"Nije lako gledati istini u oči" Milena Pavlović o najnovijoj životnoj odluci, odnosu sa bratom Nenadom i kulturnom nasleđu koje im je ostavio otac

Dosledna u stavu da u umetnosti ne pravi kompromise, glumica Milena Pavlović pažljivo gradi karijeru još od 1992, kad ju je publika zavolela kao Marinu u filmu "Mi nismo anđeli". Danas ova umetnica, koja kombinuje glumačku igru, režiju i slikarstvo, ne skriva potrebu za učenjem.

Poklapaju li vam se utisci sa utiscima publike?

- Uglavnom sam čula impresije prijatelja i kolega koji su filmom oduševljeni jer odskače od uobičajenog. Filmski kritičar Goran Jovanović je naglasio da ima nade za novu srpsku kinematografiju.

Koga smatrate najvrednijim kritičarem svog rada?

- Svoje najbliže: decu, mamu, brata, partnera, prijatelje i kolege s kojima se družim. Moj brat Nenad Pavlović je možda najveći kritičar od svih. Veoma dobro poznaje moju ličnost, moj životni put, moje uspone i padove, poslovne izazove i privatne dileme, moj pozorišni i filmski opus. Nenad nije blag u svojoj kritici, veoma je tačan, ima jasna obrazloženja svojih stavova u odnosu na neku moju ulogu ili pozorišnu režiju. Zahvalna sam mu za tu iskrenost jer je, između ostalog, zaslužan za moj povratak na filmsko platno. Voli da kaže za "Trag divljači" i "Izlet" da su to naši zajednički podvizi, mada smatram da je on apsolutni tvorac, a ja sam samo deo velike slagalice. Srećna sam zbog toga što smo u godinama koje su iza nas izgradili poverenje da međusobnu kritiku ne doživljavamo negativno, već kao doprinos našim budućim ostvarenjima.

"Izlet" odudara od današnjih mejnstrim filmova.

- Sama njegova umetnička tema, izrada i produkcija povratak su pravim vrednostima u odnosu na populističke filmove. Činjenica da je budžet za kulturu skresan za sve vidove umetničkog izražavanja i produkcijskog poduhvata samo donekle opravdava želju pojedinih autora da urade nešto prihvatljivo u širem spektru različitih ukusa. "Izlet" u tom smislu odudara od podilaženja publici, odlazi od srži onoga na šta smo našu publiku navukli ili čime smo je razmazili. Traži prisutnost, tera na razmišljanje, ne udara direktno na emocije, već ih odmereno i polako oživljava i raskravljuje, duboko zaranja u njih jednim prirodnim tokom vode ponornice; prodirući u zemlju, traži svoj put iznenađujuće nepredvidivo, tiho i nenametljivo. Beskrupulozno zadire sve dublje u teme pred kojima često čovek želi da zatvori oči, otvara pitanja i obelodanjuje probleme koji su godinama gurani pod tepih Zemljine kore, pa i dublje. Crnobela fotografija, dugački kadrovi, neusiljena složena režija, raznoliki dijapazon likova i sofisticirani način izražavanja glavnog glumca nasuprot satirične igre ostatka glumačke ekipe nose u sebi novu sliku i estetiku atipičnu za današnju srpsku kinematografiju.

Ima li umetnički film danas svoje mesto u svetu kinematografije?

- Dobro pitanje. U svetu da, kod nas su umetnički filmovi cenjeni češće među kolegama i analitičarima iz sveta filma, manji deo publike je zahvalan za svaki iskorak iz uobičajenog. Festivali autorskog filma, kratkog metra ili dokumentarnog filma su dragocenost koju treba istaći. Ali ne smemo bežati od umetničkog izraza atipičnog za današnjicu jer time stariju publiku podsećamo na tradiciju i gradimo ukus mlađe populacije. Nije dobro potcenjivati publiku, jer onda bismo potcenjivali i sami sebe. Bogatstvo i jeste u tome da izađemo na svetlo u svom umetničkom izrazu, što nosi određeni rizik. Treba imati hrabrosti da se ode van zone komfora i u pogledu autorstva, jer bez toga nema napretka. Neka umetnička dela nisu prepoznata možda u datom trenutku, ali jesu u budućem vremenu. Jer u umetnosti nije reč o trci na 100 metara, već o maratonu. To ne smemo zaboraviti.

