 25. maja 1895, a pušten 18. maja 1897. godine. Iako je pre toga bio obožavan, ceo London mu je okrenuo leđa. Nazivali su ga "kriminalcem". Njegova predviđanja iz mladosti, kada je izjavio „potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen” doslovno su se obistinila. Bio je i jedno drugo.

Konstanca Vajld je napustila zemlju kada je Oskar završio u zatvoru i privremeno se nastanila u Švajcarskoj, promenivši prezime sebi i sinovima u Holand. Posetila ga je u zatvoru samo jednom, da mu donese vest o smrti majke i natera ga da se odrekne svih roditeljskih prava nad decom. Oskar je bio fizički i emotivno istrošen.

Samo tri godine kasnije, u četrdesetoj godini, Konstanca je umrla nakon operacije kojom je pokušala da izleči jedan oblik paralize zadobijen posle pada niz stepenice u vreme kada je živela u Londonu. Sahranjena je u Đenovi, pod lažnim imenom, a tek mnogo godina kasnije njen brat je na spomenik dodao epitaf „Supruga Oskara Vajlda”.

Smrt

S druge strane Vajld je 1900. oboleo od meningitisa.  Tužan i bez novca, ne videvši svoju decu, preminuo je u Parizu 30. novembra iste godine, u samoći i sromaštvu. Pretpostavlja se da je uzrok tome bio sifilis koji je izazvao cerebralni meningitis. Njegove zadnje reči bile su: „Ili ove tapete odlaze, ili ja“, zato što je svoje zadnje dane proveo u skromnom, neuređenom hotelu.

Njegovu grobnicu izgradili su osam godina nakon njegove smrti finansiranjem anonimnog donatora. Sahranjen je na groblju Per Lašez. Njegova grobnica je gorostasna i prikazuje sfingu jer je Oskar bio fasciniran Egiptom. Prevozila se iz Londona u Pariz, gde je carina za nju iznosila 120 funti, a danas spada u nezaobilazna turistička odredišta.

U Dablinu i Londonu podignut mu je spomenik. U Londonu na spomeniku uklesane su njegove slavne reči: „Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u pravcu zvezda“.

Film

Priča Oskara Vajlda je bila predmet nekoliko filmskih adaptacija, uključujući i dva britanska filma iz 1960, kad je dekriminalizacija homoseksualnosti postala političko pitanje, prenosi Noizz.

Taj je deo Vajldove biografije dobro poznat. Ali, šta je bilo posle? Šta se s Vajldom i njegovim prevrtljivim ljubavnikom Daglasom događalo od trenutka kad je u maju 1897. Vajld izišao iz zatvora? Te poslednje četiri godine Vajldovog života tema su filma "The Happy Prince", koji je prikazan na festivalu u Berlinu, a kao reditelj ga potpisuje istaknuti britanski glumac Rupert Everet. Reč je o projektu koji je Everet pisao godinama s namerom da sam glumi ostarelog Vajlda. Na kraju je uskočio i u rediteljsku ulogu s neočekivanim uspehom: film je u Berlinu primljen s lepim kritikama.

Pogledajte u galeriji kadrove iz filma "The Happy Prince":

Radnja počinje 1897. Vajld je nakon zatvora emigrirao u Francusku gde živi u oskudici, isključen je iz književnog života. O njemu vodi računa njegov davni ljubavnik Robert Ros (Edvin Tomas). Relativni mir pomutiće dolazak istog onog čoveka koji je Vajlda već survao u propast: Bosieja Daglasa (Kolin Morgan). Kad je Vajld izišao iz zatvora, jedan od uslova da se sve smiri bio je da se Vajld i njegov ljubavnik više nikad ne sretnu: to je bio uslov Vajldove supruge da mu plati kiriju, kao i Daglasovog oca da ga izdržava. Daglas, međutim, 1897. dolazi u Normandiju, a Vajld ne može da mu odoli i opet se pubertetski zaljubi. Iako Vajlda svi odgovaraju od obnove veze, Daglas i Vajld putuju u Napulj gde troše zadnje pare na žurkama sve dok se (ponovo) ne posvađaju. Od tog trenutka postaće ljuti neprijatelji. Daglas će prezrivo Vajldu spočitavati presušenu inspiraciju, tvrdeći da ga ne zanima da bude u vezi s bivšim genijem.

U Everetovom filmu Bosiej Daglas karakteriše se kao toksična osoba, čoveka koji je dvaput Vajlda odveo u propast. Nakon Vajldove smrti Daglas će preći u katolicizam, postati tvrdi konzervativac, pokušaće sudski da zabrani štampanje Vajldove ispovesti "De Profundis" i Vajlda okriviti za sopstveno "zastranjivanje".

Nakon novog ljubavnog kraha Vajld se vraća u Pariz. Nakon lakšeg hirurškog zahvata glave dobiće meningitis i umreti u 48. godini.

Everet je deklarisani homoseksualac, ali u svom filmu ne libi se da pokaže kako je Vajld sam sebi zakomplikovao život. Bio je ljudski nezreo, nije bio kadar da kontroliše rasipnički životni stil niti da odoli alkoholu. Film nosi naslov balade o srećnom princu iz popularne, istoimene zbirke Vajldovih tekstova za decu. Everet baladu koristi i kao provodnu narativnu nit: Vajld tokom filma u više navrata priča deci, a rečenice "Sretnog princa" prate efektno sentimentalnu scenu samrti. Nakon završne špice sledi otrežnjujući i stravični podatak. Oko 75.000 ljudi u Velikoj je Britaniji završilo u tamnici zbog homoseksualnosti. Svi oni, pa i Vajld, amnestirani su tek 2017.

Bonus video: