Biografija i životna priča Danila Lazovića: Sa njom je imao veliku porodicu, a svi mu skidaju kapu zbog ovih reči

Danilo Lazović pripada onoj vrsti glumaca koji se ne pamte samo po ulogama, već po stavu, glasu, pojavi i rečenicama koje nastave da žive dugo nakon njih. Bio je srpski i jugoslovenski pozorišni, filmski i televizijski glumac, umetnik snažnog temperamenta i čovek koji je i na sceni i van nje delovao kao da govori iz samog korena svog bića.

Glumac koji je pripadao i pozorištu i narodu

Lazović je karijeru gradio na filmu, televiziji i pozorišnim scenama, ali je posebnu snagu pokazivao upravo u pozorištu. Bio je član ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je igrao do 2001. godine, a nastupao je i u Ateljeu 212 i Zvezdara teatru. U Zvezdara teatru odigrao je gotovo šest stotina predstava, a posebno su se izdvajale „Klaustrofobična komedija“ Dušana Kovačevića i „Mala“ Đorđa Milosavljevića, po tekstu Milene Marković, odnosno filmska verzija tog komada kasnije je dodatno produžila život te priče.

U Narodnom pozorištu ostvario je veliki broj uloga, među kojima se pamte predstave „Patka iz vrta kralja Gustava“, „Zvono za našeg profesora“, „Ruke Zane Marije“, „Međa vuka manitoga“, „Gospođa Olga“ i „Nevolje zbog pameti“. Igrao je Vuka u „Stanoju Glavašu“, Vladiku Danila u „Gorskom vijencu“, Gaja Julija Cezara u „Vergilijevoj smrti“, Trockog u komadu „Lenjin, Staljin, Trocki“ i Starog Perišića u predstavi „Kad su cvetale tikve“.

Šćepan Šćekić mu je doneo ogromnu popularnost

Iako je iza sebe imao ozbiljan pozorišni rad, uloge na televiziji donele su mu status glumca kojeg su prepoznavale sve generacije. U seriji „Srećni ljudi“ tumačio je Šćepana Šćekića, lik koji je postao jedan od simbola televizije devedesetih.

Igrao je i u brojnim drugim televizijskim i filmskim ostvarenjima, a poslednja serija na čijem je snimanju radio bila je „Stižu dolari“, u kojoj je tumačio Laku Jovanovića Guštera. Tokom snimanja te serije, 25. marta 2006. godine, preminuo je od srčanog udara. Imao je 54 godine, odnosno bio je u 55. godini života.

Branku je ugledao i odmah rekao: „To će mi biti žena“

Iza javne slike snažnog, temperamentnog glumca, postojao je čovek veoma vezan za porodicu. Sa suprugom Brankom dobio je četvoro dece - Milenu, Jelenu, Vuka i Miloša. Njihova ljubavna priča imala je gotovo filmski početak.

Upoznali su se 1976. godine na Zlataru. Danilo je tada sa svojom klasom učestvovao u programu, a Branka je stigla sa Cetinja sa kulturno-umetničkim društvom. Njegova ćerka Jelena kasnije je ispričala da je Danilo sedeo u bašti hotela kada su Cetinjanke izlazile iz autobusa. Tada se obratio Nadi Blam i rekao:

„Je l’ vidiš onu devojku? To će mi biti žena.“

Kako je Jelena govorila, upoznali su se - „i to je bilo sve“. Početkom osamdesetih, Lazović je zaista oženio Branku.

Na vrhuncu popularnosti porodicu je iz centra Beograda preselio na Avalu, želeći da deci obezbedi mirnije i zdravije detinjstvo. Jelena je kasnije rekla da je to bilo „nešto najbolje što je tata mogao da uradi“, jer su deca, umesto da rastu „čekajući lift“, odrastala u prirodi.

„Na selu je imanje, u gradu je nemanje“

Danilo Lazović je često govorio o selu, poreklu, prirodi i vaspitanju. Nije to radio kao neko ko idealizuje prošlost, već kao čovek koji je verovao da se snaga karaktera gradi daleko od komfora i gradske razmaženosti.

Jedna od njegovih najpoznatijih misli glasila je:

„Prava gospoda žive u selu, zato se i kaže - žive na svom imanju. Na selu je imanje, u gradu je nemanje.“

Govorio je da aristokratija svuda u svetu živi van centra grada, u svojim kućama, a ne u zgradama. O gradskom životu umeo je da kaže ironično i oštro:

„Šta ste kada živite u gradu? Samo čekač liftova.“

Kafane, tuče i pesma koju je voleo

Mnogi su ga zamišljali kao čoveka kafane, ali je Lazović jednom prilikom u „Balkanskoj ulici“ govorio sasvim drugačije. Priznao je da je voleo stare pesme, ali i da se u kafani nije uvek osećao prirodno.

„Nisam ja u kafanama dugo. Kad sam bio, voleo sam stare pesme kao što je ‘Radovane, siđi sa planine, nisi siš’o sve ove godine...’ A inače nisam ja nešto za kafane, nekako mi je uvek bilo nelagodno u kafani. Ipak sam ja s planine, a kafane su u ravnici.“

U svom stilu, bez ulepšavanja, dodao je i da se u kafani tukao „mnogo puta“.

„Morate prvi početi tuču. Ali nikad nije bilo dotle da idem u Urgentni. Zasad... Još nije fajront.“

Govorio je o Njegošu kao o ogledalu

Danilo Lazović bio je snažno vezan za Njegoša, epsku tradiciju i pitanja identiteta. U jednom intervjuu iz 2001. godine govorio je o tome kako doživljava Njegoša i njegovo mesto u srpskoj kulturi.

„Ja sam Srbin, nisam Crnogorac. Srbin sam iz Hercegovine, jer je pola Crne Gore Hercegovina. I sam Njegoš je jedan svoj izbor pesama nazvao ‘Ogledalo srpsko’. Smatram da je Njegoš ogledalo u kojem se svaki naš čovek, hteo to ili ne, s vremena na vreme treba da ogledne. Prosto da vidi dokle je došao i šta još može i treba da uradi sa sobom“, govorio je Lazović.

Dodavao je da su savremeni srpski pesnici upućeni na Njegoša „kao što su grčki na Homera“. Govorio je i o Lovćenu, kapeli, mauzoleju i onome što je smatrao velikom nepravdom prema pesniku.

"To što se dogodilo, sticajem okolnosti, da se Njegoš drži u zatvoru, na vrhu Lovćena, ne u kapeli, no u mauzoleju, kao u jednom habzburškom kazamatu, i da mu se opelo nije održalo dvadeset pet godina, bruka je svih nas. Ali, opet se nadam da će taj koji nas je upoznao sa lepotama i moćima slobode biti oslobođen i da će ponovo 'prošetati' i Beogradom, i Cetinjem, i Podgoricom, i Mostarom."

Čovek koji je verovao u vaspitanje, koren i zavet

U javnim nastupima Lazović je često isticao važnost vaspitanja. Govorio je čak i o potrebi da se u škole uvede ono što je nazivao „hajdučkim“ ili „seljačkim vaspitanjem“. U tome nije video folklor, nego način da mladi nauče hrabrost, čast, odgovornost, pamćenje tradicije i otpor prema nepravdi.

„Predlažem prvi put da bi trebalo uvesti u škole hajdučko vaspitanje“, govorio je Lazović, objašnjavajući da bi se na tim časovima učio hajdučki ciklus i duh slobode.

Odlazak koji je ličio na scenu

Danilo Lazović preminuo je 25. marta 2006. godine tokom snimanja serije „Stižu dolari“. Sahranjen je na Topčiderskom groblju u Beogradu. Po želji porodice, niko nije držao govor. Umesto toga, preko razglasa je pušten njegov monolog iz poeme svetog Nikolaja Velimirovića „Kosovski zavet cara Lazara“.

 Video: Kubura se preselio na selo