Da li vam vremenska distanca od dve godine, koliko je prošlo od snimanja ovog filma, čini da menjate utisak o njemu?

- Film obrađuje teme koje ne određuje vreme u kome živimo, u tome je njegova kapital. Tema slobode, umetničke ili ljudske, odlazak van granica predvidivosti i ustaljene svakodnevice, povratak svojim snovima i potraga za smislom su večne teme značajne za kulturu, za naše društvo, za celokupnu civilizaciju.

Gde su danas teme slobode, umetnosti, identiteta i pripadnosti?

- Tu su, možda malo ispod površine vode, ali samo što nisu izronile. Kad se izdignu, biće vidljivije golom oku. Evo, ja sam sa 53 godine upisala doktorske studije iz istraživačkih audio-vizuelnih umetnosti. Vidite li u tome slobodu, umetnost i identitet? Ja da. Što se tiče pripadnosti, čovek kao biće treba da pripada samo samom sebi i nikome drugom. Svaka pripadnost u nas Srba sklona je ekstremizmu. Uostalom, baš "Izlet" govori o usamljenosti pojedinca zarobljenog u društvenom metežu pripadajućih ljudi (ko kome i čemu pripada, neka odluči gledalac), zato mladi Toma i odlazi izvan granica, tamo gde nije otišao niko, i tražeći slobodu van granica, nalazi je ne spolja, van sebe, nego u sebi. I da, jesmo spremni za slobodu umetnosti i identiteta. Spremni smo!

Je li danas čovek nesputan da radi ono što misli i oseća?

- Čovek je sam sebi oduzeo slobodu jer ju je prepustio drugima. U jednoj pripoveci Dostojevski na temu vlasti, pripadnosti i slobode kaže: "Dajte slobodu drugima i oni će se baciti pred vaše noge u lancima." To je, znači, kvazisloboda. A sećam se i stripa "Asteriks i Obeliks", u kom Julije Cezar kaže: "Zavadi pa vladaj." To vam je dobro poznato, zar ne?

Živite li u potpunosti u skladu sa svojim ubeđenjima?

- Živim u skladu sa svojim ubeđenjima u krucijalnom smislu, smislu temelja koji su postavljeni. U skladu sa društveno-kulturnim promenama, ti stavovi se neminovno ne menjaju, ali ponekad se preoblikuju, prepakuju ili preraspodele. Zavisi od situacije. Svoju letvicu ne spuštam, bilo da je reč o umetničkom projektu, bilo o tezgi, koju sada duhovito zovu prehrambenom predstavom. Ali, naravno, tezga je tezga, a umetnički projekat je umetnički projekat - ta membrana nije propustljiva.

Pretpostavljam da se "Izletom" ne završava potreba autora da se ukaže posveta velikim umetnicima kao što su čuveni slikar Mića Popović i čuveni reditelj i vaš otac Živojin Pavlović.

- Film "Izlet" je kvalitetan, značajan autorski i umetnički film koji, kada biste ga pogledali bez predznanja o autorima koje ste pomenuli, nosi svoju autentičnost i svoju poruku i jedinstven je. Problem našeg društva i jeste u tome što se kao narod u većini držimo za okorele tradicionalne vrednosti, istorijske mitove i prošla kvazizlatna vremena kao pijan plota. Dok se ne suočimo sa sadašnjim vremenom, izvučemo iz prošlih vremena pouku i ne gledamo sa setom u prošlost ili sa strahom u budućnost, ostaćemo tu gde smo. Postoji priča o jednom hodži koji je žrtvovao ljude stavljajući ih na prugu da bi zaustavio izgradnju železnice Šamac-Sarajevo i govoreći da je to šejtanova rabota, ne znajući koliko će dobra ta železnica civilizaciji doneti. Mi treba da budemo jedna sekularna građanska država. Zapravo, mi to već i jesmo, ali još ne ni zakonski, ni pravno - sudski, ni prosvetiteljski, ni moralno. Fali nam nekoliko koraka.

Verujete li da kroz vaš zajednički i individualni rad živi i vaš otac?

- Da, moj otac živi kroz mene, mog brata, kroz svoja umetnička dela, kroz nagrade koje nose njegovo ime, kroz studente koje je podučavao, kroz prijatelje i poznanike, svoje kolege i obične ljude. Mi i ne znamo koliko običnog sveta drži na svojim policama Živojinova književna dela i koliko ih poznaje i čita, ne znamo koliko običnog sveta voli da gleda Živojinove filmove i koliko njih poznaje njegov filmski opus. Živojin je bio veoma prozorljiv, to se može videti iz njegovih dnevnika, zapisa i eseja. Samo, nije lako gledati istini u oči.

Jeste li u miru sa interesovanjima svoje dece i ima li smisla uticati na izbore naslednika?

- Neću se uplitati u odabir zanimanja, kao što ni moj otac i majka nisu. Decu treba podržati, usmeriti, pokazati im pravi put, vaspitati ih, dati im alatke za život. Važno je da nas deca čuju, a ne da nas poslušaju. Ukoliko taj posao obavimo kako treba, oni sa sigurnošću u sebe mogu odabrati bilo koji zanat, profesiju ili poziv i biće zadovoljni. Ako ne budu zadovoljni, neka promene posao. To bi trebalo da je normalno, to je sloboda. Svako treba da živi kako želi i može sve dok ne ugrožava druge. Svako bira svoj put. Uostalom, mi decu nismo rodili zarad nas, nego zarad njih samih.

Verujete li da je film moćan medij kojim može da se utiče na pojedinca i društvo?

- Da. Evo, Nenadov film "Izlet" ide na Pulski festival. Nije li to moćno.

Čime najviše utičete na svoju publiku: kao glumica, reditelj ili slikar?

- Film je moja prva ljubav i moj prvi iskorak u profesionalno bavljenje glumom. Neizmerno se radujem što mu se vraćam posle decenijske pauze. Dobro se sećam da sam to izgovorila i u prethodnom intervuju koji smo radile. Moj povratak možda jeste malo sporiji, ali ipak je povratak. Pozvana sam da igram u novom filmu Srđana Dragojevića "8. mart" i radujem se.

Imate li potrebu da ostavljate trag i da li se plašite prolaznosti?

- Nije lako javnoj ličnosti da stari pred svetom, naročito ne glumici. Ali ne plašim se prolaznosti i već znam da sam ostavila trag za sobom. Imam sreću da me ljudi pamte po dobrim i kvalitetnim ulogama karakternog tipa, naročito po prvoj ulozi dobre, plemenite, šašave, smotane i simpatične "male Marine". Kad sam bila mlađa, želela sam da pobegnem od nje da me ne bi ukalupili, a danas koristim taj način igre i doživljavam Marininu naivnost ili bezazlenost kao svoj plus. Moj lik Jadranke Jace u predstavi
"(Ne)prijateljice" dosta podseća na Marinu. Publika uživa u tome, a i ja s njom.

- Onda, imam troje dece i to je veliki trag koji sam ostavila za sobom. Pedeset uloga u pozorištu, na filmu i u serijama. Šesnaest rediteljskih ostvarenja u pozorištu. Verujem da čovek uvek ima šta da kaže i da ima uvek još nešto novo da nauči i da mnogo toga ostavi za sobom. Na Sterijinom pozorju sam srela Branku Petrić na promociji njene monografije. I pored svog ogromnog dijapazona uloga, i dalje je aktivna kao glumica u svojoj 89. Odgajila je dva sina, dva izvanredna čoveka. Život je nije mazio, ali uprkos tome, uvek je bila i ostala dama. Divim joj se.

Šta vam još okupira pažnju?

- Predajem primenjeno pozorište u školi glume Teatar komedije i drame u Beogradu i spremam pozorišne režije u Narodnom pozorištu Istočno Sarajevo i Narodnom pozorištu Timočke Krajine - Zoran Radmilović u Zaječaru.

I dalje ne pravite planove?

- Pravim, ali spremna sam i za neplanirane događaje.